Uočeno je da se Prvoslav Perić, građanin Republike Srbije, u javnosti redovno pojavljuje veoma smelo obučen. Naime, u zemlji u kojoj se pažljivo i sistemski neguje netrpeljivost prema ljudima istopolne orijentacije, ali i prema svim oblicima „devijantnog“ ponašanja u koje se, recimo, ubraja i stavljanje ženske odeće na muška tela, građanin Perić se, bez razlike, u javnosti pojavljuje u dugim haljinama. Uzmemo li u obzir da se Bred Pit, do sada, pojavio u suknji samo jedared, može se reći da je Perić istinski revolucionar na tom polju, premda je, ruku na srce, Pitova suknja, sačinjena od lakog letnjeg materijala, neuporedivo lepša od Perićevih teških halja.
Odabir Perićeve odeće je, razume se, njegova lična stvar, a to što se u toj i takvoj odeći pojavljuje u javnosti ne može se razumeti drugačije do kao podrška građanima koji, u najboljoj slobodarskoj tradiciji, zahtevaju proširenje područja slobode i na osobe koje se diskriminišu zbog svoje seksualne orijentacije, ili, recimo, odabira odeće. Bilo bi, zbog toga, zanimljivo videti kako bi izgledao susret građanina Perića i patrijarha Srpske pravoslavne crkve Porfirija koji je ovih dana s gađenjem govorio o ljudima istopolne orijentacije i devijantima tipa Prvoslava Perića.
Građanina Perića, verovatno, ne bi iznenadio Porfirijev jezik jer je na tu vrstu govora navikao. Evo je ovih dana jedan visoki dužnosnik SPC, sveštenik potčinjen Porfiriju, pozvao na nasilje protiv homoseksualaca i lezbejki, a ne bi loše bilo, pojasnio je sveštenik, nekoga od tih devijanata i sodomita (kao primer, verovatno) i s dušom rastaviti (pa neka se j… u paklu).
Porfirije, pak, koji kao pravi pravoslavac nije ni zucnuo na reči svoga potčinjenog, verovatno bi, blag kakav je, uputio Perića da se pridruži povorci u Europrajdu. Ili patrijarh to ipak ne bi uradio, pošto bi on, blag kakav je i borac protiv nasilja (osim ako to nasilje nije usmereno na ljude istopolne orijentacije), radije da ne vidi prajd u Beogradu.
Porfirije, naime, otkazivanje Europrajda smatra ispravnom odlukom zato što je „u dušu nas pravoslavnih hrišćana usađeno učenje Crkve“ po kojem je „Bog stvorio čoveka kao dva pola, kao muško i žensko, što znači da su brak i porodica, od postanja sveta do danas i do kraja sveta i veka, definisani kao zajednica ljubavi muškarca i žene sa njihovom decom“.
U redu, ali šta ćemo mi koji nismo pravoslavni hrišćani i koji, zapravo, uopšte nismo hrišćani, te nam u dušu ništa nije usađeno (osim, možda, slobode) i nije nas briga šta omiljena vladina nevladina organizacija misli o braku, ili već bilo čemu, a nekako, svemu uprkos, pripadamo istoj političkoj zajednici kojoj pripadaju i ovi hrišćani pravoslavni? Uz to, patrijarh ne odaje utisak da zna šta govori kada jedan pravno obevezujući ugovor (brak) brka sa zajednicom ljubavi. Potom Porfirije (na užasavanje građanina Perića) kaže da „u potpunosti razumemo“ (ko smo to „mi“?) „suštinski opravdanu veliku zabrinutost našeg naroda“ pred Europrajdom. Ali šta je to, pobogu, „suštinski opravdana zabrinutost“? I to čitavog naroda? Kako li je Porfirije utvrdio da je čitav narod zabrinut bog će ga znati, a i kakva je to zabrinutost koja nije suštinski opravdana, nego je nesuštinski opravdana? Ili nije opravdana? Zar jedan sveštenik koji bi, po vokaciji, trebalo da slavi život, ne bi trebalo da podrži skupinu vedrih ljudi koja će da prošeta ulicama glavnog grada, za razliku od pogrebnih povorki – to je ono kada se krstača nosi na čelu povorke, a iza se kreće tužni skup – koje svako malo prominu gradom.
Najzad, Porfirije podseća „da Crkva Hristova poštuje bogomdarovanu slobodu svakog ljudskog bića i zato je protiv svakog oblika nasilja, javnog žigosanja i progona bilo koga“. Dobro, osim ljudi istopolne orijentacije, shvatili smo. Njih valja zatući. „Zlo se“, nastavlja mudro Porfirije, „ne leči i ne pobeđuje nasiljem, nego se na taj način samo umnožava“. Ma nije moguće. Ostaje, međutim, da nagađamo šta je pontifex maximus mislio pod zlom? Ne smatra, valjda, zlom ljude koji vole druge ljude istog pola? Ne bi, valjda, da leči ljude koji ne pokazuju znake bolesti?
Ako smo, dakle, razumeli hrišćansku i pravoslavnu logiku sveštenika Porfirija, istinska opasnost nije u najavljenoj šetnji, već u tome što će pederi i lezbejke, ako krenemo da ih bijemo i ubijamo, početi, onako devijantni kakvi su, ubrzano da se razmnožavaju. Eto zašto ne valja da ih bijemo i ubijamo. Ne zbog toga što su oni ljudi poput nas, poput građanina Perića i sveštenika Porfirija, već zbog toga što su ultimativno zlo koje se pod batinama umnožava.
Šta li bi građanin Perić rekao na ovo?
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com