Sve je isto kao pre

Zbog blokade Skupštine ne mogu da se donose ozbiljne antikrizne mere, ne mogu ni one prevashodno palijativne. Parlament se ne sastaje jer je to jedan od mehanizama kojima donedavna većina može da prolongira ili onemogući izbor nove manjinske vlade. Premijer u odlasku ulazi u sve dublje konflikte sa ministrima koje je sam birao i nastavlja sa visokim stepenom samovolje da vodi Vladu, ali i da utiče na državnu politiku sprečavajući izglasavanje sankcija Rusiji. Novi mandatar nastavlja konsultacije o sastavu kabineta i već u ozbiljnoj meri gomila listu kompromisa, koji će teško garantovati stabilnost njegove vlade. Predsednik države sugeriše da je koncept “političke vlade” primereniji aktuelnom trenutku od “manjinske vlade”, i to samo po sebi govori o stepenu podrške koju će novi mandatar imati.

POLITIKA VAŽNIJA OD STVARNOSTI

Uz Skupštinu je blokiran i rad Saveta za odbranu i bezbednost, a Ustavni sud, zbog nemogućnosti da obezbedi kvorum, odavno ne funkcioniše. Čitav ovaj galimatijas ukazuje ne samo na činjenicu da je sirova politika pojela institucije, već i da je politika odavno postala važnija od stvarnosti same. To je logična posledica liderskih mitomanija crnogorske političke “elite” i svakako njihove nespremnosti da preuzmu odgovornost za funkcionisanje sistema koji, uprkos tranziciji vlasti, mora da deluje. To izbegavanje odgovornosti dovelo je do potpunog kolapsa zakonodavne, izvršne i sudske vlasti.

Početkom marta, nakon što je pre dva meseca izglasano nepoverenje vladi Zdravka Krivokapića, predsednik države je dao mandat za sastav 43. vlade Crne Gore Dritanu Abazoviću, aktuelnom potpredsedniku Vlade i lideru URA, predvodniku liste “Crno na bijelo” koja je sa četiri poslanika u poziciji jezička na vagi kada je skupštinska većina u pitanju. Rok za izbor vlade je 90 dana, nakon kojih predsednik države ima obavezu da raspiše prevremene parlamentarne izbore. I dok je još uvek aktuelna opozicija spremna da podrži makar i manjinsku vladu, skupštinska većina, koja se definitivno raspala, radije bi da rešenje pronađe na novim izborima. Naravno, baš kao što nova vlada ne može dati nikakve garancije da će se išta u funkcionisanju izvršne vlasti promeniti, a pogotovo u labavoj podršci koju će imati, tako niko ne može tvrditi da bi izbori u ovom trenutku doneli značajnu preraspodelu glasova, koji bi vodili nekoj stabilnijoj parlamentarnoj većini.

Sve to je dovelo i do iznimne nervoze među političkim akterima. Politički žargon je primitizovan do besmisla, a surogat dijaloga se u potpunosti odvija na društvenim mrežama, u medijima i na konferencijama za novinare. Osnovne poruke su optužbe za izdaju, prebacivanje odgovornosti na dojučerašnje političke partnere i, naravno, tvrdnje o neophodnosti vanparlamentarnog delovanja radi deblokiranja institucija, koje su sami blokirali. Sve to prati narativ koji ima cilj da produbi strah u crnogorskoj javnosti od prerastanja političkih u stvarne sukobe. To je ambijent koji govori da se od 30. avgusta 2020. godine, kada je Demokratska partija socijalista izgubila većinu u parlamentu, ništa nije značajno dogodilo. Da je manipulacija strahom i dalje osnovni politički alat.

Na to upućuju i poruke koje je ovog meseca crnogorskoj, ali i svetskoj javnosti uputio Milo Đukanović, osetivši priliku za čudnovat restart na trenutak koji je prethodio vremenu kada je njegova stranka izgubila vlast. Nekoliko intervjua predsednika Đukanovića je uzburkalo ovdašnju javnost, ali izneti stavovi su u velikoj meri pojasnili politički milje u kojem nastaje Abazovićeva vlada.

ĐUKANOVIĆEVA OFANZIVA

Đukanović je iskoristio ruski napad na Ukrajinu i plasirao teze kojima u velikoj meri potencira njegovu komparativnu prednost među crnogorskim političarima kada je u pitanju odgovarajući partner, EU i NATO. Tvrdeći da je Crna Gora više od pola decenije “pritisnuta velikosrpskom i ruskom destrukcijom”, i da su protivnici njenog evropskog i evroatlantskog puta u međuvremenu postali deo vlasti “i iznutra podrivaju institucije sistema”, Đukanović je potencirao da je to urađeno “nacionalističkim angažmanom Srpske pravoslavne crkve, koja je remetilački faktor i u Crnoj Gori i u regionu”. Stavljajući ove poruke u aktuelni globalni trenutak, Đukanović tvrdi da se “projekat Ruskog sveta na Bakanu zove Srpski svet”. Takav kontekst je bio šlagvort za aktuelizovanje priče o tzv. državnom udaru na dan izbora 2016. godine. On je izrazio sumnju da su sudovi bili “pod pritiskom plaćenih interesa sa strane”, što je rezultiralo ukidanjem presude.

Lider DPS-a i crnogorski predsednik tvrdi da je problem korupcije u Crnoj Gori preuveličan. Posledica preuveličavanja tog problema je nova vlast koja je dovela do “institucionalno ruinirane države” i vlade koja nas “kompromituje u međunarodnoj javnosti”. Đukanović za grčke novine “Katimerini” tvrdi da “Crna Gora nije korumpirana država, niti je DPS organizovana kriminalna grupa”.

