Ovih dana (SEPTEMBAR 1995, prim red.) iz štampe, u izdanju Radija B-92 izlazi sedam godina očekivana knjiga. Naslov joj je „Put u bespuće“ i u njoj Ivan Stambolić, nekadašnji predsednik Predsedništva Srbije, danas direktor Jubmes banke, političar koji je široko otvorio put Slobodanu Miloševiću da bi vrlo brzo postao njegova žrtva, govori o Memorandumu SANU i Osmoj sednici, atmosferi intriga, licemerja i neverovatnih zavera u kojoj je korak po korak otimana vlast, zakulisnim igrama Nikole Ljubičica, ćutanju Draže Markovića, pogrešnim računicama jugoslovenskog političkog vrha, tragediji u paraćinskoj kasarni, ali i analizira politički kontekst koji je omogućio događaje koji su Srbiju i Srbe gurnuli u propast. Posebna poglavlja posvećena su dogovornoj ekonomiji, republikama i federaciji, „Srbiji u makazama pokrajina“. Odgovarajući na pitanja publiciste Slobodana Inića cela knjiga je rađena u formi intervjua Stambolić objašnjava da rata nije moralo biti. Završno poglavlje poručuje da „mira mora biti“, mada ni tu slika nije preterano optimistička. „Umor od ratovanja donekle je ohladio ratoboračke strasti i učinio očiglednijim sav besmisao ovog bratoubilaštva.
Na žalost, još uvek nije prevladala svest o tome da ratni ciljevi, čak i kad bi se dali ostvariti, ne bi doneli ništa dobro ni nama ni drugima. A koliko smo daleko od istine o čudovišnoj prirodi ovog rata, toliko smo daleko od svesti o neophodnosti mira“, ocenjuje Stambolić. Na drugom mestu kaže: „Ako je zaista tačno da smo mi narod protiv koga su svi, onda je to ozbiljan razlog da se zamislimo zašto je to tako, a ne da to uzimamo kao argument za ponašanje suprotno celom svetu, ili da se time čak hvalimo! Srpski narod je smislio poslovicu: „Kad ti kažu da si pijan, a ti lezi pa se valjaj!“
Zašto bi svi bili protiv nas, recite sami? Pa, mi nismo narod koji bi nekim svojim zaslugama za svetsku civilizaciju izazivao ljubomoru drugih. Mi nismo ni Japanci, ni Nemci, ni Šveđani ni Amerikanci. S druge strane, mi nismo bili ni teroristički narod, ni gubavci, ni čovekoliki izrodi čovečanstva. Iako smo poslednjih godina naneli drugima, a najviše samima sebi veliko zlo i sramotu, to opet nije razlog da svi budu protiv nas.“ Bilo kako bilo, mostovi koje je srpski narod kroz istoriju gradio prema svetu porušeni su, sa nama se razgovara „kao sa obolelim koji se igra šibicama na benzinskoj pumpi“ i sad „moramo naučiti da kritički prosuđujemo ovaj strašni ispad iz istorije, ovaj sveobuhvatni poraz. Konačno, moramo ponovo tražiti i naći puteve sporazuma i saradnje sa svim narodima, pre svih, sa onima kojima delimo životni prostor.
Mir je nezaobilazan preduslov za takav preokret. Ali, mir se ne može izboriti ratom. U tom slučaju imaćemo zagrobni mir, onaj na koga su, valjda, računali titularni besmrtnici uznoseći Srbe do ‘nebeskog naroda'“. I još: „Oni koji su izazvali i zahuktavali rat, nacionalisti, ne mogu sada otrežnjivati narod, formulisati njegove stvarne interese, tražiti i nalaziti put iz bespuća. Isto tako, gospodari rata ne mogu gospodariti mirom. Uostalom, u miru nikom nisu potrebni gospodari…
„Ovo nije knjiga o ‘Ivanu i Slobi’, ovo je pre svega knjiga o srpskom nacionalizmu, njegovoj razornoj moći, njegovim slepim silama i arhaičnim idejama koje su od srpskog naroda napravile na kraju ovog veka gomilu masovnih terorista bez vere i zakona“, piše u uvodu Slobodan Inić i zaključuje: „Miloševića je njegova politika potpuno objasnila. Njegove jedine političke pobede su u porazu srpskog naroda! Politika Ivana Stambolića je zaustavljena i slomljena. Baš zbog toga, posle svega, Osma sednica nije završena…
POLITIKA TENKOVA: Oni koji su zaboravili i oni mladi koji se ni ne sećaju jer je Osma sednica ipak izvedena pre osam godina naći će kod Stambolića sliku atmosfere:
„Odmah posle Osme sednice Centralnog komiteta, njegovo (će) Predsedništvo usvojiti informaciju o dotičnoj sednici, koju imaju ‘proraditi’ sve osnovne organizacije Saveza komunista, to jest, imaju se o njoj izjasniti svi članovi i rukovodstva, i izvršiti onu čuvenu ‘diferencijaciju’, poput one iz 1948. godine. Onda je Staljin pretio da likvidira Jugoslaviju spolja, a sad je u nju trebalo pucati iznutra. Utoliko je tajnost zapisnika bila veća, misterioznija. Mobilizacija se odvijala pod velom zastrašujućeg tajanstva, pod zagonetnim pretnjama javnog žigosanja, prozivki za izdajstvo…
I nastala je velika seča rukovodećih ljudi po komitetima, opštinama, preduzećima, ustanovama. Članstvo je posebno sluđivala demagoška propaganda daje Jugoslavija ugrožena od drugih jugoslovenskih naroda, samo ne od Srba, te da je, kako je Ljubičić i predvideo, mogu odbraniti jedino Srbi i Jugoslovenska narodna armija! A već sama takva odbrana je javna presuda Jugoslaviji. Šta bi drugo mogla biti kad podrazumeva da će Srbi i JNA pucati u ostale jugoslovenske narode koji takođe tvore tu Jugoslaviju, a sve, kao, da bi sačuvali Jugoslaviju! Jugoslavija, prema tome, nije poginula od zalutalog metka.
To će se dogoditi potpuno sledstveno pučističkom načinu na koji je državna vlast faktički svrgnuta na jednoj partijskoj sednici, na Osmoj sednici silom, hajkom, brzinom…
Kad se još vlast apsolutizuje uz pomoć ulice, onda se ona potom mora voditi uličarski, sa jednim jedinim ciljem da se agresivnim sredstvima samovlašće proširi…
Samo kad se setim onih mamutskih mitinga po Beogradu, po svim gradovima u Srbiji i Crnoj Gori…
„Vidim, posebno vas zanimaju političari koji doživljavaju ushićenje kad im se aplaudira makar iz obične kurtoazije, a bez aplauza su, prosto, šugavi. Zato upućujem na Nikolu Ljubičica. Nikola je zaista voleo te aplauze. Pa kad dođe negde na sastanak, ako se ne prolomi aplauz, on stane ispred prvog reda, okrene se publici i sam počne udarati dlanom o dlan, pokazujući prisutnima šta valja činiti. Zbog toga je onako napadno oponašao Titove pokrete, hod i rečnik.»
Mitingaška masa je dovođena pred svaku državnu ustanovu na kojoj je ukazano prstom daje za ‘rušenje’. Legalno izabrana rukovodstva u Beogradu, Novom Sadu, Titogradu, Prištini, ma gde nisu… morala su bežeći spasavati glave pred pomahnitalim čuvarima Jugoslavije. A ta ‘Vojska odabrana’ sa četničkim kokardama iznad glava Njegoša, Vuka, Slobodana Miloševića… sa krvožednim maskotama, parolama, transparentima, komitskim šubarama, guslama, noževima u zubima… sa čitavom jednom ikonografijom najmračnijeg populističkog kiča, presuđivala je na licu mesta urlanjem, prozivanjem, skandiranjem, aplauzima svakoj psovci, svakoj pretnji i presudi. Sve što se nije našlo u toj rulji proglašavano je izdajničkim, neprijateljskim, antisrpskim, nenarodnim…
Naposletku, zar su i mošti kneza Lazara morale prodefilovati onako demonstrativno čitavim ‘srpskim prostorom’, budućim poprištem, baš u danima nacionalističkog varničenja na čitavom tom prostoru? Šta se htelo instrumentalizacijom jednog kneza i sveca, ako ne podizanje nacionalističke temperature? Šta se u onoj pregrejanoj atmosferi tim činom poručivalo drugim narodima?…
Ubijanje Jugoslavije je, dakle, uveliko počelo, i to „u ime naroda srpskoga“. Sve se, podseća Stambolić, zvanično odvija pod demokratskim nazivom „događanje naroda“. I tada na red stiže Slovenija.
„Nikad se nisam mešao u dodeljivanje raznih nagrada, ali jesam oko Sedmojulske u vezi sa Danilom Kišom. Govorio sam Vukoju Bulatoviću, koji je to u Predsedništvu vodio, jer to jeste nagrada za književnost, ali je državna nagrada, da bi bilo dobro daje Danilo Kiš dobije. Nikola Ljubičić je bio besan na mene zbog Kiša. Iz razgovora sam poneo utisak daje on o Kišu imao neke informacije, smatrao gaje emigrantom, neprijateljem…
‘Tamo neki pisci u Parizu.’ Kiš je dobio nagradu, a Nikola je ostao ljut.»
Zašto, pita Inić, preskočiše Hrvatsku?
Iz dva razloga, odgovara Stambolić: „Hrvatska se držala pasivno i tako će se ponašati sve dok se u njoj konačno ne legitimira Miloševićev nacionalistički parnjak, nezamenjivi ortak Tuđman. Od tog trenutka, oni će se međusobno održavati na vlasti držeći u ratu svoje podanike i, čak, bivajući u dogovoru i dosluhu kako bi taktička pomeranja na frontu što unosnije poslužila protiv unutrašnje opozicije. A pri tom imajte na umu da Srbi i Hrvati žive na najnenaseljenijem evropskim prostoru i da su već duže u krizi populacionog rasta, a da, uprkos tome, vode rat za širenje etničkih teritorija po cenu istrebljivanja drugih naroda, a i sebe samih. Milošević i Tuđman će napraviti pogodbu da uklone Antu Markovića, predsednika Saveznog izvršnog veća, i pristupiti dogovaranju o komadanju Bosne i Hercegovine, odnosno o razbijanju Jugoslavije. Nije bez razloga davno rečeno ‘Kad se Srb i Hrvat slože, i olovo plivat može'“.
