Nekoliko dana od petka i mitinga „Srbija sanja i snove ostvaruje“ u Pančevu, Aleksandar Vučić se nije ukazivao na televizijama koje kontroliše. A onda se sinoć, u utorak 23. maja, pojavio na RTS-u, u Dnevniku, da nam priča o svom odlasku u Dubonu i Malo Orašje, skoro tri nedelje nakon masakra u tim šumadijskim selima.
Ova, za njegov ritam, neprirodna pauza, nije donela promenu.
„Svedok istine“ zauzeo je veći deo programa koji traje pola sata po programskoj shemi, programa u kome samo on može da se pojavi kao gost. Došao je da ispriča kako je obišao porodice nastradalih u masakru i podvuče da nije hteo od toga da pravi medijski događaj.
Ako nije bilo potrebe za medijskim događajem na licu mesta, nije jasno što nam je prepričavao detalje tih susreta. Biće da je u njegovom timu procenjeno da ipak treba da ode „na mesta zločina“ da bi pokazao svoju „ljudsku stranu“ („I ja sam samo čovek“ politika) i da to izvede na diskretan način, a da ipak svi znaju da je to uradio.
Pored posete ovim porodicama i stratištima, obavestio nas je Vuči i da je bio u školi „Vladislav Ribnikar“, što je bila jedna od zamerki koja je dolazalia iz dela javnosti prethodnih nedelja.
Baš ništa novo
I zaista, može da se poveruje da u satima i danima neposredno posle tragedije Vučić nije znao šta da radi, pa je procenjeno da „ne ide u narod“, da se ne pojavljuje ispred škole gde se okupljao silan svet i odavao poštu nastradalima u „Ribnikaru“ i gde su ljudi ostavljali cveće, palili sveće, upisivali se u Knjigu žalosti.
Osetio se loše zbog toga što mu je zamerano da nije pokazao saosećanje (emapatija na srpskom) prema žrtvama i porodicama nastradalih i nazvao takav stav prema njemu „nečovečnim“ jer mu se zamera što nije bio, a da je bio rekli bi što je bio.
Sve što je radio i govorio slalo je istu poruku: u najtežoj krizi za Srbiju, njen lider nije imao pojma kako da se ponaša i šta mu je činiti, pa se držao one stare „hajde da ja budem i dalje prva vest“, ma šta da se događa. I sinoć je bio u vestima zbog toga i iskoristio je vreme da ukaže na svoje političke protivnike, da sebe predstavi kao žrtvu, da dvadeset dana nakon dva masakra govori o tome da njega samo neko može da ubije, ali da on neće ništa da promeni u svojoj politici.
Ko je očekivao nešto drugo, razočarao se, a oni koji prate njegovu karijeru nisu videli ništa novo.
Miting predsednika Republike
Opet je govorio i da se povlači sa mesta stranke i da je sazvao miting u petak u Beogradu da bi ljudima predočio na trgu, a ne u institucijama, „plan za Srbiju“.
Ljudi koje uteruju u autobuse širom Srbije, poverenici SNS-a, sigurno živi nisu da čuju kakav je to plan čoveka koji im 11 godina govori da je to što radi nešto najbolje što je Srbija imala u istoriji.
On ne ume drugačije: sedi na čelu Srbije, a organizuje proteste protiv opozicije, što su zaista nezabeležene stvari u novijoj istoriji (osim kontramitinga Miloševića i SPS-a u kasnu jesen 1996. godine).
Umesto da okuplja, on prebrojava, umesto da umiruje, on mobiliše. Odgovor će mu stići već u subotu.
„Kasno je za vaše suze“ rekla je u utorak Marinika Tepić u Skupštini i to je verovatno najbolje formulisana poruka. Iz te poruke treba formulisati politiku koja će uprkos svemu pogurati Srbiju u boljem pravcu.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com