Daleko je Amerika

U ovom intervjuu sa gospodinom Đinđićem ima više spornih tvrdnji. Samo odgovor na poslednje pitanje može da posluži kao osnova za bar tri ozbiljna članka (Crkva, država i veronauka; Potrebni i dovoljni uslovi za razvoj; Balkanac i pravo). Ovde ću se ograničiti na citat: „Ako govorimo o Crkvi, zalažem se da ona dobije mesto u društvu. Nemam nikakav kompleks kada je u pitanju vera. Najuspešnije države na svetu su religiozne. Amerika je uspela da se očuva pod teškim okolnostima dva veka uz religioznost u svakodnevnom životu, i ako mi neko kaže da to nije demokratski neka pogleda šta se radi u crkvama u SAD u nedelju, za praznike, kada porodice idu u crkvu.“

Iz gornjeg bi trebalo da sledi da je Amerika religiozna i da je zato uspešna. Da pojednostavimo, ograničimo se u pogledu uspešnosti na ekonomski razvoj. Pokazuje se (Geert Hofstade, Cultures and Organizations, MeCraw–Hill, 1997) da su za uspeh neophodni (potreban uslov) određeni vrednosni obrasci, a oni su sporo promenljive kulturne (civilizacijske) tekovine i sami su pre uzrok uobličavanja religija nego obratno. „Ovo ne isključuje da, pošto se religija ustali, ona ojača vrednosne obrasce na osnovu kojih je prihvaćena njihovim stavljanjem u srž svoga učenja.“ Dakle, religioznost je u ekonomskom razvoju sporedan faktor. Inače, zašto bi među nerazvijenima bile zemlje mnogo religioznije od Amerike (mnogi je smatraju bezbožnom) i kakve bi šanse imale nereligiozna Kina (konfučijanizam nije religija)?

Još je veća greška kao primer uzeti Ameriku. Prvi amandman američkog ustava garantuje dve stvari: 1) slobodu veroispovesti, tj. slobodu da se bira religija (ili da se bude nereligiozan) bez uplitanja države i 2) odvojenost Crkve od države (država mora da bude neutralna prema religiji). Kao posledica ovoga, niko od učenika u američkoj javnoj školi ni radnika u firmi ne sme da pita koje je veroispovesti. Blagodet ovoga može da oseti roditelj kad mu se dete, jedini pravoslavac na puškomet, nađe u američkoj školi u društvu dece svih rasa i mnogih veroispovesti. Inače, u Americi deluje, pod jednakim uslovima, oko 3000 verskih organizacija. To je ono što Amerika smatra demokratijom u oblasti religije. Prva rečenica citata gospodina Đinđića i ono što je on učinio za veronauku u školi u oštroj su suprotnosti sa američkim poimanjem demokratije.

Gospodin Đinđić nije usamljen. Njega podržava (bivši) savezni ministar vera Bogoljub Šijaković, za koga Ljubiša Rajić kaže da laže i to potkrepljuje nizom citata iz dokumenata o ljudskim pravima („Danas“, 19.6.2001, str. 14). Tu je i republički ministar vera Vojislav Milovanović, koji reče da godišnji trošak po učeniku za veronauku iznosi 10 dinara („Večernje novosti“, 13.7.2001). Za šta? Za amortizaciju zgrada i učila, održavanje, režiju (struja, voda, telefoni, grejanje), potrošni materijal, radnu snagu, udžbenike? Za sve to? Odakle samo iskopaše ove kadrove! Sa takvim prijateljima gospodinu Đinđiću neprijatelji su suvišni.

Da ne bude nesporazuma, ovo nije priča o veronauci, već o nekompetentnosti i možda nepoštenju. Još jedan primer: strategija razvoja informatike i telekomunikacija. Ko je nema, slediće nekoga ko je ima. Tako je gospodin Đinđić rešio da sledi Majkrosoft. Majkrosoft ima strategiju i neće je otkriti gospodinu Đinđiću. A američka vlada je zaključila da ono što Majkrosoft čini nije u interesu Amerike i tužila ga je sudu. Ali, ko zna. Možda je Bil Gejts odlučio da u žižu svoje strategije stavi Srbiju i da prvi put u istoriji siromašni eksploatišu bogate. Kad je već zakazala nemačka veza.

A nije da nije bilo pokušaja da se o toj strategiji razgovara sa odgovarajućim ministrima i sa samim gospodinom Đinđićem. Bez uspeha. A u pitanju je kockanje tuđim novcem i budućnošću zemlje. Njihovo „Promenite nas ako ne radimo kako treba“ je običan balkanski cinizam. Njihove greške, bez obzira na to da li su rezultat neznanja ili nečeg drugog padaju na pleća ovog naroda. Ne znam gde će gospodin Đinđić biti u budućnosti. Ali, Srbijica će biti tu. Geografski. I kulturno. I računi će stizati.