„Drva nikad dosta“, kaže narodna mudrost i potvr?uje da je kod Srba samo strah od gladi jači od straha od zime pod uslovom da ne „vuče“ promaja. Vetrovi koji počinju da duvaju odmah po Preobraženju opominju da jesen stiže i da je krajnje vreme za spremanje zimnice i nabavku ogreva. Kada su špajz i podrum puni život je manje sumoran, kuća namirena
Drvo je samoobnovivo gorivo pod uslovom da je potrošnja uskla?ena sa godišnjim šumskim prirastom. Potražnja drveta rasla je tokom godina iako ono spada u energetski izvor predindustrijskog doba.
Najstariji je i ekološki je podoban izvor energije. Dok gori lepo miriše, ne dimi mnogo i ostavlja za sobom malo pepela koji je bez štetnih materija. Pepeo od drveta ima upotrebnu vrednost u domaćinstvu: može se koristiti za ribanje srebrnih tanjira, ali i za spravljanje ce?i – primitivnog a efikasnog sredstva za pranje, eksperimentalno i sa velikim uspehom oprobanog u mašini za veš 1993. godine, onomad kad ama baš ničega nije bilo a deca bila mala i mnogo se prljala.
Zgodno je jer mu odgovara svako ložište. Podjednako je upotrebljivo u bubnjarama i šporetima kao i kaljevim pećima i kaminima. Prva, jeftinija, grupa „više voli“ bukvu, grab, klen i bagrem, ono što lako gori; druga, „gra?anskija“, preferira cer, tvrdo i teško drvo koje dugo drži žar. Potrošnja drva je obrnuto proporcionalna veličinom ložišta. Mali šporet ih troši više nego velika kaljeva peć. Za potpalu su potrebna suva, sitno cepkana drva, za šporet malo krupnija, za kamin krupna, a za kaljevu peć i vlažnija.
Najveći srpski „drvosek“ je, kao što ime kaže, Šumadija. „Ići u drva“ spada u najteže fizičke poslove, a tokom poslednjih godina sve više ljudi se bavi tom delatnošću.
Grejni lanac počinje u šumi. Svaka šuma, bez obzira na čijem se zemljištu nalazi, spada u „nacionalne resurse“ i država, preko svojih organa i javnih preduzeća, nadzire eksploataciju starajući se da, kao, održi ekološku ravnotežu i usput da naplati porez. Drva su strateška roba, sigurna para.
Značajna karika tog lanca, je šumar koji u ime države količinski i kalendarski kontroliše eksploataciju. Šuma se, naime, po pisanom zakonu, seče samo u mesecima koje u svom imenu sadrže glas „r“ i u optimalnoj količini koja se može na datoj parceli obnoviti za godinu dana. Po nepisanom pravilu seče se u mesecima kad je zgodno i u količini koliko treba.
Drva se mogu seći redom, „ispod čepa“ može se „čistiti“ ili „prore?ivati“. Posle „redne seče“ ništa ne ostaje, čišćenje je seča krivih i kržljavih drveta, proreda je selekcija već velikih. Kako je godišnji prirast kod nas ispod santimetra prečnika, jedna se šuma seče ispod čepa jedared u trideset godina. Ta vrsta seče je najlakša, srcu i džepu najmilija, najteža je čišćenje, najradije izbegavana. Šumar daje dozvole za seču, odre?uje količinu i vrstu seče, „čekića“ odsečeno i za tako žigosana drva naplaćuje taksu i, najzad, izdaje dozvolu da se „dana tog i tog, na vozilu tom i tom prevozi toliko i toliko drva“, svojevrstan „drvni pasoš“.
Neposedovanje tog papira ozbiljan je prekršaj i tretira se kao nedozvoljena trgovina. Kako od šumara dosta zavisi, on voli da je moljen, pažen i mažen, vožen tamo i nazad, voli i da jede i sve što uz jelo ide. Stalno je zauzet i mora da bude čekan, uvek žuri jer ima još važnog posla, čekaju ga ljudi ceo dan, a ako se ne može autom do šume, nema vremena da se vere, „to ćemo drugi put, razumeš, hajde da se dogovorimo“. Ko neće da se dogovori, na le?ima će ga nositi. Seljaci se šumara tradicionalno plaše.
Najlepše sara?uju šumar i prevoznik.U stalnom su „dilu“, srdačni su me?usobno, kad nisu zajedno ogovaraju jedan drugoga. Prevoznici tako imaju uredne „papire“, šumari vajdicu. Ako dobro posluju prevoznici „obrnu“ kamion u dva dana, optimalno tri. Na putu od „šume do ložišta“ na stalnoj su meti policije koja uvek na?e načina da se „ugradi“. Gubitak i poniženje tako nastali spadaju u „manipulativne troškove“. Put od šume do ložišta je tegoban, rupav i napet.
Drva tradicionalno „troše“ starija srednja klasa ali i prigradska sirotinja, dakle oni što imaju gde da podlože i gde drva da drže. Cena im raste od periferije prema centru.
Najjeftinija su s proleća i cena im lagano linearno raste da bi kulminaciju dostigla poslednjih dana miholjskog leta. Jedinica mere im je „metar“ u zapreminskom smislu. Metar je više arbitražna nego egzaktna mera, i varira u zavisnosti od toga gde i kome se „mera“ uzima, od poštenja/kvarnosti prodavca i situacije u kojoj se kupac nalazi.
Deset metara sa „figure“ veštim slaganjem na kamionu postaje dvanaest. Na stovarištu razmeravano „ramski“, metar po metar, biva do petnaest. Ako se meri ispred kuće „polumetarskim“ ramom može se još malo „zakaišariti“. Inače, pošteno razmeren metar sadrži oko sto pedeset cepanica trouglastog preseka stranice reda veličine petnaest centimetara i predstavlja mesečnu potrebu jedne „vatre“. Minimalna količina za zimu je, znači, šest „dobrih“ metara.
S druge strane, cena metra raste kako se on smanjuje. Metar u figuri košta malo jače od petnaest eura, ramski razmeravano i sa porezom, a bez prevoza nešto oko dvadeset pet a ispred kuće do trideset. Kamion drva pri utovaru, dakle, vredi sto pedeset, a istovareno „franko kuća“ i do pet stotina eura. Razliku predstavljaju troškovi za gorivo, porez, taksu, maržu i ekstraprofit.
Dobrostojeći drva kupuju aprila i maja, na kamion ili „kola“, kad je tražnja mala i kada može da se cenjka, sirotinja kupuje u poslednji čas, tik što nije „zagudilo“, na „neki“ metar. Za cenu ne sme ni da pita.
„Stigao je mir u kuću“, kaže Domaćin po završetku pakovanja drva istrupičanog na „tri rez – ćetri parće“ u podrum, dok mu iznad glave, spuštajući se niz Resavsku ulicu klopara tramvaj kojim je stigao u dvadeset prvi vek.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve