Veštačka inteligencija: Priča sa duhovima

Za Marinu Smit, osamdesetsedmogodišnju gospođu koja je život posvetila promovisanju istine o Holokaustu, nije ništa neobično da prijateljima i rodbini priča o sebi, svom životu, pa i da podeli neki savet. Neobično je to što je na pitanja najbližih odgovarala na sopstvenoj sahrani, uz pomoć veštačke inteligencije. Prisutni su postavljali pitanja, a kompjuter je pomagao da dobiju pravi odgovor.

Pomoglo je to što njen sin Stiven Smit ima kompaniju StoryFile, koja se bavi baš praktičnom primenom veštačke inteligencije. Svestan da se njegovoj majci bliži kraj i da će gubitak biti još veći za buduće članove porodice koji neće imati prilike s njom uživo da razgovaraju, odlučio je da je “ovekoveči”. Napravio je seriju razgovora sa majkom, sve to je snimio sa dvadeset kamera i ubacio u kompjuter na dalju obradu.

Zahvaljujući tome, kompjuter je mogao da napravi Marininog “klona” sposobnog da sintetizuje odgovore na osnovu pitanja koja mu (joj) se postave. Naravno, ne možete je pitati baš o svemu i svačemu, kao što ne biste ni u stvarnoj prilici. Razgovor je ograničen na njen život i ono čime se bavila.

Ukoliko vas zanima kako to izgleda, možete probati i sami da joj postavite pitanje, usmeno ili pismeno, na adresi https://ask.storyfile.com/?uid=2728&skin=web&topics=1.

Nemojte imate prevelika očekivanja, ponekad razgovor izgleda baš kao sa starijom osobom koja vas nije dobro čula ili razumela, pa priča ono što misli da treba da priča.

Autor projekta, njen sin Stiven, ne misli da ćemo u budućnost moći da pričamo sa duhovima uz pomoć veštačke inteligencije, pre svega zato što kompjuter ne može da predvidi šta bi neka osoba rekla o situaciji u kojoj nikada nije bila, već može da razgovara samo o onome što je za života znala. Ne možete sintetizovanog Čerčila da pitate za savet o ratu u Ukrajini, ali možete s njim “da razgovarate” o događajima iz njegovog vremena. Pod uslovom da nekome uspe da prikupi dovoljno podataka potrebnih za to. Realnije je da se to uradi kao sa Marinom Smit, dok je živa.

Stiven Smit kaže da su na sahrani, neposredno po kremaciji, okupljeni “Marini” postavljali pitanja i da je vrednost tog iskustva u tome što je ona neke stvari prvi put “rekla”, dakle, mogli su od nje da čuju nešto što za njenog života nisu. On u tome vidi najveću vrednost ovog projekta, jer omogućuje najbližima da lakše prebrode nečiju smrt, kao da s tom osobom razgovaraju “zumom” ili “skajpom”.

Sličnu stvar napravili su i sa zvezdom originalnih “Zvezdanih staza”, Vilijamom Šatnerom, koji se nada da će na taj način ostaviti bolji trag o sebi budućim generacijama. Zapravo, to bi mogla da bude najbolja primena ovog projekta, digitalni muzej “Madam Tiso” gde se, umesto gledanja figura od voska, posmatraju hologrami sa kojima je moguće i razgovarati.

Druga mogućnost je da se ovakvi “klonovi” koriste za redundantne situacije, u odeljenjima za tehničku podršku, na primer, gde bi mogli da zamene žive ljude na slabo plaćenim poslovima i da daju savete na više jezika. Ili kod jednostavnijih lekarskih pregleda, za trijažu pacijenata, gde bi “klon” kroz kratak razgovor mogao da utvrdi kome treba da prosledi pacijenta i koliko hitno, čak i da pogleda laboratorijske i druge rezultate.

U konkretnom slučaju, Marina Smit daje odgovor na strepnju da li će istina o Holokaustu početi da bledi kada više ne bude bilo živih svedoka da potvrde kako je to bilo. Samo pitajte Marinu Smit.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com