Pošto, dakle, Slovenija prva i najodlučnije alarmira da se Jugoslavija ne može
i neće održati na politici Osme sednice, sledi zavođenje ekonomske blokade od strane vodstva Srbije prema slovenačkoj robi, upad srpskih pučista u monetarni sistem Jugoslavije, „donošenje Ustava Srbije na tenkovskim gusenicama i u krvi na prištinskim ulicama. Prema tom Ustavu, on se ima primenjivati gde god Savezni ustav nije sa njim u saglasnosti, što i jeste bila prva legalizacija secesije Srbije od Jugoslavije“. Sledi podsticanje i organizovanje pobune Srba u Hrvatskoj, upućivanje JNA na Vukovar, Dubrovnik, pa na Sarajevo, Mostar…
„Sve je ovo u suštini sprovođenje zaključaka i oživotvorenje duha Osme sednice“, kaže Stambolić. Ipak, obrazlaže zašto rat nije bio neizbežan: „Ovakav bratoubilački pomor nikako nije proistekao iz neizmirljivo sukobljenih interesa. Naprotiv, ne samo što nikome, ama baš nikome, nije bio od interesa, niti mu je doneo kakvu korist, nego je svima naneo samo neizmerne štete i sramotu…
Čak, ako se Jugoslavija nije iz nekih ‘objektivnih’ razloga održala, a ja sam uveren daje mogla opstati, ništa nije stajalo na putu mirnom razlazu ili većem osamostaljivanju njenih sastavnih delova…
„Ovako krvava drama, uprkos pripremama za njeno izvođenje, nije se morala dogoditi. Primera radi, kad je Milošević 9. marta klečao pred studentima, Armija se odazvala njegovom pozivu, a nije morala, i, prvi put nakon pola veka isterala tenkove na beogradske ulice, nasrnula na narod. Posle toga ta, kako ih ‘Politika’ nežno nazva: ‘vojna vozila’! po logici stvari i psihologiji sile više se nisu mogla vratiti u kasarnske hangare. Uostalom, Armija je već bila okupirala Srbiju dolaskom Ljubičića na čelnu funkciju u Srbiji. Neophodan im je bio dovoljno ‘opravdavajući’ ljuti neprijatelj, recimo u vidu Hrvata. Sa beogradskih ulica tako su tenkovi morali dalje na Vukovar.“
KO STOJI IZA MEMORANDUMA: Pre Vukovara, 9. marta, Špegelja i same Osme sednice bio je, naravno, Memorandum SANU, prema Stamboliću „nekrolog Jugoslaviji“. Šta su njegovi autori hteli?
Sećate se one čuvene Čkrebićeve primedbe koju je vama uputio na Osmoj sednici o liderstvu i zamorenosti Srbije od lidera?
„Već sam rekao da nisam bio voda Srbije i u Srbiji u onom značenju koje se danas podrazumeva u ovoj zemlji, uprkos svim antiliderskim frazama ispaljenim protiv moje ličnosti na Osmoj sednici. I posle. A što se baš našao Dušan Čkrebić da me javno ukori zbog, tobože, liderskih pretenzija, nije ni čudno. Čkrebić je bio čovek zavetrine i prikrajka, blokirajućeg opreza, čekalica, i više lovac na tuđe greške nego inicijator. Taj se, inače, razumeo u sve ali, pokazalo se na delu, najviše u ‘primenjenu nauku’ o zavereništvu! Možete li zamisliti tog bolećivog, poslovično taktičnog, bojažljivog ‘diplomatu, kako se preko noći preobraća u neustrašivog bojovnika i savetuje kosovske Srbe da, umesto u šumu, izađu na ulice! Ponekad se pitam: kad se takvi jutrom probude, koliko li im vremena treba da ustanove ko su, zapravo ko su posle svih političkih premetanja.»
„U suštini, ono što su oduvek hteli srpski nacionalisti takozvanu Veliku Srbiju. Tu po srpski narod pogubnu ideju najspretnije formuliše Velmar Janković još pre onog rata: ‘Srbija i njena Jugoslavija'“. Na drugom mestu kaže da je Memorandum težio „homogenizaciji zemlje putem hegemonizacije .
Stamboliću. ni dan danas nije jasno kako se ovaj dokument pojavio. „Ni državna bezbednost, bar kako su meni govorili, nije znala kako se pojavio taj spis“. Tvorci Memoranduma govorili su da je u pitanju samo radni papir, odnosno da je nepostojeći. To je izazivalo zabune jer „kako se kritički odrediti prema papiru za koji se ne zna da li je zvaničan ili nije. A pogotovo ako je taj papir još ‘ukraden’…
Danas je očigledno da je Memorandum bio i ostao itekako postojeći, ali je zato srpski narod na ivici svog postojanja“. Stambolić se nada da“nećemo, valjda još šest vekova guslati o mejdanima, a čipove ostaviti Japancima“ i citira Lazu Kostića: „Ne velim da valja razbiti gusle, samo, neka malo vise o klinu!“
Šta vi mislite danas, posle svega, ko je stajao iza Memoranduma?
„Nema tu zavere u onom našem ‘patriotskom’ shvatanju da su nam svi drugi krivi i da nam podmeću nešto sa čime mi nemamo veze. Sve su to ‘naški’ ljudi, naški ‘sa dna kace’ i po tome što će se jednog dana medu tvorcima Memoranduma naći i takvi koji će optuživati druge za nastanak tog priručnika srpskog nacionalizma. Pa, već je ‘patrijarh’ srpskog nacionalizma porekao da je u svemu tome učestvovao. Sad i oni vide da se njihov ‘nebeski’ narod vinuo u nebesa, ali u komadima, u mrtvačkim sanducima, na štakama, da nema više nikoga kome se, makar i prazne utehe radi, sme obećati kako će ‘sve to narod pozlatiti’…
Memorandum je, objašnjava Stambolić, nastao u trenutku kad je završena rigorozna kritika stanja u društvu, posebno odnosa u Srbiji, kad se već odmicalo u pronalaženju trajnih rešenja, kad je Predsedništvo SFRJ usvojilo odluku o predlogu promene Ustava u delu koji tišti Srbiju što je sve oduzimalo hranu i zatvaralo usta nacionalistima. Oni više nisu smeli čekati i tad se brže bolje javlja Memorandum. „Ono što je za nacionalistički štab u Ulici Kneza Mihaila od prvorazredne važnosti, a to je brzina delovanja, pokorno izvršava njegova ‘pešadija’ pod operativnom komandom prvoboraca takozvane ‘antibirokratske revolucije’…
Otuda i oni otvoreni pozivi da se ‘zaobilaze legalne institucije’, pa čak i poziv srpskom narodu da ‘ustaje na noge’. Sve u skladu sa javnom devizom prethodnika ‘birokratske antirevolucije’ i ustavno i neustavno, i statutarno i nestatutarno i kroz institucije i mimo njih sve je legalno. A to je, u stvari, otvoren poziv na anarhiju; na haos, pa i na rat.“‘ Konačno, „lektira Memoranduma je čelniku Saveza komunista Srbije predstavljala ratnu kartu. I eto najkraćeg puta da se sruši sve što je dvadesetak miliona Jugoslovena gradilo pola veka. Zahvaljujući baš tom toplom prijemu u vrhuški SK, Memorandum nije ostao akademski rulet tobožnjih besmrtnika. Postao je smrtonosni šovinistički proglas, ratni manifest za već zavrbovane komesare srpstva.“
Govoreći o nastanku Memoranduma SANU, za kojeg je odmah upozorio^da podiže „poplavni talas nasilja i krvi“, Stambolić kaže i ovo: „Kad se jedan Vasa Čubrilović, čestita starina, inače najstariji akademik, zgražavao gledajući dokle se u tom velikosrbovanju ide, onda neka vam to bude dovoljno. Pričao je kako čitava grupa ‘besmrtnika’ godinama okapava nad mapama Bosne pokušavajući da otkrije makar i kozju stazu kojom bi se od Beograda do Karlovca moglo propešačiti, a da se prolazi isključivo kroz srpska sela i gradove!»
Milošević se ne izjašnjava o Memorandumu?
„Izuzev na jednom zatvorenom sastanku u Državnoj bezbednosti. Javno, ni reči“…
„Pretpostavljam na šta ciljate na Slobodana Miloševića“, glasio je odgovor na pitanje šta je bila Stambolićeva najveća greška. Ipak, mada dolazak Miloševića definiše kao „prelomno, sudbonosno kadrovsko rešenje posle koga su društvena kola udarila niza stranu“, Stambolić je mišljenja daje najkobnije kadrovsko rešenje dolazak Nikole Ljubičica iz JNA na političku scenu Srbije i Jugoslavije. „To što je Srbija između toliko još vitalnih i razboritih prvoboraca izabrala jednog penzionisanog generala sa nimalo penzionerski nastrojenim pretenzijama pokazaće se odlučujućom pogreškom. Takvu vrstu grešaka karijeristi poput Ljubičica sebi nikad ne dozvoljavaju. To je objektivno njihova prednost u borbi za vlast…
Vi kao da pomalo izvrdavate direktan odgovor. Pripremali ste godinama Miloševića da vas zameni, davali ste mu mesta kao „na tanjiru“ r kud god vi, on za vama…
Odgovarajući na pitanja o etiketiranjima i hapšenjima srpskih nacionalista, Stambolić između ostalog kaže da je većina srpskih nacionalista, posebno medu takozvanom humanističkom inteligencijom, tu etiketu prihvatala kao titulu“. „Mnogima je poslužila kao kvalifikacija i propusnica za ulazak u SANU, na univerzitete i druge nacionalne ustanove.»
Nećete valjda reći da su srpski nacionalisti bili privilegovani?
„Izvan partije, u mnogo kom pogledu jesu. Verbalno su bili pod paskom, a stvarno pod brižnim pokroviteljstvom svih i svega što je u inostranstvu i kod kuće bilo antikomunističko ili, prosto, reakcionarno. A onda i one višestruko profitabilne igre sa takozvanim ‘slučajevima’ koje, kako je neko tačno primetio ‘Partija propagira, država finansira, a Udba forsira’! A ti ‘slučajevi’ su uglavnom nastali bas na nacionalističkoj osnovi.»
Tada se pričao i jedan vic: ‘Sloba opet ide na novu funkciju. Ma nemoj! Mora da se Ivan naviše pomera!’
„Pustite viceve… A ja sam mislio da će mi biti lakše da njega prikočujem nego nekog drugog stalno da guram. Kad prenagli, pretera, merićemo. U Jugoslaviji ga dobro primaju zbog žustrih akcija koje je u Beogradu sprovodio: Smatraju ga pravim komunistom, nesumnjivijim od mene.»
Znači, čovek bez straha i mane?
„Znao sam i ja njegove mane, ali sam bio uveren u primarnost vrlina. Ako ste pratili, setićete se da sam prilikom predlaganja izrekao neke rezerve prema njemu. To je on teško primio. I to je prvi put da nije bio u stanju da prikrije svoju pozleđenost…
Uviđao sam, na primer, da ume da prenagli, da izabere preke puteve, da ishitreno iskorači, da površno zaključi, da pretvrdo presudi, i niz sličnih mana svojstvenih čoveku ‘vruće glave’. Međutim, računao sam i na činjenicu da u timskom radu, u duhu kolektivnog rukovođenja, u uslovima već dostignutog stepena demokratizacije i društva i partije, da će se te njegove mane manje ispoljavati, da će se one vremenom i radom ublažavati, gubiti.
