O Kizi, Superosmici i samoći

Proleće je u nekim davnim baladama počinjalo kišom. Ove je godine završeno pljuskom. Danima je padala, a onda, na samom kraju, sunula.

Kiša je donela novi „mali“ Kustin film o Pušenju i odnela velikog Davora.

Pošto smo u banovobrdskom zbegu kod Lale jedni drugima izrazili saučešće zbog Pjevačevog prelaska iz života u pesmu, uzbuđeno gledamo dokumentarac Super 8 Story o Zabranjenom pušenju.

Svestan da jedna grupa, po stažu starija od Rolingstounsa, upravo postaje deo kolektivnih uspomena, a zanesen surovo poetičnom pričom o rokenrol turneji po Evropi, počinjem da razmišljam o smislu i simbolici svega.

Ako su Indexi utemeljitelji sarajevske pop škole, onda je Pušenje najbolji izdanak generacije osamdesetih te institucije. Indexi su bili veliki mamac za lokalne, ali i pionire iz cele Jugoslavije (Kovač, Novković, Lesić, Petej…), Pušenje, jedini autentični odgovor na punk, s druge strane, ključ je za razumevanje najduhovitijih talenata kojima je Sarajevo tih predolimpijskih dana ključalo. Indexi su pokrenuli muzičku, a Pušenje ustanovilo medijsko prevratničku scenu ondašnje Jugoslavije insistirajući na nemerljivoj darovitosti gradskih novoprimitivaca.

Devedesete su svojim pokličima i marševima predefinisale obe priče.

Indexi su ostali simbol Sarajeva koje odoleva, a frakcije Pušenja postale su simbol Sarajeva koje živi na drugim adresama i na drugi način, vezujući za sebe novu radoznalost, obnavljajuću energiju i različito iskustvo.

Ko bi, dok je artiljerija delila i nadjačavala pesme, tačno znao od uzavrelih strasti da kroz naše dosuđene živote upravo protiče nova evropska kulturna preraspodela.

U tom procesu svoje mesto potražili su i našli sarajevski rokenroleri.

Kusturica je neuporediv ne samo zbog slave koju ima već i zbog umeća da se vrati na početak. Prihvata amatersku kameru i snima ono što njegovim kolegama sa imenom i parama nije pošlo za rukom: potresnu putopisnu burlesku o rokenrol grupi čiji je, sa rođenim sinom, deo. Rokenrol bez kilometraže, to vam je mladoženja bez mlade. Kilometri možda razdvajaju ljude, ali spajaju muzičare. Kombiji sa ritualima zajedništva uče ih kako da postanu tolerantni u svojoj ludosti na sve razlike koje grupu čine grupom. Tek kad prođu putevima kojima vodi svaka istinska rokenrol staza, jesu spremni za binu pariske Olimpije ili sviranje sa svojim uzorom Džoom Stramerom iz benda Clash. Pod snažnim svetlima najprestižnijih pozornica prepoznajete istu onu nepatvorenu energiju koju pamtite iz polutamnih klubova Sarajeva osamdesetih.

I onda se, hoćete ili ne, morate vratiti na prvo slovo svake muzičke priče.

Tu nepomerljivo stoji onaj koga smo sutradan po beogradskoj nezvaničnoj filmskoj premijeri ispratili na Barama.

U njegovoj Mis Irbinoj danima je stanovala duboka tuga. Rastajali su se Grad i Pjevač. On je iza sebe ostavio sve od svog ljudskog zlata. Toliko je otišao da je zauvek opustila i prestonica emotivnog zavičaja mnogih od nas.

A u kiši, poslednjeg dana proleća, ostao je da samuje Bodo Kovačević.

Jedini koji je sve brojne godine Indexa bio uz Davora. Na bini, u kombiju, u zanosu, slavi i porazu.

Samoća kraja. Ne postoji istinitija slika rokenrol sudbine.

Petar Popović