“Ovo je prelomna etapa u istorijskom razvoju civilizacije”, rekao je ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov na sednici partijske komisije za međunarodnu saradnju i podršku ruskih građana u inostrastvu. Koga, osim, očigledno, Ukrajine, lomi preko kolena Rusija? NATO tj SAD, Evropu ili ustrojstvo sveta kakvo smo do sada poznavali? Već godinama se iz Moskve sa svih nivoa vlasti čuje isto nezadovoljstvo rezultatima podele uloga nakog Hladnog rata i raspada Sovjetskog Saveza, nezadovoljstvo ostvarenim sferama uticaja i poziv, a kasnijie i zahtev, da se u svetsku igranku, sa ravnopravnom ulaznicom, uključi i Rusija.
Tu ulaznicu Rusija nije počela da sprema juče. Razočarana odnosom Zapada za kojim se toliko žudilo nakon raspada SSSR (rekavši da je 2000. pitao da se Rusija primi u NATO i da je bio odbijen, Putin suštinski ništa novo nije saopštio), povređena otkrićem da među sovjetskim republikama ima mnogo onih koji nisu zahvalni ni kako im je ruska imperija “donosila civilizaciju”, ni kako su ih boljševici “oslobađali”, i lišena ideologije krahom komunizma, Rusiji je trebalo da izgradi novu ideju – dovoljno široku da objedini veliku državu i dovoljno izdignutu iznad svakodnevnog da može da opravda mnogo toga.
Ideja istovremene posebnosti i istorijske žrtve, i onog koji se žrtvuje zarad spasenja sveta, našla se u kombinaciji panslavizma, neoevroazijske hegemonije, staljinizma i potpuno opravdanog ponosa zbog pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu u kome je SSSR za slobodu dao 20 miliona života.
Putinovo doterivanje istorije
Do “specijalne vojne operacije denacifikacjie i demilitarizacijie Ukrajine” došlo se preko sve glasnijeg isticanja uloge SSSR u pobedi u Drugom svetskom ratu i kritika da se prepravlja istorija u kojoj je, nedvosmisleno, Sovjetski savez bio na strani dobra. Istovremeno, postepeno se dovodila u pitanje uloga saveznika, “brisali” se iz javne reči evropski antifšistički pokreti otpora (godnama su se, na primer, pred Dan pobede emitovali TV prilozi o tome kako su u Parizu radili kafići dok su opkoljeni građani Lenjingrada umirali od gladi), i morao je da se “opere” Staljin u istorijsku figuru koja je predvodila narod u borbi protiv fašizma, a inače bila uspešni menadžer.
Do današnjeg istorijskog trenutka došlo se i preko zakona koji zabranjuje “dovođenje u pitanje uloge SSSR u Drugom svetskom ratu” koja mora da bude bez mrlje i koje uključuje i tumačenje pakta Molotova i Ribentropa kojim je “SSSR spasila susedne zemlje od fašizma”.
Došlo se i time da se nakon velikih demonstracija zbog navodne izborne krađe 2011, građanstvo preko medija plaši podsećanjima na Februarsku i Oktobarsku revoluciju, a potom, nakon 2014, rečenicom “Da li hoćete da bude kao u Ukrajini?”
Drogirani ukrajinski neonacisti na Majdanu
A šta se dešavalo tada u Ukrajini za konzumenta ruskih državnih medija? Taj propagandni narativ otprilike govori o drogiranim Ukrajincima na Majdanu, pomešanim sa banderovcima koji, po direktivi Zapada, ruše legitimno izabranog predsednika, kreću na Krim koji, srećom, spašava Rusija.
I dalje: o pobunjenim ugnjetenim etničkim Rusima na Donbasu koje može da zaštiti samo Rusija. Čak i među onima koji u ovu priču slepo veruju ima mnogo onih koji ne veruju u zvanične tvrdnje da Rusiji s tim ništa nije imala.
Prilozi i članci o ukrajinskom neonacističkom, Desnom sektoru, kome se pripisivalo sve i svja, budili su istorijske strahove i vezivali se, sasvim neopravdano i nepravedno, za sam pojam „Ukrajina“.
Tada su se novinari šalili, dok su još mogli da se šale, kako bi Rusija za propagandne izmislila da Desni sektor da ga nema. Kod kuće, u isto vreme, i dalje su bili dozvoljeni tzv. Ruski marševi: godišnje demonstracjie ruskih ultradesnih, i da, neonacističkih, organizacija, čiji su pojedini učesnici bili do grla zakopčani da im se ne bi videle tetovaže svastika. Ovi su skupovi dobijali dozvole za održvanje.
Državno regulisanje života
Od 2011. Posve drugačiji tretman je imala vanparlamentarna šarenolika opozicija, ali i društvo u celini. Mic po mic, ponekad i u skokovima, država je regulisala ponašanje na ulici, kako se, gde i kada može protestovati (uglavnom nigde i nikada), ponašanje u porodici, u kulturi, novinarstvu, na internetu, u postelji. Jedan za drugim donošeni su sve restriktivniji zakoni koji su objašnjavani na sledeće načine: “da ne bi bilo kao u Ukrajini”, da se očuva “tradicionalna porodica”, “ruske vrednosti”, “istorijska pamet”, “osećanja vernika”, “osećanja veterana”, “osećanja socijalnih grupa”.