Zašto vam se baš Milošević činio najpogodnijim za to udarno mesto?
„Da ponovim… Pošto su nas čekale neizvesne političke borbe za reformske promene, pre svega u privrednom i političkom sistemu, nametala se potreba da na čelo najveće partijske organizacije u Jugoslaviji dođe odlučan i dinamičan čovek, Milošević ili neko drugi, svejedno je. Meni se tad Milošević činio ponajviše takvim. Ne bih mogao danas, ma koliko bio kritičan prema njemu, reći da nije posedovao pomenute osobine.
Međutim, nevolja je u tome što nisam pretpostavio, da se sve te odlike mogu izvrći u čudovišne mane ukoliko se ispolje u krajnostima. Nisam imao ni razloga ni povoda da u odlučnosti naslutim sklonost nasilju kao njenu krajnost, da u borbenosti predosetim ratobornost, da u energičnosti predvidim bezobzirnost, u ambicioznosti beskrupulozno vlastoljublje, u dinamičnosti brzopletost…
„STARCI“ UZ MILOŠEVIĆA: -Ako priznajete da niste bili dovoljno pronicljivi, bilo je ljudi koji su drugačije mislili o Miloševiću?
„Bilo je usmenih i pismenih upozorenja. Navešću samo nekoliko fragmenata iz jednog pisma koje mi je stavio na sto predsednik Komisije za kulturu Vladimir Jovičić, godinu dana pre Miloševićevog izbora. Jovičić upozorava kako mi se obraća u pisanoj formi, iako se viđamo gotovo svakog dana, jer želi da ostane zabeleženo da Miloševića smatra ‘osionim’, ‘bahatim’, ‘vlastoljubivim’ i slično. Citiraću ovde deo pisma. ‘U ovo doba usijanih karijerističkih strasti, dok drugi cvokoću u groznici hijerarhijskog razmeštaja, ja te molim da me izbrišeš sa svih platnih spiskova partije i države. Obraćam ti se ovom skromnom molbom ne u afektu i ne iz kukavičluka pred žestokim okršajima što nam tek predstoje.
Uplašio sam se nečeg drugog, moralno sam se uplašio da ostanem u društvu mlađanih ‘pobednika’, od kojih poneki, i pre nego što su ustoličeni, krajnje olako dele ćuške i unapređenja, uvrede i činove, psovke i olaka obećanja. Smemo li, Ivane, na tako prljav način pridobijati i odgurivati ljude? Posle toliko obračuna s ljudima, valjda bi trebalo sačuvati bar saborce i saputnike, a da i ne govorimo o pridobijanju novih…
Ako je proteklo razdoblje obeleženo borbom za vlast, onda u narednom moraš pokazati zašto ti je trebala. A s kim to da pokažeš ako sposobni počnu od nas zazirati zbog onih koji unaokolo pljuju držeći se za tvoje skute, koji šenluče opijeni vlašću i u tom dertu obesno ranjavaju ljude oko sebe…
Svi znaju da si ti okosnica čitavog zaokreta, te ko god od nas počini kakvu glupost, to će se neizostavno kosnuti i tvog ugleda. Kad sutra birači budu zaokruživali Slobino ime, oni će se, u stvari, time izjašnjavati za tebe. Ježim se kad pomislim da sam u tvojoj koži, jer poneki od onih koje si izneo na svom vratu nisu u stanju, sujeta ih sprečava, to da shvate, pa su spremni da se olako poigraju krupnim stvarima…
Ne rukovodim se nikakvim usko ličnim razlogom podnoseći ovu ostavku. Samo uzmičem pred moralnim iskušenjima, pred svrabom vlastoljublja i taštine što, evo, spopada neke buduće ‘pobednike’. Spremni su da kidišu i na saborce ukoliko im ne lade muda ili suviše neoprezno okrenu leđa…
Zašto ste ovo prenebregli?
„Isključivo zato što sam Miloševića poznavao mnogo duže i svestranije nego Jovičić koji, najkraće rečeno, sa njim nije bio na istoj talasnoj dužini, dolazili su u konflikte.»
Stambolić pominje da su mu stizala i druga upozorenja od Svetomira Lalovića, sekretara za unutrašnje poslove koji ga je upozoravao da „čitava Srbija priča kako se u srpskom vrhu nešto događa“, preko „nekih srpskih akademika“ koji mole da se prevaziđu sporovi sa Akademijom, jer u protivnom može doći do potresa, do Cvijetina Mijatovića koji opominje da se protiv Stambolića udružuju raznorodne snage u Srbiji…
Za to vreme Milošević je za Stambolićev pedeseti rođendan „bio zapeo da mi se dodeli orden Junaka socijalističkog rada… Sada shvatam da mi je on u stvari taj orden podmetao“.
Kad vam je još zatajila budnost?
„U vreme pokušaja da jedna jedina politička snaga u zemlji SK, simulira nešto kao konkurentnost u političkom životu time što će se, kao takva, na izborima izložiti javnosti sa više kandidata, sopstvenih, razume se. Tako se očekivalo, pa i predlagalo u toku kandidovanja za predsednika partije, da se ide sa više kandidata. Sećam se daje Milošević, čim je čuo za to, skakao kao oparen: ‘Nipošto. Ja se ne slažem. Ja želim da budem jedini kandidat’…
No, taj isti Milošević će pokazati svoj smisao za ‘demokratiju’ sa više kandidata odmah posle toga, prilikom izbora novog predsednika Gradskog komiteta Beograda. Tražio je da, pored Pavlovića, za to mesto konkuriše više kandidata“…
Umeo je Milošević da se razotkrije i pre Osme sednice, naročito kad su u pitanju privatne ambicije. Na jednoj privatnoj večeri, valjda pred izbor predsednika CK, ili prilikom njegovog kandidovanja, poveo se razgovor ‘medu drugovima’ o tome da li bi on, odnosno neko drugi trebalo da bude predsednik. Neki prisutni kažu da se imalo šta i čuti: ‘Ovo je moja poslednja šansa. Više ih neću imati. Pustite me da sada prođem ili da izgorim’. Nije li vam to bilo malo čudno?
„Kažete na večeri…
Ne uzimajte to suviše ozbiljno. Pa mi smo već bili navikli na takvog ‘vrućeg’ Slobu…
Osećate li grižu savesti ili ličnu odgovornost?
„Morila me je sve do onih prvih, takozvanih ‘najdemokratskijih izbora, kad je objavljeno daje Milošević sa 104 odsto glasova izabran za predsednika Republike. Tog trenutka sam osetio veliko olakšanje. Moju grešku oduševljeno je prihvatila cela nacija. Posle toga, narod za njega preuzima svu odgovornost. A zašto je srpski narod želeo tu veliku obmanu koja se zove Slobodan Milošević? U svakom slučaju, podvlačim: srpski narod je želeo obmanu. I u obmanama živi, evo, vidite koliko dugo, uprkos svemu što se dogodilo i šta mu se događa“…
Kako se bližila Osma sednica, Milošević je iza sebe svrstavao svoje pristalice. Slobodan Inić primećuje da su „starci“, odnosno stari revolucionari većinom bili za Miloševića.
„Nesumnjivo. Milošević se njima sviđao u mnogo kom pogledu. Sa nekima se od njih često nalazio. Mnogo više nego ja. Dopadao im se iz nekoliko razloga. Podsećao ih je na vreme kad su bili mladi, čvrsti, odlučni. Voleli su njegovu energičnost, britkost, onaj prepoznatljivi stil revolucionara. Onda, on je njih konsultovao. To im je godilo. Nema zbora, umeo je da pridobija ljude kad su mu bili potrebni. Tada je bivao predusretljiv i usrdan, ljubazan i ‘lepo vaspitan’, nežan, pa i poslušan. Pamtio je, recimo, rođendane, i eto ga neizostavnoga čestitanjima, dabome sa poklonima. Svako voli takve, pa još i kad su radni, na usluzi i puni dobre volje“…
Jedino se Draža Marković nije dao prevariti?
– Draža je izgleda znao o Miloševiću ono što niko drugi od nas nije. Ali, ni tada ni kasnije, Draža o tome nikome nije govorio. Međutim, da je Draža s tim istupio otvoreno, a ne u vidu zagonetnog prećutkivanja ‘nečega’ što Miloševićev izbor potkopava, izbor predsednika CK bi se možda drukčije odvijao…
Sigurno ste i kasnije susretali Dražu?
-Odmah posle izbora novog predsednika, Draža mi je rekao da meni istorija nikad neće oprostiti taj izbor, kako mi srpski narod nikad neće oprostiti to što sam Miloševića progurao, da će Milošević sve uništiti.
Inić primećuje da i većina boraca i članova SK podržava čoveka koji će i rasturiti njihovu partiju, otevši joj pri tom i njenu imovinu. Naročitu pomoć, odgovara Stambolić, Milošević dobija u jugoslovenskom vrhu, jer taj vrh u ‘najčvršćem’ komunisti vidi ‘prihvatljivog’ Srbina i „tom varkom Miloševiću više pomažu nego bilo kojom istinom o njemu“.
Mislite li da on nikada nije imao neku svoju politiku?
„Ja bih to danas rekao ovako: sa mojom politikom je došao na vlast, sa supružničkom politikom je raskinuo sa mnom i preuzeo politiku srpskih velikonacionalista i razbio Jugoslaviju ušao u rat. Prihvatanjem politike međunarodne zajednice, sad hoće mir! On, kao što vidite, zapravo nikad nije ni imao svoju politiku! Tuđe politike imale su njega. A ako i ima svoju politiku, to je politika održanja na vlasti.
Agresivnost mu je bila jedina mogućnost da dođe do vlasti, sada pak misli da će ga mirotvorstvo održati na vlasti. Vlastohleplje je izvor i utoka svega, s tim što je agresivnost bila i ostala sasvim stvarna i stvar njegovog izbora, a mirotvorstvo je iznuđeno i lažno.»
Sledi hronologija i analiza definitivnog rascepa između Stambolića i Miloševića. Stambolić definiše faze: „razlike“, „nesuglasice, pa i trvenja“, „deobe“ i, na kraju, „događaji u Kosovu Polju već medu nama izazivaju pukotine takvog karaktera da je pre vreme za razmišljanje ko će koga u njih gurnuti, nego kako ih sanirati“.
To je vreme opsednutosti „nenadmašnim junaštvom i novozavetnim mučeništvom“. U beogradskim pozorištima se istovremeno igraju predstave „Propast carstva srpskoga“, „Solunci govore“, „Ubiše knjaza“, „Kolubarska bitka“, „Protini memoari“, „Tajna crne ruke“, „Oj Srbijo, nigde lada nema“, „Seoba Srbalja“, „Sentandrejska rapsodija“…
Milošević „tek nastoji da formira ekipu ili stvori tvrdo jezgro u gradskom i republičkom partijskom rukovodstvu od ljudi uglavnom sa Univerziteta i iz sredstava javnog informisanja, i to onih koji su slovili kao dogmate, sektaši, tvrde glave, raskoračeni između politike i nauke, a ni u jednoj cenjeni“.
