Između Biroa i Kabineta

Nepunih godinu dana posle oktobarske smene vlasti ponovo se govori o kontroli medija. Neke kolege se žale, a druge hvale svakodnevnim pozivima, što iz štabova za medije republičkih i saveznih organa, što ličnim tihim ubeđivanjima lidera DOS-a pojedinačno.

Malo je, međutim, onih koji su spremni da o tome javno govore. To je pokazala i anketa koju smo sproveli među glavnim i odgovornim urednicima beogradskih medija. Zvanično, nema pritisaka ili su „veoma retki“, manje-više to su bili „sitni pokušaji da se ubace tekstovi“, ili „izrazi nezadovoljstva“ oko objavljenih tekstova. Nezvanično – „dogovaramo se, čujem se stalno sa Bebom Popovićem, svi se znamo od ranije, ali to i nije neki pritisak“, rekao je „Vremenu“ jedan od glavnih urednika tiražnih dnevnih novina.

„Nema nikakvog razloga da krijem ako mešanje u posao postoji. Do sada sam javno reagovao na svaki takav pokušaj. Smatram, međutim, da neki ozbiljan pritisak na medije i ne postoji, već da je mnogo veći problem autocenzura samih novinara, pa za njih nikakve urgencije nisu ni potrebane“, rekao je za „Vreme“ Veselin Simonović, glavni i odgovorni urednik „Blica“.

KAKO SE MUTI VODA: On nije želeo da komentariše niz incidenata vezanih za „Blic njus“ koji su se na ovaj ili onaj način vrteli oko učestalih poziva iz Vlade Srbije i pokušaja intervencija i žalbi, i uputio nas je na Momčila Petrovića, glavnog urednika ovog nedeljnika, a Momčilo Petrović nam je poručio da o tome porazgovaramo sa Simonovićem.

Ima tu međutim jedan slučaj o kojem su se sve strane jasno izjasnile, a koji govori o tome kako se muti voda. Dragan Novaković, donedavni urednik političke rubrike „Blic njusa“, dao je u avgustu ostavku zbog neslaganja sa „cenzorskom“ uređivačkom politikom Momčila Petrovića otvoreno baziranom na „što više napada na Vladu Srbije“.

„Nisam imao ništa protiv toga da pišemo protiv Vlade Srbije, ali sam bio protiv toga da ne pišemo i o saveznoj vladi i predsedniku SRJ, a još i više da dozvolimo njihovo otvoreno mešanje u uređivačku politiku“, kaže za „Vreme“ Dragan Novaković.

On objašnjava da je suština njegovog nezadovoljstva poziv iz kabineta predsednika Vojislava Koštunice koji je usledio nakon prvog dela ispovesti pukovnika Veselina Šljivančanina; Momčilo Petrović mu je preneo odakle su zvali i šta su rekli:

„Ako objavite i drugi deo ispovesti, Šljivančanin ide u Hag, a ako stopirate priču, mi ćemo ga zaštititi“, rekao je sagovornik iz kabineta predsednika Koštunice. Novaković pretpostavlja ko bi mogao da bude pozivar iz Koštuničinog kabineta, jer je tamo kao savetnik za medije zaposlen Aleksandar Tijanić, sa kojim je Momčilo Petrović svojevremeno pravio dnevni list „Građanin“, a na kraju i u samom listu „Blic njus“ imao je svoju kolumnu „Krajputaš“.

Nastavak priče nikada nije objavljen. Prvi deo teksta završen je Šljivančaninovim rečima: „I krenuli smo prema Vukovaru…“ Nastavak ispovesti za sledeći broj najavljen je ovako:

„Pitao sam Šljivančanina: Jesi li ubio čoveka?“

Ubzo je zbog neuobičajenog načina odlaska iz novinske kuće, prosleđivanjem saopštenja o otkazu svim medijima u gradu, reagovala i optužena strana. Petrović je kontraoptužbom obavestio javnost da je to Novakovićevo pismo „njegova preporuka novim poslodavcima, budući da je sporazumno iz ‘Blic njusa’ otišao na rad u Biro za informisanje Vlade Srbije“, kao i da se iza Novakovićevog nezadovoljstva „krije nezadovoljstvo ‘Blic njusom’ šefa Biroa za informisanje Vlade Srbije Vladimira Popovića, koji je posredstvom Novakovića želeo da utiće na rad lista“.

Vladimir Beba Popović rekao je za „Vreme“ da nikada nije video niti upoznao Dragana Novakovića, te da samim tim takav i ne radi u Birou.

