Nataša Mićić

Rođena je 11. avgusta 1965. godine u Užicu. Otac Vojislav je pravnik, majka Ljiljana elektrotehničar. Odrasla u Užicu, završila Pravni fakultet u Beogradu. Živi u roditeljskoj kući u Užicu, sa mužem Miodragom i trinaestogodišnjom ćerkom Anđelom, sa roditeljima i porodicom svoje sestre Slađane. Svira klavir.

Karijera: Munjevita. Godinama radila kao sekretar u Opštinskom sudu u Užicu. Pre tri godine otvorila je partnersku advokatsku kancelariju, branila je lokalne članove Otpora i ANEM-a. „Amaterski“ se bavila politikom od 1994. godine, učestvujući na svim mitinzima, lepeći plakate, agitujući. U tom periodu osnovala je i nevladine organizacije: Građansku radionicu, Centar za ljudska prava i prava deteta i ekološku „Rajsku pticu“. Postala je „profesionalac“ kad je izabrana za poslanika u ovom skupštinskom sazivu a odmah potom i potpredsednik Skupštine. Prošle nedelje postala je i njen predsednik. Član je Predsedništva Građanskog saveza Srbije.

Šta je rekla kad su je izabrali: „Zahvaljujem se i onima koji za mene nisu glasali, jer su želeli da sa mene skinu veliku obavezu i odgovornost.“

Šta misli o Narodnoj skupštini: „To je rendgenski snimak naše Srbije. Na njemu se jasno vidi da preovlađuju zdravi elementi, moderni, reformski opredeljeni. Ali, vide se i lomovi koje predstavljaju poslanici SPS-a i SSJ-a, ostaci naše prošlosti koje moramo da nosimo sa sobom, a upadljivo je jedno veliko isčašenje u liku i delu poslanika SRS-a.“

Još nešto o tome: „Po deset i više sati dnevno sedimo u sali koja je petnaest metara pod zemljom, što baš i nisu idealni uslovi za rad i još kad umesto jasnog i konkretnog izlaganja slušamo o tome kako nekom ministru smrdi iz usta ili je drugom veliki nos, ne možete da ne reagujete.“ Posle niza incidenata oko ishrane u skupštinskom restoranu, ponovila je isti repertoar i dodala: „Sad još i trovanja.“

Da li voli politiku: „Nažalost, politika mi je na prvom mestu. Davala sam joj i dajem celu sebe.“ Da je, kaže, umesto što je provela godine ubeđujući druge u ispravnost promena, učila kineski i arapski – sada bi te jezike govorila perfektno. Smeta joj i što je zbog svog posla u skupštini postala vikend-mama i što nema vremena da se bavi advokaturom.

Ima li nešto da joj se dopalo: Put za Beograd 5. oktobra. Sa koleginicom Ljiljom Vuković-Lukić krenula u glavni grad na odlučujuću bitku u ladi na kojoj su napisale „Telma i Luiz, GSS Užice“. „Dok sam živa pamtiću to jutro kad smo pošli iz Užica. Pet sati, mrak, hladno, a hiljade ljudi izašlo na ulice da nas isprati. Neko je doneo paklu cigareta, neko sendvič. Da nam se nađe uz put. Na njihovim licima i očaj i iščekivanje. I sad se naježim kad se setim tog veličanstvenog prizora u tami i tišini.“

Kako vidi DOS: „To je brak iz interesa, a pošto je očigledno da je sukob dve jake struje usledio zbog nestanka zajedničkog interesa, možda bolje rastavljen brak nego nesrećan brak.“

Ko joj je „najveći“ neprijatelj: Srpska radikalna stranka, čije je poslanike izbacila sa jednog zasedanja. Rekli su da je ona „sramota za Srbiju“, i da je član stranke koja vodi „izrazito antisrpsku politiku“. Optužuju je da je odgovorna što je njihov poslanik Stevan Kesejić nakon izbacivanja završio u Urgentnom centru, na šta ona odgovara da je za to kriv Vojislav Šešelj koji je znao da je Kesejić bolestan, ali ga je ipak naterao da ostane za govornicom i posle opomena.

Da li je još nešto dodala: „Oni su možda mislili da, budući da sam žensko, neću imati snage da se nosim sa njima. Ali, prevarili su se.

Ko je još kritikuje: Njena ćerka Anđela. „Sad se dešava da nam ujutru baci novine na sto i pokazujući naslovnu stranu kaže: „Šta je ovo?! Zar smo se mi za to borili?“

A Maršićanin: Kaže da su imali „korektan odnos“, ali i da su se često sukobljavali jer je „davao previše slobode opozicionim strankama koje su to zloupotrebljavale“. Smatra da je DSS „koristio srpski parlament za stranačku promociju, isto kao i Maršićanin“.

Kako vidi buduća zasedanja: „Možda postoji mogućnost da se strasti stišaju, ali u to nisam sigurna jer su stvari predaleko otišle. Biće veoma teško, naročito posle ovakve krize, dovesti stvari u red.“