PUT NA KOSOVO: Ivan Stambolić vidi „iz saopštenja za javnost Predsedništva Centralnog komiteta da njegov predsednik Milošević, bez uobičajenih konsultacija, preduzima određene političke korake. Nastupa potpuno samovlasno. Pored toga što se od početka sporimo oko kadrovskih rešenja, on iza mojih leda ‘promuvava1 kandidate…
Na takozvanom Koordinacionom telu u čijem radu, pored čelnih ljudi iz Republike, učestvuju i najistaknutiji funkcioneri federacije, on zamenjuje dugogodišnju praksu konsultovanja i dogovaranja samovoljnim odlučivanjem. Suviše krupna odluka da bi je smeo izvesti isključivo na svoju ruku. Zaključujem da on ne odlučuje sam, kako je to izgledalo, nego da to radi uz prethodne dogovore sa drugima. Počinjem shvatati da postoji jedno nelegalno jezgro iz koga smo isključeni: ja, predsednik Skupštine i predsednik vlade. Koliko se sećam, to je bio prvi nedvosmislen znak da se zbiva nešto tajno, i da je to organizovano. To me je konačno trglo.“
Milošević „nije izbijao iz Ljubičićevog kabineta“, a „Ljubičić je bio vešt i vrlo iskusan u zakulisnim igrama“. Mutnu ulogu igraju Boško Krunić, tada predsednik CK SKJ i Lazar Mojsov, predsednik Predsedništva SFRJ.
„Biće da im u tom trenutku odgovara sukob u rukovodstvu Srbije.“ Tako se ponašaju i Vidoje Žarković i Marko Orlandić, koji su podržavali Osmu sednicu, a tu je i Stipe Šuvar. „Najgrotesknije je delovala poseta gotovo celog jugoslovenskog državnog i partijskog rukovodstva Beogradu koja se završava večerom u Skadarliji koju im priređuje Milošević. Došli su mu na noge.“
„Počelo je na Kosovu“ naslov je devetog poglavlja knjige, mada se kaže da Milošević nije na početku puno mario za Kosovo. „Kosovo ga politički nije zanimalo, a drugo, on je bio čovek, da tako kažem, ‘globalnih’ i ‘sverešavajućih formula’ iz malog džepa, njega kosovski čvor nije privlačio“. (Na drugom mestu Stambolić priča kako se Milošević iščuđavao zbog Stambolićevog pokretanja pitanja položaja Srba u Hrvatskoj. „Ma, nije on ni mario za Srbe preko Drine“.)
„Izborom za predsednika Predsedništva CK, Milošević nije bio izabran ni za kakvog vođu; vođa će biti stvoren kasnije. U stvaranju vođe i izgradnji njegovog kulta, veliku će ulogu odigrati, pored medijske propagande, i intelektualna elita. O njemu će se komponovati i pisati pesme, slikari će slikati njegove portrete i ići mu na poklonjenje, umnožavaće se njegove fotografije. Akademici će početi da se utrkuju: Dobrica Ćosić će Miloševića porediti sa Nikolom Pašićem, Mihailo Marković sa Ruzveltom, Milorad Ekmečić sa De Golom, Milovan Danojlić sa Karađorđem. ‘Osavremenjujući’ Njegoša, on će napisati da je
Milošević ‘dunuo život srpskoj duši’.
Dakle, kako se onda dogodilo da se u aprilu 1987. Slobodan Milošević godine obreo u Kosovu Polju?
Stambolić podseća da je godinu dana pre toga on sam bio na sličnom zboru. Povod je bio hapšenje Koste Bulatovića, jednog od glavnih organizatora protestnih skupova na Kosovu. Stambolić na Predsedništvu SFRJ pita ko stoji iza odluke o Bulatovićevom hapšenju. Ne dobija odgovor. „I to mi je bilo dovoljno kao odgovor“. Po povratku, Stambolić na Predsedništvu CK SKJ kaže: „Situacija je na Kosovu takva da je dovoljno da na skupu građana jedan viđeniji srpski nacionalista usklikne ubojitu parolu i Srbi će se dići na ustanak“.
To će i učiniti Slobodan Milošević.
Jeste li savetovali Miloševića šta i kako da govori?
„Naravno. On je to od mene i tražio. Ne podleži emocijama, govorio sam mu. To je uzavrela tema na užarenom mestu. To je požar. Sipaj hladnu vodu, ali tako da zbog toga ne vrište na tebe, nego da te bolje čuju i prime! Predočavao sam atmosferu napetosti i kiptećih strasti, emocija, eruptivnu, uvek pogodnu čak i za nasilje. Preporučujem mu: ‘Pazi, hladne glave!’
On je, međutim, podlegao toj atmosferi. Čak je i dolio ulje na vatru! Pa i ona njegova čuvena rečenica: ‘Niko ne sme da bije narod!’ nije njegova, nije nastala tu na licu mesta. Drukčijeg je porekla. Mi smo se mnogo ranije gotovo zavetovali da ćemo podneti ostavke pre nego što nas prilike nateraju da bilo kome naredimo da digne ruku na narod. To sam sto puta ponavljao i njemu i drugima. Da li me je razumeo kad pod pojmom naroda podrazumeva samo srpski narod?“
UVERTIRA ZA OSMU SEDNICU: Stambolić kaže da tad „pomišlja na najgore“ odnosno da je Milošević za promene unazad, za vraćanje starom dobrom centralizmu u državi i partiji, najpre zato što je znao da je sve što je birokratsko i dogmatsko uvek zazire od promena koje donose neizvesnosti po lične i grupne interese, a osim toga tu su i srpski nacionalisti kojima su sve promene nabolje u društvu objektivno promene nagore u njihovim pozicijama. I, „eto osnove da se ove dve velike grupacije uskoro udruže kako bi
preduhitrile dalji tok izlaska iz krize“.
Hoćete da kažete da se, konačno, združenim snagama krenulo protiv albanskog separatizma iz čitave Jugoslavije i da se sadejstvovalo?
„Da! Ovaj zamah preneo se i na iduću godinu bez ičeg kampanjskog i kratkoročnog. Ubrzane su promene republičkog Ustava da bi se jasno definisali državnopravni integritet Srbije i njeno jedinstvo. Trebalo je samo istrajati, istrajati, ne prenagljivati, ne provocirati, pustiti da plodovi ovog poduhvata sazru prirodnim tokom.
Međutim, kao što malopre pomenusmo, na mig nacionalista iz Beograda, a Dobrica Ćosić je procenjivao kad je čemu čas, dolazi do onog komešanja i protestnog okupljanja Srba sa Kosova, u Kosovu Polju, odakle će se Milošević vratiti patriotski usplahiren. Odmah je tražio da se sazove CK SKJ i da se stanje na Kosovu stavi na dnevni red…
Bio sam rezervisan i prema ovom predlogu, kao i prema dosta drugih.“
Zašto?
„Usred realizacije zaključaka i jugoslovenskih i republičkih organa, još jedna javna rasprava na CK SKJ može više štetiti no koristiti. Svoje rezerve saopštavam republičkom rukovodstvu, ne i saveznom. Milošević uspeva da se sednica sazove. Ona će, kako ćemo videti, otvoriti vrata Osmoj sednici.
Ali, njoj je prethodila sednica Predsedništva SFRJ, naglo sazvana za večernje sate, uoči same sednice CK SKJ.“
A sazvana je na istu temu?
„Neposredan razlog sazivanja sednice je najava Srba sa Kosova da će masovno krenuti u Beograd kako bi, baš za vreme sednice CK SKJ o Kosovu demonstrirali u parku ispred zgrade Skupštine SFRJ i tako izvršili pritisak na CK. Zbog toga se, čak, razmišljalo o odlaganju sednice ili promene mesta njenog održavanja. Stizalo je više informacija koje su dramatizovale situaciju. Na toj sednici Predsedništva Jugoslavije, svi uglas i neuobičajeno energično zahtevaju od mene da se onemogući ovaj novi pohod Srba sa Kosova. Pokušavam da objasnim da to, ako poštujemo Ustav i zakone, nije jednostavno, da je čak nemogućno. Taj dijalog, u kome sam ja potpuno usamljen, traje veoma dugo, do duboko u noć, i što duže traje, sve se više pretvara u razgovor gluvih. Dugo objašnjavam, argumentujem, ubeđujem, apelujem na realizam. Nikog da me podrži, nikog da prihvati konstruktivan razgovor.
Nikad ranije nije tako bilo. Svi ponavljaju da pohod Srba MORA biti sprečen. A ja zahtevam da se, za slučaj da ne uspemo sprečiti dolazak Kosovara, što je verovatnije, ipak dogovorimo šta nam tada valja činiti. Međutim, niko ne prihvata čak ni razgovor o takvom ishodu.»
Ni Nikola Ljubičić, koji u tom Predsedništvu Jugoslavije sedi kao predstavnik Srbije!
„Ni on. Samo, videćete da to nije za čuđenje…
Rasprava je sve mučnija, praktična bez dogovora. Zaključujući sednicu, predsedavajući Lazar Mojsov, do koga sedim, došapne mi da su svi prisutni uvereni kako sve pohode Srba sa Kosova organizujem upravo ja, te da sam ja jedini koji ih mogu sprečiti. Zaprepašćen, pozivam stenografe da ostanu, a učesnicima sednice, uz odobrenje Mojsova, ponovim to što mi je on upravo rekao. Zatim, povišenim glasom, držim neki nervozan govor o nemogućnosti saradnje, nepoverenje, takve insinuacije. Pri tom, ćutim o onom što im je poznato koliko i meni ko, zapravo, podbada sve te ljude na proteste. Još ne mogu da verujem da su me u tom pogledu zamenili za Dobricu Ćosića.“
Šta na sve to kaže Ljubičić?
„Posle sednice, izlazimo zajedno iz Palate federacije. Nikola predloži da, pre odlaska kući, prošetamo. Rado prihvatim,
Očekujući razgovor o onome što se dogodilo na sednici. Na moje iznenađenje, on počinje ovako: ‘Imam informacije da ti radiš protiv mene, na mojoj kompromitaciji, a sve zbog toga da ja odem sa ove funkcije da bi ti na nju došao. U prvi mah nisam razumeo o čemu govori. To mu i kažem. Na to on uzvraća da sam ja u posedu pisma ambasadora Veljka Mićunovića iz Moskve, u kome ga ovaj teško optužuje. A ja sam, tobože, sredio sa Mirkom Đekićem, tadašnjim glavnim urednikom Nina, da to objavi. Dalje mi govori da ja guram u javnost takozvani ‘užički slučaj’ i aferu oko Jelove Gore, kao i aferu oko ‘Crvenog signala’ i neke Nikoline kupovine automobila. Pominje venčanja svoje dece i neke poklone. Bilo je još nekih ‘prljavština’, ali ga više nisam slušao. Uzvratim mu da je ponižavajuće za obojicu da se takvim stvarima bavimo, da o svemu tome prvi put čujem, i daje zaista nedozvoljivo podložan intrigama, spletkarenjima i ogovaranjima, anonimnim pismima. Kad bi strane službe znale koliko anonimna pisma utiču na odnose u našem rukovodstvu, oni bi samo njih pisali i s nama se poigravali. On se, posle moje reakcije povuče i reče da te stvari šire ljudi iz Madere i da Draža Marković radi na tome da nas zavadi.“
I sve to posle jedne takve sednice! Trač do trača…
Ništa ni preče ni važnije!