Novakovića smo pronašli u Informativnoj službi DS-a i on nam je rekao da je još nezaposlen, da tu samo pomaže drugarima iz DS-a; nezvanično je dodao da je to ispostava Pres biroa Vlade u koji će i sam ući kad se odatle presele na zvaničnu adresu.

Rekao je i da je svestan kakvi se zaključci izvlače iz njegove odluke da se posle apelovanja na moralno i nezavisno novinarstvo zaposli u Vladi Srbije.

„Smatram da je mnogo moralnije otvoreno raditi za DS i DSS nego raditi u novinama, a u isto vreme pristajati na kontrolu i uticaje“, rekao je Novaković.

PRIJATELJSTVO: Kad je čuo šta nam je Popović izjavio, Novaković se nasmejao i rekao: „Pa eto, tek ćemo se upoznati.“ Samo za uši dolepotpisane dodao je i da su ga, kada je prihvatio posao, pitali da li je svestan da je politika prljava i da li je spreman na to.

„Ne može se tu govoriti o pritiscima, to su uobičajeni dogovori sa novinarima i urednicima koji su korisni za sve. Sasvim je normalno da proverim da li je važno saopštenje Vlade interpretirano doslovce ili skraćeno, da li je dobro prenesena izjava premijera. Ako je nešto veoma važno, na primer neki od susreta potpredsednika Vlade Nebojše Čovića vezanih za Kosovo, logično je da ćemo skrenuti pažnju urednika na taj događaj. Ali tu se, ponavljam, ne radi o pritisku, radi se o dogovoru“, rekao je za „Vreme“ Vladimir Beba Popović, šef Biroa za komunikaciju Vlade Srbije.

Vladimir Beba Popović je jedan od retkih „preživelih“ prijatelja premijera Srbije Zorana Đinđića, iz vremena kada se borio za prvu predsedničku titulu, onu u Demokratskoj stranci. Bio je tu kum Milan Beko i njegov partner iz Spektre Vladimir Popović, kao i blizak prijatelj Aleksandar Tijanić. Zajedno su radili kampanju „Pošteno“ za izbore 1993. godine koja je mnogo više bila lična kampanja Zorana Đinđića, nego kampanja Demokratske stranke. Popović je od tog vremena Đinđićev čovek iz senke, oni su ostali bliski i kad su se kumovi posvađali.

Nema jasnih podataka o tome kako je Vladimir Popović ušao u marketinški biznis pravo sa splava Sava gde je radio kao šef sale. Bio je jedan od radnika Milana Beka i nije sa njim delio svojinski kapital. Onda se u jednom trenutku pojavio kao suvlasnik Spektre, a od juna 1997. godine, kako stvari stoje u Privrednom sudu, Popović se vodi kao direktor preduzeća Ogilvy&Mather, Spectra GES.m.b.h, sa sedištem u Beču.

Jedan njegov kolega iz veoma poznate marketinške agencije, koja se isto kao i Spektra i Ogilvy bavi i političkim marketingom, kaže da je Vladimir Popović veoma uticajan i moćan, te da među kolegama nema mnogo dilema oko toga kako je u teškim godinama zaradio novac. „Milan Beko je otvarao vrata koja su za mnoge od nas bila zatvorena. Oni su prvi postavili sajt Vlade Srbije i krenuli sa internet biznisom u državnim organima. Ali, pre svega, setite se samo one potpuno besmislene kampanje za Zastavu u Kragujevcu, kao da se u tim propalim fabrikama garažira u najmanju ruku fijat. I tada se veoma dobro znalo koliko je to propala priča. Možete tri puta da pogađate kome su pomogli da opere novac“, kaže sagovornik „Vremena“.

Klijenti Ogilvija poslednjih godina bili su unilever proizvodi (domestos, dove sapun, rexona, signal pasta za zube), Džoni Voker (koji uvozi firma Milana Beka), fabrika boja i lakova Duga, a radili su i kampanje za memfis cigarete, kao i za Pal Mal. Sećate li se čuvenog serijala „Mislite o tome“?

Naš sagovornik kaže da je računica jednostavna – ako Džoni Voker potroši, recimo, milion dolara godišnje za reklamu na Televiziji Pink, nije zaista teško izračunati koliko je kao procenat od toga zaradila agencija.

Jedan drugi izvor kaže za „Vreme“ da se Beba Popović još pre nekoliko meseci žalio da ga Biro za komunikaciju Vlade Srbije košta 30.000 maraka. Da li se zaista Biro finansira iz privatnog džepa?

