Foto: AP Photo/Francisco Seco
Sve je bilo na našoj strani: i rezultat od dva gola prednosti i momentum nakon preokreta. Zamislimo Argentinu, Španiju, Italiju ili Nemačku u situaciji, u kakvoj se nalazila reprezentacija Srbije. Pa, stala bi igra, ništa se više ne bi događalo, usledila bi jedna izmena za drugom, Španci, Italijani i Argentinci bi se valjali po travi kao da im je to nacionalni sport. I pobedili bi, lagano. A ovo naše: neshvatljvo, neozbiljno
Ovo su utisci jednog prosečnog srpskog navijača, dakle nestručnog lica, koji je danas ustao ranije da bi obavio sve što može ne bi li na miru gledao utakmicu reprezentacije Srbije na SP u Kataru i navijao, što su, verujem, činili gotovo svi građani Srbije ako imaju televizor na radnom mestu.
Utakmica između Srbije i Kameruna je pokazala zašto je fudbal najpopularniji sport na svetu. Nije to toliko zbog tehnike ili lepote igre, već zbog emocionalnog naboja koji je, iz nekih čudnih razloga, kod fudbala kud i kamo veći nego kod drugih sportova: ono tiho uzbuđenje na početku, pa šok nakon prvog gola Kameruna uz veru da ništa nije gotovo, pa oduševljenje kod prvog i drugog gola i euforija kod trećeg gola Srbije, i onda pad, neverica, prokockana pobeda, osećaj nezadovoljstva, blage potištenosti i navala one zlurade misli – kakva nam je zemlja, takav nam je i fudbal.
Kada smo gubili sa 0:1 srpski fudbaleri su radili što treba da se radi u takvoj situaciji, a što nisu činili, ili nisu mogli protiv Brazila, jer ipak Brazil je to: vršili su pritisak na gol protivnika, borili se, trudili se, rizikovali, imali sreće i na kraju se takva igra isplatila – 3:1. Bravo majstori! Tako je bre! Ideeemo! Kao Nole.
Ali jedan je Nole. Sledi potpuno neshvatljiv i način igre i pad u igri. Umesto da stanu na loptu, vuku vreme, odigraju do kraja siguricu i iz kontranapada pokušaju da zabiju još koji gol, mi primamo golove iz kontranapada Kameruna. Piksi, šta radiš!?
Kao da oni vode i dalje, a mi smo, i dalje primorani da rizikujemo jureći prednost, a imamo dva gola prednosti. Svašta. Čak i za fudbalskog relativnog laika, kakav je autor ovih redova: svašta.
Utisak ovog prosečnog navijača je da se pokazalo, jednostavno, da Srbija nema dovoljno ozbiljan tim, nema dovoljno ozbiljnu fudbalsku reprezentaciju, nema, za najviši nivo igre, očigledno, ni dovoljno ozbiljno stručno rukovodstvo, jer ozbiljna reprezentacija jednostavno ne pravi ovakve kikseve.
Sve je bilo na našoj strani: i rezultat od dva gola prednosti i momentum nakon preokreta. Zamislimo Argentinu, Španiju, Italiju ili Nemačku u situaciji, u kakvoj se nalazila reprezentacija Srbije. Pa, stala bi igra, ništa se više ne bi događalo, pimplali bi loptu do iznemoglosti, usledila bi jedna izmena za drugom, Španci, Italijani i Argentinci bi se valjali po travi kao da im je to nacionalni sport, suparnički igrači i navijači bi očajavali i postajali sve nervozniji. I pobedili bi, lagano. I, kao što rekosmo, zabili još koji iz kontranapada suparniku koji očajnički juri rezultat.
Na kraju smo opet tamo, gde se isuvišu često nalazimo: zavisimo od onoga šta će biti ako bude – ili ne bude. Ideeemo Brazil! Navijamo za vas da bismo mi, upkos ove demonstracije nedoraslosti Svetskom prvenstvu, ostali u igri.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Primeri Crne Gore i Albanije pokazuju na koji način se komunicira u javnosti onda kada zemlja zaista želi da uđe u Evropsku uniju, kaže novinarka portala Savremena politika Sofija Popović
Jerg Heskens je podržavao projekat „Jadar“, čak i kada su pojedinci iz nemačke ambasade u Beogradu ukazivali na to da Nemačka ne bi trebalo da ga forsira zbog protivljenja građana, piše BIRN
Skupština Srbije usvojila je izmene pet pravosudnih zakona koje su ponovo upućene u proceduru nakon što su prvobitna rešenja iz januara razmotrena i usaglašena sa preporukama Venecijanska komisija. Poslanici su istovremeno izglasali i više zakona iz oblasti zdravstva, stambene politike, energetike i međunarodnih finansijskih sporazuma
Nakon što je Visoki krivični sud Hrvatske potvrdio presudu Branimiru Glavašu za ratne zločine nad osječkim Srbima, predsednik Zoran Milanović doneo je odluku o oduzimanju svih ranije vraćenih odlikovanja i generalskog čina. Branimir Glavaš nakon ove odluke Milanovića objavio: „Sada ću u svečanim prilikama nositi tatina odličja kojim ga je odlikovao poglavnik NDH, dr Ante Pavelić"
Koje sve neprijatne teme vlast zatrpava histeričnom aktuelizacijom priče o koriščenju zvučnog oružja na protestu u Srbiji marta prošle godine i kud sve ovo vodi, pitaju se Božo Prelević, predsednik Bodrožić i Filip Švarm u novoj epizodi podkasta "Ova situacija"
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