„Umesto da vidimo šta ćemo i kako ćemo sutra na sednici CK SKJ, i šta sa Srbima sa Kosova, on o privatnim aferama!“
Kako ste prošli na toj sednici CK SKJ za koju kažete da je svojevrsna predigra Osme sednice CK SKS?
„U rano jutro, grupa od oko pet stotina Srba i Crnogoraca sa Kosova, kako se i najavila, došla je u Beograd okupljajući se u parku preko puta Skupštine SFRJ, u kojoj počinje rad CK SKJ.
Protekle noći ništa nisam preduzimao da bi se njihov dolazak sprečio. Niti je bilo vremena, a ni regularnih mogućnosti da se to učini. To je mogao jedino Dobrica Ćosić koji je, pokazaće se kasnije, bio njihov inspirator i organizator. Pre no što će sednica CK početi, Predsedništvo CK odlučuje da se razgovara sa ljudima u parku. Imajući u vidu raspravu na sednici Predsedništva Jugoslavije prethodne noći, odbijam da te razgovore vodi neko iz rukovodstva Srbije. Dogovorimo se da to učini Ivica Račan.
Sednica CK počela je u atmosferi vanrednog stanja, a i uvodni referat je tako intoniran. U pauzi, posle čitanja referata, rukovodioci Državne bezbednosti Federacije, Republike i Grada informišu da raspolažu podacima kako sa Kosova kreću novi vozovi demonstranata, kako se Kraljevo, Smederevo, Kragujevac, Rakovica… komešaju, kako se građani Srbije spremaju da krenu prema Beogradu. Dolazi neko sa najnovijom informacijom da je jedan voz stigao u Topčider i traže instrukcije šta da preduzmu. Uznemirenje raste.
Pozivam Lalovića, republičkog sekretara za unutrašnje poslove. Tražim da proveli ove vesti. On me ubrzo obaveštava da alarmi nisu tačni, da je sve mirno, redovno. Tražim da neprekidno prati situaciju i da me redovno obaveštava. On se ponovo javlja: nema nikakvih nagoveštaja koji ukazuju na širenje protesta.
Pozivam one šefove Državne bezbednosti koji su sve vreme u Skupštini, i dogovorim se sa Ćulafićem, saveznim sekretarom za unutrašnje poslove, da se istaknutim srpskim nacionalistima ne dopusti da se priključe ili stave na čelo demonstranata.“
Šta su hteli lažnim uzbunama?
„Biće, da mi stave do znanja da nisam ja taj koji drži konce u rukama. Sednici CK više ne prisustvujem. Učestvujem u radu Predsedništva Jugoslavije koje se održava istovremeno, u istoj zgradi, i razmatra kako sprečiti širenje nemira i šta sa ovim ljudima u parku. Svi savetuju, preporučuju, upozoravaju i zaključuju da Predsedništvo Republike Srbije ima dužnost i obavezu da nađe načina da spreči nerede.“
Vi dakle, ne prihvatate da počinje borba za vlast u post-titovskom vremenu?
Nastavljam rešavanje zaista gorućih problema Srbije u okviru njenih organa i institucija i Federacije. Smatram daje ulaznica u vlast politika koju vodim. Ne ide mi u glavu da se, zapravo, mnogo manje gleda na to, nego ko je s kim i uz koga u onom najgorem klanovskom smislu. Potcenjujem zavodljivost, surevnjivost. A za neke je to, pokazaće se ubrzo, sudbonosnije nego da li će Jugoslavije uopšte biti! Nesumnjivo, to su moji previdi, moje nesmotrenosti…
Zar su se i takve igre igrale medu vama?
„Bilo je, bogami, i sitnih i krupnih podlosti. Bilo je nekih stvari apsolutno neprimerenih odnosima među drugovima i političkim ljudima. Recimo: jedna slovenačka omladinska novina objavi tekst o sudbini roditelja Mirjane i Slobodana Miloševića. Mladina’ objavi, ili ona druga omladinska novina iz Maribora, ne sećam se, čitavu istoriju Miloševićeve porodice: tragične sudbine oca, majke, ujaka…
Bio je to prljav tekst koji je mogao da napiše samo neko kome je do provokacija i diskriminacija. Strašno nisko. Milošević je već predsednik CK. Smesta zovem Kučana i Dolanca. Posle toga, Milošević meni prilično jasno dade do znanja kako sumnja da, možda, iza tog teksta stojim upravo ja!»
A ono čuveno „moskovsko“ pismo o Ljubičicu?
„Nisam znao ni da postoji. Pročitao sam ga u ‘Borbi’ pet godina kasnije. U vreme kad
mi je Nikola o njemu govorio, zaista su neki novinari bili u posedu tog pisma, ali i to sam, opet, saznao kad je objavljeno u ‘Borbi’. Kao što znate, njegova sadržina ima zaista prvorazredni politički značaj. Da sam tad znao sve ono što to pismo kazuje, mnoge stvari bi mi bile jasnije, a mnoge teške previde, zablude i greške izbegao bih.
Mogu misliti šta je Nikola, tajno pripremajući Osmu sednicu, zaključivao o meni dok sam mu skretao pažnju na gadosti koje se uvlače u naš politički život, dok sam ga uveravao da to vodi u staljinizam, u sovjetski zagrljaj, u politiku ‘čvrstih ruku’, dogmatizam? Još gaja pozivam da se tome odupremo!»
Možda je stvarno s razlogom strahovao?
„U vezi s tim zanimljiv je još jedan detalj. Bilo je to još 1986. godine, neposredno posle izbora. Dolaze mi Milošević i Bogdan Trifunović i predlažu da, kroz godinu dana, kad stigne moj reizbor, idem na Nikolino mesto u Predsedništvo Jugoslavije, a on u penziju. Kažem im povišenim tonom: ‘Šta vam pada napamet. Mandati traju. O tome sad i ovako ne sme da se razgovara. Ne sme se unositi nervoza i podozrenje u ljude’. Bogdan postavlja pitanje: ‘Kad tebi prestane mandat, Nikoli će preostati još godinu dana u Predsedništvu. Sta ćeš ti?’ Prekinem taj razgovor. Posle mesec dana, evo njih opet sa istom kombinacijom. Ja opet isto. Samo još tvrde. ‘Šta
vam je? Čime se to bavite? Zar nemate druga posla?’ I dok mi oni dolaze s takvim predlozima, Nikola mene optužuje da u radim o glavi!»
Nastavlja li se to?
„U maju 1987. godine, povodom mog ponovnog izbora na funkciju predsednika Predsedništva Srbije, održao sam govor u kojem sam otprilike rekao da je prethodna generacije imala mandat Lepoglave, mandat 1941, mandat 1948, a da jedini mandat nove generacije mora biti dobijen na neposrednim izborima. Pristupio sam tom predlogu pozivajući se i na kritička iskustva. U zvaničnom obrazloženju doslovno sam naglasio da je ‘dosta poljuljano poverenje ljudi u politiku’.
Pojednostavljenje izborne procedure, spremnost na neposredno i tajno izjašnjavanje najbolji su i najrealniji put da se zadobije to poverenje naroda. Malo posle toga, na prijemu u Skupštini grada povodom 150 godina srpsko-britanskih diplomatskih odnosa, prilazi mi Desa Trevizan i kaže: ‘Ja sam vas smatrala opreznim, odmerenim političarem. Otkud sad ta neopreznost da predlažete neposredne izbore? Pa znate li da će vas likvidirati? Predlažete neposredne izbore, jer očekujete da ćete ih dobiti? Šta od tih izbora da očekuju ostali?’
Otvara se univerzijada u Zagrebu. Na tribinama mi prilazi Jure Bilić i kaže: ‘Ti si rešio da budeš predsednik Jugoslavije, a ? Smatraš da je stvar gotova? Hoćeš neposredne izbore?’ Nas dvojica smo uvek otvoreno razgovarali. To sam kod njega cenio.»
A državna bezbednost? Smiruje, li se?
„Državna bezbednost se po ko zna koji put javlja sa novim informacijama: Srbija se giba, talasa, pokreće.;. A Lalović sve je u redu! Verujem Laloviću. Stalno sam pored telefona. Gledam kroz prozor: veče lepo, proletnje. Pred Skupštinom, na trotoarima puno radoznalaca, šetača ima i oko parka. Niko se onima u parku ne priključuje. U zgradi Skupštine, međutim, i dalje raste napetost. Pored mene su stalno dva nepoznata čoveka. Ceo dan me prate. Neko iz Državne bezbednosti donosi glas da je grupa nacionalista iz Francuske 7 sada u parku, i da Kosovarima drže govore! Pitam: ako je već tako, šta oni, zaboga, rade sem što mene ceo dan dezinformišu i prate. Kažu da naređenje od pre podne nije izvršeno zbog nekakvog nesporazuma među njima.“
Čije naređenje?
„Pa Ćulafićevo i moje. Ne znam ko, zapravo, komanduje, ko izvodi ovu žmurku preko savezne, republičke ili vojne policije.“
DIZANJE USTANKA: „Odmah potom, istog dana, nova sednica Predsedništva Jugoslavije, da bi se opet razmotrila trenutna situacija. Sednicu održavamo u jednom od radnih kabineta u Skupštini. Ulazim. Svi su već na okupu. Pitam Ćulafića šta ovi njegovi rade osim što prate mene? Zašto nisu tamo gde se organizuju te vajne demonstracije?!“
Jasno je da su Dobrica, Šolević, Budimirović i Kecman podigli taj ustanak, ali i samo stanje je tamo bilo teško.
„Pa zato i menjamo Ustav. I bez podstrekača i bukača iz Beograda znali smo da je stanje na Kosovu neodrživo. Međutim, ma koliko bilo tačno da je tamo bilo dramatično, ne može se poreći da se mnogo toga dramatizovalo, da je bilo mnogo preuveličavanja, pa i izmišljotina, i to na velika zvona. Uzmite samo one strašne podatke i priče po novinama o silovanjima Srpkinja. I šta se na kraju ispostavilo? Zvanični statistički izveštaj da je na Kosovu u to vreme bilo procentualno manje silovanja nego u Vojvodini!…
Ali željeni efekat nacionalisti su postigli glasinama.»