„Niko ništa ne zna o toj službi jer je napravljena na tajanstven način. Nju je napravio Beba Popović odmah posle 5. oktobra i o njoj niko ništa nije znao osim njega, Čedomira Jovanovića, Gorana Vesića i Zorana Đinđića. Tom prilikom napravljeno je zapravo privatno ministarstvo za informisanje Vlade Srbije“, kaže za „Vreme“ Aleksandar Tijanić, medijski savetnik predsednika Jugoslavije.

BIRO ZA KOMUNIKACIJU: Popović se uselio i u prostorije Ministarstva gde je sedeo mesecima, a u službu su ušli sve sami provereni kadrovi DS-a i bliski prijatelji. Koalicioni partneri nisu imali niti danas u Birou imaju nekog svog čoveka. Biro za komunikaciju Vlade Srbije zvanično je počeo sa radom istog dana kada i Vlada Srbije. Biro je registrovan u rangu agencije pri Vladi kakva je i Agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća, recimo. Zapošljava oko dvadesetak uglavnom veoma mladih ljudi koji rade u tri sektora – internet, pres kliping i pres služba. Ideja je bila da se zaobiđe politička uloga koju je imalo Ministarstvo za informisanje pa je tako ukinut njegov zakonodavni deo, a kroz Biro je ostvareno ono što bi bila komunikacija sa medijima u svim segmentima. Biro za komunikaciju funkcioniše u dva pravca, rečeno nam je. Organizuje konferencije za novinare i ostale susrete sa medijima za sve članove Vlade, a sa druge strane kroz službu pres klipinga bavi se analizom svega što mediji plasiraju u vezi sa radom Vlade. Veoma se vodi računa o tome koje vesti zauzimaju koliki prostor, čemu se pridaje veća pažnja, šta izaziva pozitivne a šta negativne reakcije, i drugo.

„Nemam utisak da Biro završava moje poslove. Pokušao sam jednom preko njih da organizujem konferenciju za štampu. Zakazali su je u takvo nedoba da skoro niko nije došao, iako je veoma važna stvar bila u pitanju. Mi smo se nekako i navikli da se preko Bebe Popovića u ogromnom broju slučajeva završavaju poslovi za premijera, tako da spadam u one ministre koji samo sebi organizuju poslove sa medijima“, kaže za „Vreme“ jedan od ministara u srpskoj vladi. On napominje da se ne radi o negodovanju protiv samog premijera, već protiv

ideje da se Birou tretira kao organ Vlade Srbije, iako u praksi to i nije baš tako.

O svom viđenju namene Biroa za komunikaciju nedavno je progovorio i lider Nove Srbije Velimir Ilić. On je krajem avgusta „odgovorno tvrdio“ da „čovek veoma blizak kabinetu Vlade ima agenciju koja kompromituje određene ličnosti, pravi afere i specijalno radi zavrzlame. Veliki problem Srbije je što su svi navikli da, kad dođu na vlast, kontrolišu medije“, rekao je Ilić.

Popović je odbio da zvanično odgovori na niz optužbi na svoj račun, kao i na pitanja vezana za organizovanje i rad Biroa pri Vladi koji vodi.

„Ne dajem intervjue i nemam nikakvu potrebu da demantujem ili objašnjavam optužbe bez ikakvih dokaza, pogotovo nemam potrebu da demantujem Velju Ilića, ili Tijanića, Milovana Brkića. Ako mislite da za mene ima neke razlike između njih, grdno se varate“, rekao nam je Popović.

Odbijanjem da odgovori na veoma osetljiva pitanja manipulacije u medijima, kao i da objasni poslove Biroa pri Vladi Srbije, Vladimir Popović kao da potvrđuje Tijanićeve optužbe da za svoj račun, a ne u ime Vlade, vodi ceo posao sa medijima.

Ako već ne želi da se pojavljuje u javnosti jer Biro koji vodi nije bitan kao ni on lično, zašto je bio toliko važan da prisustvuje susretu premijera Zorana Đinđića sa Kolinom Pauelom, ili sastanku sa Bilom Gejtsom na koji, recimo, nije bio pozvan republički ministar za nauku i tehnologiju? Popović je rekao da na to pitanje može da odgovori jedino premijer.

Pozdravljamo stav gospodina Popovića koji sledi do u reč i stav gospodina Đinđića da će se od sada o optužbama razgovarati isključivo ako za njih postoje dokazi. Zaista, svaki se pošten novinar samo može priključiti inicijativi Đinđićevog štaba da se od sada isključivo govori u relacijama potkrepljenim dokazima, što bi mediji sa svoje strane mogli da podrže korektnom i profesionalnom interpretacijom.