Formirana je i “Junarmija” za decu da vaspitva patriote i da ih, osim da vole zemlju, uči i da rasklapaju Kalašnjikov. Dodajmo tome narativ o “ustajanju sa kolena”, nostalgijom za SSSR kada “su nas se bojali i kada smo leteli u kosmos”. Dodajmo i to da su se uporedo sa tim pojavili i zakoni o “stranim agentima” prvo za NVO, uključujući i onu koja se bavila monitoringom izbornog procesa, potom za medijima a onda i za pojedince.
Samopročišćenje Putinove Rusije
U tom smislu, iako se u svetlu “borbe s neonacistima” kosi sa logikom, ni ne čudi, iako šokira, kada portparol Kremlja Dmitriji Peskov mlako reaguje i ni ne osudi pojavljivanje slova “Z” i nalepnica “ovde žiVi iZdajnik” na ulaznim vratima nekih građana koji su protestovali protiv rata, ili nedostatak makar oštre reakcije kada se pred vratima nekadašnjeg glavnog urednika ugašenog radija Eho Moskve Alekseja Venediktova pojavi svinjska glava sa perikom, a na vratima nalepnica ukrajinskog grba sa natpisom „Judensau“ (jevrejska svinjo).
Ne treba ni da čudi kad se odmahne rukom na sve one građane Rusiije koji su poslednjim letovima otišli iz zemlje šokirni napadom njihove otadžbine na suseda, kojima se čitavo biće protiv toga pobunilo, ili one koji su otišli iz straha da u zemlji sa takvim sankcijama budućnost nije više, ako ne svetla, ono barem predvidljiva.
I jedni i drugi su se, da parafrziram Peskova “sami očistili”. Jer, “ko nije sa nama, taj je protiv nas”.
Potreba da svi stanu, milom ili silom, pod isti barjak “oslobodioca” jasno je iskazana i sa najvišeg mesta kad je ruski predsednik Vladimir Putin na proslavi godišnjice “vraćanja Krima u istorijsku otadžbinu” poručio ne samo da se davanjem duše ima iskazati najveća ljubav nego i da “narod nikad nije bio ujedinjeniji”.
Samoraketiranje Ukrajinaca sklonih nacizmu
Taj “ujedinjeni narod” preko TV-a gleda, sluša i čita da su Volnovahu i Marijupolj sa zemljom sravnili ne ruska raktiranja, već ukrajinska vojska i pre svega neonacisti, da se u podrumima i metrou Harkova kriju građani ne od ruskih bombi već od, opet, neonacista, da nije ruska vojska gađala porodilište u Mariuoplju već da je to učinio puk Azov ili da ga je gađala jer je tamo bio Azov.
Ruskom se građaninu kaže da su ruski vojnici konačno oslobodili građane (koje su držali pod opsadom nedeljama) i da im od dobre duše dele humanitarnu pomoć sa velikim slovom “Z” na kutijma i natpisom “ne napuštajmo svoje”.
A kako ti ukrajinski državljani, kojima je većinom maternji jezik ruski, nikako da hlebom i solju dočekaju “oslobodioce” to se sve češće čuje da su im ili “oprani mozgovi” ili su “svi oni u Ukrajini takvi – skloni nacizmu.”
Zamenik predsedavajućeg Saveta federacije Andrej Turčak već predlaže da se na zauzetim teritorijama Ukrajiine što pre uvede ruski sistem obrazovanja jer mu se od ukrajinskog “kosa diže na glavi”, od “propagande svireposti i antiruskih ideja”. Ruskom se građaninu to servira i objašnjava da je “kolektivni zapad” od Ukrajine pravio “antirusiju”, po jednoj verziji čitavih 30 godina, a po drugoj 8 godina.
Na kraju krajeva, lepše je i lakše o sebi misliti kao o oslobodiocu sa misijom da još jednom spase svet, o velikom narodu koji je toliko toga dao “a oni nama tako”, nego pogledati u ogledalo stvarnosti.
Šta su Rusiji Ukrajina i Belorusija
Nije sve u propagandi, ni u lenjosti, ni u prostoru za pluralizam koji se sveo na tačku. Ima nešto i u kolektivnom (ne)svesnom koje prevlada kroz sve političke opcije i slojeve a koje smatra da su Ukrajina, a i Belorusija, tek slučajno i sticajem nesretnih istorijiskih okolnost države, da su ukrajinski, a i beloruski, u stvari “nepismeni i seljački” ruski. Iz te kace izlazi misao da su Ukajinci mlađi, nerazumni brat koji ne zna šta hoće, štaviše, ne zna šta je za njega dobro i umesto da “sedi di je, ni za di je nije” hoće “da ide u Beč na škole”.
Ko ne želi da prihvati državnu ideju i paradigmu i “vojnu operacju”, kome “nije lepše ono što je lakše”, ima da ćuti i u svoja četiri zida – od 24. febraura privešće se i kazniti i za plakat “Ne fašizmu” i za beli i prazan list.
I sve će to biti tako do pobede u ratu koji se ne sme nazvati ratom, u ratu u kome Rusija ne napada već oslobađa, u kome od Ukrajine, koju naziva “antirusijom”, pokušava da napravi pokornu “nedoukrajinu”.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com