Da se vratimo na sednicu Predsedništva SFRJ.
„Dakle, ulazim, i prvo što vidim: Joža Vrhovec sedi na pisaćem stolu, klati nogama i dobacuje zlurado, trljajući dlanove: ‘A sad, a sad Ivane, šta ćemo sad?’ Pukne mi film-, te sa na njega izgalamim. Sedam pored Mamule. On mi odmah kaže da je veoma dobro, čak značajno što sam onako besno reagovao. I dodaje: ‘Ako ovo do ponoći ne raščistiš u parku, sve će se tebi o glavu obiti. Ne gubi vreme, radi to kako znaš!’
To veče, Predsedništvo SFRJ, kao i u toku dana, zaključuje da Predsedništvo Srbije,,čiji sam ja predsednik, ima obavezu i odgovornost da situaciju sredi i raščisti. Odlazim na drugu stranu parka, u svoju kancelariju. Sazivam rukovodstvo Republike: Informišem o sednici Predsedništva Jugoslavije, a Lalović o tekućim zbivanjima. Ponovo naglašavam daje ulica domaći teren i šansa samo za nacionaliste, da nam oni samo na ulici mogu preoteti narod, da će sa ulice krenuti na nas, da ne smemo dozvoliti da se vlast brani silom, itd.
Iznenadi me Milošević upadicom: ‘Zašto se ti toliko bojiš ulice i naroda?
‘Ne bojim seja naroda, no onih koji sa narodom mogu manipulisati’ kažem.
Stiže Račan. Obaveštava daje postigao dogovor sa predstavnicima Srba sa Kosova da se vrate kućama. Do ponoći, policija je u već pripremljene autobuse, Bez ijednog incidenta, smestila Srbe i Crnogorce sa Kosova i otpratila ih. Dogovorim se sa Lalovićem da odemo do SUP i da se ljudima zahvalimo za sve što su u toku dana i noći radili i kako su to uradili. Tamo nas je već čekalo rukovodstvo SUP i Državne bezbednosti. Povedosmo opušten razgovor na kraju napornog i napetog dana i noći. Tu šef Državne bezbednosti Mitrović počinje ili, tačnije, nastavlja razgovor povodom one Miloševićeve opaske o mome strahu od ulice. Ja mu objašnjavam, predočavam stanje u društvu, govorim o nezadovoljstvu naroda, nacionalistima, kosovskoj rani. Mitrović ne odustaje. Kad je razgovor počeo prerastati u raspravu, ja to presečem. Ta dvadeset i četiri sata nametnula su mi mnoga pitanja, zle slutnje i sumnje.“
Stambolić nastavlja da, pored ovih uspaničenih sednica, još nešto govori o udruživanju već pominjanih interesa da se promene nabolje spreče. Ljubičić i Čkrebić, prvi član Predsedništva SFRJ, drugi predsednik Predsedništva Srbije, prstom nisu makli da se u popis izmena saveznog Ustava unese i „izgradnja zajedništva i jedinstva Srbije“, iako je sam Stambolić taj stav jedva izborio na CK SKJ, u čemu su mu „svesrdno pomogli Kučan i Pozderac“. Drugo, čim je taj stav proguran u Predlog novog saveznog ustava, oktobra 1986. godine, istog trena se pojavljuje Memorandum. Treće, samo deset dana nakon konačnog usvajanja inicijative za promenu Ustava Srbije, hrupiće Osma sednica. „Pomenute činjenice su do te mere nepobitne, upadljive i uputne, da se čak nikakvom komentatorskom ili istoriografskom akrobatikom ne mogu protumačiti drukčije nego sistematski pokušaji izvođenja Srbije i Jugoslavije na gubilište“, zaključuje Stambolić, dodajući da mu u tom trenutku nije bilo jasno ko sve instrumentalizuje srpsko nezadovoljstvo kosovskim neprilikama: „Politička policija? Srpski nacionalisti? Ruska linija? CIA? KOS?…
Ili svi zajedno!
Na pitanje zašto je izbegavao otvoren sukob baš povodom Kosova umesto da čeka Osmu sednicu, Stambolić kaže da bi u to Vreme represivne mere države prema partiji bili nečuvene, a možda i neizvodljiv presedan u posleratnoj Jugoslaviji, a uz to i čin koji bi u javnosti mogao stvoriti zbrku i pometnju, jer kako odobriti jedan takav udar samo na osnovu šturih saopštenja sa sednica? Takav korak je, smatra on, trebalo preduzeti kasnije, kad je Kosovom ucenjivan opstanak Jugoslavije i kad je već svima i ovde i napolju postalo jasno da će se Jugoslavija u krvi ugušiti.
A tada ne biste prezali od izolacije ratobornih poglavica?
„Tada bih samo sproveo ono što mi ustav i zakletva nalažu. Pa čak ako bi se, potom, za zelenim stolom definitivno pokazalo da nikakvoj Jugoslaviji više nema života, u šta apsolutno ne verujem, čak i u toj varijanti, razvod bi se bar što se Srbije tiče imao obaviti za tim istim stolom uz potpuno obezbeđenje ravnopravnih uslova razlaza“.
Slobodan Milošević je, objašnjava se u nastavku knjige, i tragediju u paraćinskoj kasarni iskoristio u svom pohodu na vlast. „Strepnju i nemir mase roditelja, uostalom i svih građana koji su do tad gajili gotovo bezgranično poverenje u JNA sad su sredstva informisanja podlagala pod nacionalističke vatre“, kaže Stambolić koji to krvoproliće naziva „tempiranom minom“.
NESREĆA U PARAĆINU: Hoće li se ikad saznati sve činjenice o tragediji u paraćinskoj kasarni, pita Inić Stambolića.
„Bojim se da se većini neće ući u trag, jer smo mir prepustili generalima, pljačke nama bankarima, slobode popovima i žandarmima, vlast u državi bračnim parovima, a istine političarima i novinarima…
I ne samo to. „Mislim da je uloga Armije u likvidaciji Jugoslavije veća čak nego što se videlo, a videlo se jako mnogo. Manje je spektakularna, ali ne zato i manje značajna ta uloga dok se ograničavala na generalska nadigravanja, dakle, pre nego što će progovoriti topovi“. Glavna ličnost tih nadigravanja je, ponovo, Nikola Ljubičić koji se punih 12 godina ne računajući Maršala nalazio na čelu Armije. Nije započeo svoju karijeru kao oficir Kontraobaveštajne službe (KOS), „ali je svoju karijeru završio u duhu te službe, duhu konspirativnog, zakulisnog insceniranja“. Odnosi između njega i Branka Mamule su loši, a „ovakve trzavice i sukobi između dva ‘prva’ čoveka u Armiji jednog koji je to zvanično, i drugog koji je to stvarno i poluoficijelno, vrlo su opasni ne samo po bezbednost zemlje spolja, već i iznutra“. Mamula legalno predlaže reorganizaciju Armije, Ljubičić je protiv. Sve do Osme sednice, te razlike su se produbljivale. „Mamula je verovao da Nikolu drži u šaci, a Nikola je njega, u stvari, držao u kleštima, a sve ostale protivnike u mreži. Sve do ishoda na Osmoj sednici Mamula, a ni ja, nismo shvatali da je Ljubičić još uvek u Armiji najjači. Ne samo što on tamo još uvek drži konce KOS, u međuvremenu je stavio šapu i na Državnu bezbednost u Srbiji…
Uoči Osme sednice, iznenada je održana sednica partijskog Komiteta u JNA, govorio je i Mamula, koja je bila intonirana tako da je implicite davala podršku onom što se kasnije događalo: Na Osmoj sednici ta će se vojna sednica maksimalno iskoristiti. „Moram reći daje to bitno uticalo na ljude u sali i na tok i ishod Osme sednice. Bitno. Ne mogu da verujem da to Armija nije uradila svesno. Možda do takvog ishoda njihove sednice ne bi došlo da se nije, baš u kasarni, dogodilo to što se dogodilo?…
Svestan sam da ulazimo u dane velikih neizvesnosti, usijanih strasti, na samoj granici nacionalističkog delirija…
Na gotovo svim čelnim funkcijama u Srbiji 1986. godine našli su se novi ljudi. Kako ovo novo rukovodstvo nastavlja i razvija saradnju s drugim republikama?
„U toku septembra i oktobra te godine imali smo razgovore sa rukovodstvima svih republika. Koliko se sećam, prvo smo otišli u Sloveniju. Pre Ljubljane bili smo u Mariboru. Milošević i ja smo kao direktori preduzeća dugo i dobro sarađivali sa mariborskim privrednicima i dosta ljudi smo tokom te saradnje upoznali. Oni su insistirali da posetimo Maribor. Sa nama je bio Milan Kučan. Ljudi su se najviše interesovali za stanje u Srbiji i odnose sa pokrajinama. Naša izlaganja primali su sa velikim razumevanjem. Šaleći se, rekao sam da bi nas rukovodstvo Slovenije još bolje razumelo kad bi Štajerska bila pokrajina u Sloveniji, ali i u Federaciji. U kolima na putu za Ljubljanu Milan i Slobodan raspravljaju o tome čija su vina bolja. U Ljubljani nas je čekao Franc Popit, predsednik Predsedništva Slovenije.
Na pitanje kako smo putovali, kažem da se najbolje vidi koliko je Slovenija lepa kad se u ovako koloritno veče putuje od Maribora ka Ljubljani. ‘Franc, Slovenija je toliko lepa da ako vam padne napamet da se odvojite, biće krvi do kolena.’ ‘Mi to nikad nećemo ni pokušati ako nas vi ne isterate’, uzvraća mi on. Tada se i moglo tako šaliti, jer smo svi tako nešto smatrali nezamislivim.»
“ (Stambolić, u odgovoru pa drugo pitanje kaže: „Još i onda je bilo očigledno da podrška iz vojske Osmoj sednici nije bila jedinstvena. pa ni među armijskim čelnicima. Međutim, prevladaće vatreno sadejstvo JNA sa stratezima bratoubilačkog rata. Bez JNA i njenog naoružanja nikada ne bi došlo do ovakvog krvoprolića i razaranja. Bilo bi čarki, pa i sukoba, svakako, ali ne, ni približno ne sa ovakvom ubitačnom moći, sa ovako kataklizmičnim posledicama, i u ovolikom trajanju, kome se još i ne nazire kraj.“)
Predstava je mogla da počne?
