Povodom smrti Vilija Branta (1913-1992) – Nema više čoveka mira

Otišao je dobri čovek iz Berlina. Čovek koji je u Drugom svetskom ratu spasio čast svoje zemlje. Čovek koji je izmislio istočnu politiku i na taj način postao neimar svetskog smirivanja. Čovek — ratnik za mir. Spoznao sam ga pedesetih; u zapadnom Berlinu. Nešto ranije, vratio se iz Norveške gde je bio izbeglica iz Hitlerovog pakla.. Vratio se u norveškoj uniformi. Bio je borac, antifašista, Nemac, antihitlerovac. Mnogi Nemci, napumpani nacističkom propagandom. dočekali su ga s mržnjom, u najboljem slučaju, nepoverenjem. Nemac koji se tukao protiv Nemaca, to ne miriše na dobro. I, samo zahvaljujući dubokoj veri u ispravnost demokratskih principa skoro bikovskoj upornosti i nadljudskom strpljenju, Herr Framm koji je u izbeglištvu promenio ime u Brant, uspeo je da izbori mesto pod zubatim i hladnim posleratnim političkim suncem Savezne Republike Nemačke.

Imao je običaj da glasno razmišlja. Koliko sam ga puta slušao, otvorenih usta, kako govori o budućnosti Evrope, o neophodnosti otvaranja Zapada prema Istoku, o besmislenosti ratova i upotrebe sile! Bio je lucidan, briljantan, ljubazan. Bio je, pre svega, veran prijatelj. Nastavili smo da se viđamo kada je postao predsednik zapadnoberlinske opštine, kada je dobio resor ministra spoljnih poslova, kada je postao savezni kancelar. Vlast mu nije ušla u uši, ostao je normalan, inteligentan intelektualac koji je na svim položajima mislio i radio isključivo za mir. Kao ministar spoljnih poslova, bio mi je gost u Parizu. Zajedno s pokojnim Radivojem Uvalićem, tadašnjim jugoslovenskim ambasadorom u Francuskoj, dugo smo razgovarali kako da uspostavimo diplomatske odnose prekinute prenagljenim jugoslovenskim priznanjem Istočne Nemačke. Odnosi su obnovljeni, jer je u Beogradu Brant imao dostojnog i visprenog sagovornika Marka Nikezića.

Kada je postao kancelar, nastavio sam da ga viđamo i u Bonu, i u Parizu, i Ženevi. Ostao je onaj isti bivši norveški vojnik, koji se, boreći se protiv SS divizija i Vermahta, u stvari borio za slobodnu i demokratsku Nemačku. I, ako je Nemačka danas, uprkos nekim zabrinjavajućim signalima s istočne strane, jedna od najsolidnijih evropskih i svetskih demokratija, onda to uglavnom mora da zahvali kako Konradu Adenaueru, tako i Viliju Brantu. Ko je još imao hrabrosti da klekne pred spomenikom varšavskog geta? Retko je kada Nobelova nagrada za mir došla u čistije ruke nego 1971. godine. No, ni ona ga nije izmenila. Ostao je onaj stari Vili Brant, skroman i fin, voljan i obožavan, često više u inostranstvu nego u samoj Nemačkoj.

Bio je „slab“ prema Jugoslaviji koju je iskreno voleo, a njene rukovodioce u doba hladnog rata i ere nesvrstanosti cenio, mada su mu smetale ljudske deformacije nasleđene

iz staljinskog perioda. Tita je voleo, ali mu je i prebacivao da se ponaša kao knez. Bio je objektivan i pravedan. Poslednji put sam ga video u Bonu, pre nekoliko meseci, između dve teške operacije. Već je bio pun metastaza, mršav, još tiši nego obično, ali su mu oči bile isto tako žive kao pre četrdeset godina. Patio je zbog jugoslovenske tragedije, s tugom je govorio o nacionalističkim metamorfozama na balkanskim i istočnim prostorima. Dao mi je intervju za Vreme i to je svakako bio jedan od njegovih poslednjih razgovora s novinarom. I prijateljem. Prošle nedelje sam ga zvao telefonom da se raspitam za njegovo zdravstveno stanje. Nije mogao da mi odgovori. Njegov asistent obećao mi je da će mu preneti poruku koja je glasila: „Želim vam da što pre ozdravite“. Nova poruka je: Hvala vam, gospodine Brant, na svemu što ste učinili i što ste još nameravali da učinite za dobro čovečanstva. Hvala, od srca!“ ■