On smatra da je u aktuelnom trenutku razumno rešenje politička vlada i navodi, uprkos aluziji da je to posledica “nedostatka razuma”, da se čini da se najlakši konsenzus može ostvariti oko manjinske vlade. U intervjuu za RTCG Đukanović je rekao da je dao mandat za sastav vlade Dritanu Abazoviću, lideru grupe koja je “odlučila da stane na stranu građanske i proevropske opozicije”.

Pominjući Temeljni ugovor sa Srpskom pravoslavnom crkvom, Đukanović je siguran da država neće potpisati ugovore o kakvima mašta SPC i da je “imperativ da taj ugovor mora biti u skladu sa ustavno-pravnim sistemom Crne Gore, a ne u skladu sa mitomanskim interpretacijama istorije od strane čelnika SPC”.

Sve ovo, jednostavnim rečnikom, znači ne samo da Đukanović gura prst u oko političkim protivnicima, već ne vidi kao problem političku agendu koja je dovela do pada DPS-a sa vlasti. Iznova je aktuelizuje i stavljanjem u kontekst događaja u Ukrajini, nudeći posve drugačiju percepciju tadašnjih događaja.

Reakcije na ove nastupe crnogorskog predsednika, iako žustre, nisu izašle iz okvira već poznatog. Njegovi politički protivnici kao da postaju sve manje kreativni. Iz Kabineta predsednika Vlade su u ovim izjavama našli povod da se obrate novom mandataru i pozvali GP URA i SNP da odgovore crnogorskoj javnosti “da li će se Vlada, koju planiraju da formiraju uz manjinsku podršku Mila Đukanovića, baviti aferama DPS-a i njihovog šefa, ili će ucijenjeni od strane kreatora hibridnog režima sprovoditi hajku nad članovima Vlade Zdravka Krivokapića”. Demokrate Alekse Bečića su reagovale konstatacijom da je DPS “branio” nacionalne interese aferama “Snimak”, “Koverta”, “Limenka”, “prvi milion”, “spornim privatizacijama od kojih su se pojedinci obogatili, davanjem garancija ruskim oligarsima koji su izvukli milione iz naše zemlje”. Lideri Demokratskog fronta su ove javne nastupe predsednika Đukanovića ocenili kao znak da DPS neće besplatno podržavati manjinsku vladu i da hoće na “prevaran način da se vrati na vlast”. Član DF-a Predrag Bulatović je, umesto reakcije, uputio poziv Dritanu Abazoviću i Jokoviću, lideru SNP-a, “da se vratimo da napravimo vladu unutar parlamentarne većine”, a Đukanoviću poručio da će se “tući s njim i dalje” do potpune dekriminalizacije Crne Gore. Zaista, kao da nema nikakve razlike između događaja danas i onih koji su se odvijali pre, recimo, dve godine u Crnoj Gori. Isti akteri, iste poruke.

PRIMERI NEUSPEŠNIH KOALICIJA

Sve su prilike da Crna Gora neće dobiti novu vladu pre nego se okončaju izbori u Beranama i Ulcinju. Veruje se da bi eventualni loši rezultati DPS-a mogli da olakšaju pritisak na Abazovića da u novu vladu uvrsti jednog predstavnika SD-a ili SDP-a. Reč je o strankama koje su nastale nakon rascepa nekada jedinstvene Socijaldemokratske partije Ranka Krivokapića. Ulazak u vladu SDP uslovljava pozicijom SNP-a Vladimira Jokovića. I tu se stari sukobi ponavljaju u gotovo identičnim pojavnim oblicima.

Ovakvo tumačenje razloga za prolongiranje nove vlade za april nema uporište u realnosti. Politička praksa u Crnoj Gori ukazuje na činjenicu da ne samo da ne postoje tzv. “prirodni savezi”, već su i koalicije nastale u cilju stvaranja postizborne većine labave i po pravilu su više uvod u buduće krize no što su generatori stabilne vladavine.

Primer takve prakse su aktuelni događaji u Budvi i Kotoru, gde je do krajnjih granica eskalirao sukob DF-a i Demokrata. Rezultat te očigledne netrpeljivosti, koja se vrti u krugu partitokratskih vizura i ličnih liderskih interesa, biće gotovo izvesna prinudna uprava u ove dve opštine i svakako novi izbori. Sve se to dešava uprkos činjenici da ove dve stranke na državnom nivou unisono protestuju protiv “prekrajanja izborne volje”. Izgleda da to “prekrajanje” nema isto značenje na lokalnom i na državnom nivou.

“EVROPA SAD” BEZ EFEKTA

Permanentno podizanje tenzija i stalno generisanje problema koji po pravilu nisu vezani za strateške ciljeve crnogorskog društva, zapravo su vrlo pragmatičan mehanizam zamagljivanja stvarnosti. Nedostatak sposobnosti da se problemi rešavaju kompenzuje se otvaranjem novih problema, ili stalnim vraćanjem pitanjima koja će iznova stvarati podele i obezbediti permanentnu krizu. Očito da tu nema neke velike razlike između vlasti i opozicije. To je dominantan model političkog ponašanja.

Crnogorski građani kojima su mere “Evropa sad” umesto značajnog “porasta standarda” pomogle tek da ne osete prvi udar ekonomske krize, uskoro će shvatiti da se u njihovim životima ništa ne menja. Kada shvate da jednako loše žive i onda kada ništa ne funkcioniše kao i onda kada im je servirana priča o fantastičnim uspesima, moraju znati da je vreme da se zamisle. U suprotnom, završiće u onom vicu koji se završava sa “meni je dobro, tako mi i treba”!