„Veoma brzo potom, i biće, nakon petnaestak dana, zakazana u vidu Osme sednice. Njenim organizatorima se žurilo da iskoriste paraćinski šok. Sve ostalo je već bilo pripremljeno za Osmu sedmcu. “
Stambolić, međutim, još ne veruje da će se partija „predati podivljalim nacionalistima“, što bi bila jedina varijanta u kojoj bi Milošević mogao ugroziti državnu vlast.
t
Nije očekivao ni „zaverenički udar“. Ipak, jasno mu je zašto je za osnovnu temu Osme sednice izabrano Kosovo. „Oni koji su režirali tu sednicu kao javnu predstavu lukavo su potpalili veliku iluziju da se problemi Kosova mogu preko noći rešiti samo ukoliko se uklonimo mi, jer smo mi držali da se to neće tako brzo i lako moći postići“, tumači Stambolić, slažući se s ocenom da se na Kosovu dotad nije baš mnogo uradilo, ali da ni to nije bio razlog da se u međunacionalnim odnosima ne biraju sredstva i načini. „Brzina je“, kaže, „bila mamac za mase, a inspiratori ‘patriotskog poleta’ su gomilali tu novu energiju za Vukovar i Sarajevo“. S druge strane, „snažna nacionalna želja da se pitanje Kosova što pre reši davala je prednost proizvođačima iluzija i lažnog optimizma“.
Inače, epilog Osme sednice napisan je pre nego što je ona i održana. Puč je izveden na srpskom partijskom predsedništvu. Iskorišćeno je to što nosioci najviših državnih funkcija, koji su podržavali Stambolića, nisu formalno bili i članovi partijskog Predsedništva, pa nisu mogli ni glasati. Rezultat glasanja bio je 10:9, a iza tog rezultata stajalo je i jugoslovensko rukovodstvo kojem je Kosova bilo preko glave, i odavno je priželjkivalo da Srbija preuzme odgovornost za svoje pokrajine. Ukratko, „snagom demokratskog centralizma, tačnije, jedva maskiranim dekretom, većina članstva gotovo je preko noći poslušno prevedena na pozicije nacionalizma, dakle na stranu neprijatelja još iz doba NOB i antifašističkog rata 1941-1945. godine. Zbog toga na Osmoj sednici neće odneti prevagu ‘antibirokratska revolucija’, nego baš birokratska antirevolucija.“
Niste li barem tada pokušavali da Miloševića urazumite?
„Poslednji put dok je zakazivao sednicu Predsedništva CK sa Pavlovićem na dnevnom redu. Pozvao sam ga da se razjasnimo. On tad odlaže, vrda, petlja…
Pitam Ljubičica, Baju Vidića j druge šta sve
to znači. Oni se prave da ne znaju. Ovo, ono…
Kao: nije to ništa ozbiljno. I sve tako. Dogovorili su se i idu organizovano, ali nekako kukavički, gotovo postideno…
Mučno. Niko ni nalik na one razjarene vukove i lešinare u kakve će se premetnuti čim me budu nadglasali…
Da li se organizujete za odbranu?
Stambolić kaže da odlazi na Predsedništvo CK ohrabren, jer Dragiša Pavlović nije loše prošao na sednici Predsedništva Gradskog komiteta Beograda. Dobio je znatnu većinu. „Verujem u regionalne partijske funkcionere koji su bili pozvani na sednicu, jer je upravo među tim ljudima bilo dosta otpora prema Miloševiću prilikom njegovog izbora za predsednika. I ne pomišljam na to da su oni već ‘obrađeni'“.
Sednica je dobro odmicala. Stambolić: „Nisam bio nezadovoljan“.
A Milošević?
„Već je u panici, znam mu reakcije, isturena vilica, zastaklile oči: pobojao se da gubi, a na to nije bio navikao“. (Kasnije postoji i ovakav opis Miloševića: „On je stalno zaglušen nečim, usplahiren, kao u nekoj vrsti ekstaze, opijenosti…
Rezultat glasanja ipak nije bio po njega ohrabrujući 10:9. Samo jedan glas u Miloševićevu korist. Ipak, dovoljno za Stambolićevo izopštavanje (General Petar Gračanin je pravo sa sednice Predsedništva CK odjurio u SUP).
ČUVARI NA VRATIMA: Vraćajući se sa sednice, Stambolić pita svog dugogodišnjeg vozača Mošu Veruovića da li se njemu, po običaju, javio neko iz SUP u vezi sutrašnjeg putovanja u Tršić gde je Stambolić trebalo da bude domaćin i glavni govornik. Niko se nije javio, kao ni njegovoj sekretarici. „Izlazeći iz kola, dogovorim se sa Mošom da dođe po mene ujutru u 8 časova, iako je Vukov sabor počinjao tek u li. Prilazim vratima moga stana, kad… kad, pred vratima dva nepoznata lica! Pozdravljaju me.
Pitam: ko ste vi? ‘Iz Državne bezbednosti’ odgovaraju uglas.
‘Šta ćete ovde?’
‘Obezbeđujemo stan. Takvo je naređenje. Imamo informacije da ste ugroženi’.
Pošto je to naređenje izdato njima, a sve da bi me sačuvali, sad i mene obavezuju na poslušnost. Uprkos tome što sam još uvek legitimni naredbodavac najvišeg ranga svim državnim službama, pa i policiji, prihvatam svojevrsni kućni pritvor.
Sutradan ujutro, Stambolić kreće u Tršić, mada se protokol ne javlja i nikakva se saobraćajna pratnja ne najavljuje. U kolima, preko radija, protokol obaveštava da će kolona najvišijih zvanica zastati u Šapcu, gde im se priređuje doručak. A domaćin? Da li je poneo bar sendvič?
„Pravu ste reč pomenuli sendvič. Zagubljen na autoputu Bratstvo-jedinstvo, konačno i neopozivo shvatam da sam se našao u sendviču federalnog vrha i pučista iz srpskog partijskog rukovodstva. To oni više i ne skrivaju. Ako niko, bar bi Mojsov morao znati iz svog višegodišnjeg diplomatskog iskustva da,, prihvatajući Miloševića za domaćina, a ne mene kao još uvek legitimnog predsednika Predsedništva Srbije, demonstrira savez Federacije sa pučistima u Srbiji.“
Stambolić stiže na Saborište prerano, „možda i zato što je za sve drugo kasno“. Konačno, stiže i kolona sa „njegovim“ gostima. Izbegavaju ga, ili kontaktiraju najkraće, samo po dužnosti.
Da li se u vašem govoru moglo naslutiti nešto od toga?
„Nisam želeo da u naš brlog uvlačim Vuka.“
Na samoj Osmoj sednici, već posle desetak najavljenih diskutanata poređanih po strogom redu vožnje ka sve žešćim i besomučnijim osudama ‘hladnih glava’, Stambolić zaključuje da tu ne vredi više ni pokušavati prizivati razum.“
„Sednica je povremeno ličila na kozačku skupštinu. TV je dobila posebnu ulogu u lovu na ‘žrtvu’, podižući tenziju kod gledalaca. Već u referatu sekretara CK Sokolovića, u onom žigosanju Dragiše Pavlovića lako je prepoznati stil Višinskog. To sam i rekao Sokoloviću u pauzi, u holu: ‘Šta ti bi, Zorane, ko te natera da pročitaš optužnicu kakvu ni Višinski nije podizao, i to protiv čoveka koga si do juče hvalio?’
‘Ostavi me, Ivane, došlo mi je da izvršim samoubistvo’, kaže.“
U knjizi je predstavljena atmosfera na sednici. Stambolić kaže: „Dragiša Đurić, moj stari prijatelj, uspeva nekako da mi doturi u salu pisamce sledeće sadržine: ‘Dvojica iz Državne bezbednosti obavili su sa mnom informativni razgovor. Razlog: moja tobožnja izjava u nekoj kafani da Slobodana Miloševića treba likvidirati!
Neko kome je jasno šta se dešava dotura Stamboliću izvode iz Hitlerovog „Majn kampfa“: „Raspoloženje naroda je uvek samo izraz onog što se odozgo utuvljuje javnom mnenju…
Psiha širokih masa je pristupačna samo onome što je jako i beskompromisno…
Samo stalnim ponavljanjem uspeće se da se jedna misao utisne u pamćenje gomile…
U primitivnoj jednostavnosti svog uma, lakše će mase postati žrtve velike laži nego male…
Zanimljivo je da Stambolić kaže da mu je Branko Mamula posle Osme sednice davao diskretne znake da bi ga Armija podržala, ali „ja takvu podršku ne bih mogao nikada prihvatiti, recimo, za nekakav protivudar“.
Pa ipak, u tom njegovom obraćanju morala se bar nazirati neka namera?
„To ne znam ni danas. Mogu samo nagađati uglavnom na osnovu jednog zagonetnog događaja.
Jedne novembarske večeri, trebalo je da se nađem sa Mamulom. Predložio je da on pošalje kola po mene. Sigurno želi da me na nešto upozori, i da se nađemo u njegovoj kući, jer ja se nisam osećao bezbednim, a i njegovi ljudi su mi, na razne načine, stavljali do znanja da sam praćen, prisluškivan, pod kontrolom ‘osmaša’, ali da me Armija štiti, ‘pokriva’, da ‘parira’ svim ostalim službama koje me, kao što sam i sam primećivao, samo prividno drže na slobodi. Inače, sve takve i slične poruke prenosio mije neki pukovnik KOS iz Mamulinog kabineta. Dakle, bilo je razloga, pogotovo zbog sigurnosti moje porodice, da se nađem sa Mamulom te, dobro sam zapamtio, vrlo mračne, kišovite noći, dva meseca nakon Osme sednice.
Pomenuti pukovnik, u civilu, došao je po mene u zakazano vreme. Upozorio me je odmah da ćemo ići sa dvoja kola i da ćemo sigurno biti praćeni od ‘njih’. Sve je to izgovorio šapatom, tajanstveno, kao da mi se već radi o glavi…
Potom me zamoli da sednem u njegova kola, i to na zadnje sedište, tako da sednem da me ‘njihovi’ ne mogu videti. To ‘videti’ tako je intonirao da sam morao prevesti na ‘pogoditi’.
I tako, posle vratolomne vožnje niz košutnjačke krivine u dva neugledna i prljava automobila, uz stalne povike: ‘Eno ih!’, ‘Sad su iza, sad levo!’, ‘Brže!..’, i uz stalna upozoravanja da se sagnem, da prilegnem, besomučno zavijamo niz košutnjačku šumu. Naglo kočimo, pa opet startujemo…
Svakojake misli me spopadaju, pomišljam čak i na vojni puč. Za tako nešto noć je bila idealna…
Ponovo slušam: ‘Brzo!’, ‘Požuri!’, ‘Prate nas, za petama su nam…
‘, Tu su, tamo su, ko je iza nas, da li su se ubacili…
?1 Druga kola su se izgubila u toj jurnjavi…
I tako do Generalštaba, gde se menjaju kola, pa ponovo na Dedinje uz sve one povike, nagle zaokrete…
-I šta je Mamula zapravo hteo „u po burne crne noći“?
„Ništa naročito. Interesovala gaje politička situacija u Srbiji. Želeo je da čuje i moje mišljenje, procene. Onda mi je saopštio kako sam potpuno ‘pokriven’, da me njegovi prate, te da ne brinem ni za sebe ni za porodicu.“
A nudi li vam nešto? Savezništvo? Čime objašnjavate tu i toliku brigu?
„Pa, ne znam. Jedino shvatam da se neke borbe vode. Neko mene juri! A vojska me, kao štiti! Šta da mu kažem? Ništa!“
Ne čini li vam se da je nelogično da vas poziva ministar vojni samo da bi vam rekao da oni iz vojske brinu o vama?
Mamula mi je takođe savetovao da ne podnosim ostavku. Odveć tanka i ne baš razgovetna indicija. Na takve signale samo pustolovi preduzimaju rizične poduhvate…
Još ste predsednik Predsedništva Srbije. Da li vas i dalje tretiraju kao predsednika? „Poslovi u Predsedništvu su zamirali polako, ali je funkcionisalo kako-tako dok nije počela hajka na mene. Posle toga i Predsedništvo i ja smo sve izolovaniji, sve izopšteniji. Iz javnosti smo isključeni. Čeka se, a i ja čekam priliku da odem..Pominjem to Ljubičicu i Miloševiću. Oni su me ranije molili da ostanem! Te: izazvaćeš političku krizu u Srbiji, te: daj zajedno da radimo…
Kad su počeli oni napadi na mene, zamerali su mi što u tim prilikama nisam podržao Osmu sednicu. Osmaši su dugo insistirali da makar jednom polurečenicom negde to učinim. Ne bih nikada i ni u čemu pristao da se sa mnom bilo ko posluži i da me odbaci kao krpu. Te Slobodanove krpe leže danas širom Srbije, širom srpskih krajina, Bosne…
Žele da me prinude da podnesem ostavku. E, to nećete, mislim se. Jedno političko značenje ima smenjivanje, a ostavka sasvim drugo. Možete nasilno sa mnom činiti šta god hoćete, ali nećete komandovati mojom voljom…
SASTANAK KOD LJUBIČICA: Najzad, posle Dana Republike, Ljubičić poziva Stambolića na hitan sastanak „grupe drugova“. Sastanak je održan u Ljubičićevom kabinetu, u Palati federacije. Stambolić je prepričava prema svojim beleškama, jer zvaničnih nije ni bilo.
„Bili su prisutni Ljubičić, Čkrebić, Milošević, Trifunović i Bakočević. Nisu pozvani ni potpredsednik Predsedništva Bulatović, ni predsednik Skupštine Ikonić, niti predsednik vlade Jevtić. Pozdravismo se, a onda nasta izvesna nelagodnost, neka usiljena zapitkivanja. Nikola sedi u čelu stola, do njega Milošević, a sa desne strane prazna stolica. Ponudi mi da sednem. Nikako ne uspevamo da započnemo razgovor o bilo čemu…
Ljubičić me pita za zdravlje…
Ljubičić najzad otvara sastanak i kaže da su proteklih dana i nedelja nastale nove okolnosti. Osma sednica imala je veliki odjek, ljudi su je pozitivno prihvatili. U tome ima euforije i emocija, ali to je opravdano i mora se poštovati. Kaže da je veliko nezadovoljstvo državnim vrhom i Stambolićem. Sredstva informisanja, kaže dalje Ljubičić, dobro prate aktivnosti baze. Štampa i televizija na to dobro utiču…
Primećuje da se preteruje sa napadima na Stambolića u medijima, ali Stambolić neće da se javno izjasni i bar jednom rečenicom podrži Osmu sednicu „i zato je Ivan kriv“, presuđuje Ljubičić. „Ivanu nije lako. Mi ga moramo razumeti, ali i on mora ovo da prihvati.“ Potrebno je dogovoriti se da Ivan „čim prije“ podnese ostavku, ali treba da ostane član državnog Predsedništva. „On je to zaslužio, a i u javnosti bi potres bio manji.“ Najlakše bi bilo, zbog brzine, da ga zameni Vukoje Bulatović. Ali i Vukoja napadaju, a on, Ljubičić treću ličnost ne vidi. „Odmah potom pita kako ide kandidatura Pere Gračanina…
Bogdan Trifunović će kao iz puške odgovoriti da generala Gračanina podržava devet komiteta!..“
Šta su rekli ostali?
„Bakočević je odmah izvestio da, navodno, iz osnovnih i opštinskih organizacija i komiteta svakodnevno stižu zahtevi za mojim opozivom. Ivan je u Beogradu izgubio poverenje, ocenjuje Bakočević. Iz toga je proizašao i stav Gradskog komiteta. Niko ne može biti izuzet od odgovornosti kad odstupi od politike Saveza komunista. To bi bila hipokrizija i ne bi se postigli zacrtani rezultat
Bakonja? Jednom spasen, a onda hiljadu puta spreman na ulogu tužioca. Nikako da se izvadi, nikad da se dovoljno dokaže.
„Baš tako. Prekinuo sam ga grubo: ‘Šta ti znaš ko u Beogradu uživa poverenje naroda i šta misli Beograd i koji to Beograd?'“
Ljubičić ponovo kaže da bi bilo najbolje kad bi s Gračaninom moglo brzo. Trifunović, u tom trenutku predsednik Ustavnog suda kaže, može brzo. Neke potrebne sednice već su zakazane, a postupak i procedura mogu se skratiti.
Stambolić je rekao da se oko njegovog odlaska mogu lako dogovoriti. „Mi imamo isti interes i cilj da ja odem. Ja sa vama dalje neću, a vi sa mnom ne možete. Podneću ostavku, ali dignite zabranu Tanjugu da objavi pismo (Stambolićevo pismo Gradskom komitetu)…
Pismo je, konačno, objavljeno. Međutim, odmah potom na prvoj stranici „Politike“ sa velikim naslovom, i na TV, u udarno vreme, data je izjava Slobodanke Gruden, predsednice GK da je objavljeno pismo falsifikat. Stambolić odustaje od pogodbe sa „grupom drugova“: „Istinu govoreći, imao sam mnogo ličnih i privatnih razloga da ostavku ne podnosim, da iznudim svoje smenjivanje i razrešenje. Bilo mi je vrlo važno što sam u tome konačno, uspeo…
Koliko se sećam, bilo je to 14. decembra 1987. godine. Priznajem, nije išlo lako ni njima, a ni meni, da pridobijemo većinu članova Predsedništva Republike za moje razrešenje“.
Kako je teklo „drugarsko ubeđivanje“?
„Ubeđujem Vukoja Bulatovića da glasa za moje razrešenje. Ne vredi! Kaže: Više od godinu dana radimo zajedno, radili smo uspešno, dobro, odgovorno, ne mogu da glasam za razrešenje. Dugo lomim Vukoja u svom stanu…
Najzad, uspe vam da ubedim Vukoja da glasa za razrešenje. Dogovorili smo se kako da teče sednica: ja da predsedavam do glasanja, a onda Vukoje da preuzme predsedavanje i broji glasove…
Između ostalih, molio sam i Ljubinku Trgovčević da glasa za moje razrešenje, ali se ona pozvala na to da je istoričar i da će glasati po svojoj savesti.
Kako je ko glasao na sednici Predsedništva?
„Uprkos dugim nagovaranjima članova Predsedništva da glasaju za razrešenje, ishod glasanja bio je: šest prema šest! Nikoli Ljubičicu tresle su se ruke. Pita šta da se radi. Pravni savetnik kaže: Mora većina! Presečem mučenje. Zaključujem da je Predsedništvo razmotrilo inicijativu i predlog za razrešenje predsednika Predsedništva i da je Taj predlog usvojilo! I Ljubičić i Milošević su to otćutali. Već su bili duboko zabrazdili u ignorisanje i kršenje mnogo značajnijih akata od statuta, pravilnika i poslovnika. I tako sam, u stvari, neustavno smenjen na sopstveno insistiranje. Svima je laknulo, meni najviše. Prešli smo u moju kancelariju da popijemo piće.
Bio je tu i Milošević?
„Da, i njega sam častio. “
Dajte, zasad, bar jedan primer neočekivanih i zagonetnih ponašanja u periodu pripreme za rat!
„Pa, dobro…
Uzmite samo ponašanje vrha Jugoslovenske narodne armije…
o njoj ću govoriti posebno, a zasad evo pojedinosti koja ne ostavlja nikakve sumnje da se hteo rat. To jeste pojedinost, ali veoma indikativna i sa ogromnim radijusom dejstva. Sećate se onog televizijskog filma o generalu Špegelju snimljenog tajno, u kome on zaverenički organizuje oružanu pobunu uz obavezno klanje Srba. Dok sam gledao taj horor film u društvu prijatelja, pala je opklada sa moje strane da je u toku vojni udar. Nikad se ranije nisam kladio tako nasigurno. Sve što sam spoznao tokom višegodišnjeg bavljenja politikom, jemčilo mi je da upravo u tom trenutku, dok film teče na televiziji, a u Palati federacije zaseda Predsedništvo SFRJ sa hrvatskim rukovodstvom, vojska uzima stvar u svoje ruke. Film ponuđen milionskom auditorijumu pred spavanje mogao je imati samo jednu svrhu pokazati narodima da Armija nema drugog izbora ukoliko ostaje verna sopstvenoj zakletvi da će obezbediti miran san građanima pred isukanim špegeljevskim bodežima. Zdrava pamet nema druge logike. Ko bi razborit smeo i pomisliti da taj film o početku bratoubilaštva Armija pušta na ekrane, pred oči svih Jugoslovena, a da istovremeno ne izvodi državni udar, pa čak da ni prethodno nije uhapsila čoveka koji i rečju i delom i oruđem minira Jugoslaviju! Ko to i kako može objasniti drukčije do armijskom, svesnom ili nehotičnom saradnjom sa Špegeljom i svim špegeljevcima, do namernim ili nesmotrenim podsticanjem svih neprijatelja Jugoslavije da mogu nekažnjeno podrivati njen sistem i integritet? Ujedno je taj film i fitilj budućeg rata, jer seje masovni strah, mržnju, pa i paniku. Usudiću se da kažem da bi protagonisti takve televizijske emisije morali podleći prekom vojnom sudu bar onoliko koliko i Špegelj, naprosto zato što je obnarodovanje takvog filma neopozivo nalagalo hapšenje Špegelja, kao i izolaciju političkog vrha. Jedino u toj varijanti ruke Armije ostale bi čiste.»
Ni do danas vam nije jasno zašto ste izgubili opkladu?
„Izgubio sam je zato što je vojni vrh izgubio glavu. Nije mu bilo jasno da su i Milošević i Tuđman, uprkos ideološkim razlikama, objektivno kolovođe bratoubilačkog rata. U vojničkoj pameti Jugoslavija je bila zacementirana kao prevashodno ideološka tvorevina, a ideološki -gledano, Milošević kao ortodoksni komunista u odnosu na antikomunistu Tuđmana nije smeo deliti njegovu sudbinu. Štaviše, za odbranu Jugoslavije kao ideološke tvorevine, Milošević se preporučivao za vodu. A kako opet vojničkim udarom smicati samo Tuđmana, izabranog većinskom voljom Hrvata?…
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
