Skijanje

foto: emil vaš

Na Kopaoniku, 1959. godine u februaru. Ferijalci, spavamo u dve barake, ženskoj i muškoj, bez struje, bez grejanja, sa ponekom svećom zbog presvlačenja, što znači da se džemperi i pantalone za skijanje skidaju, a džemperi i pantalone za spavanje oblače. Kreveti su od dasaka, madraci i jastuci od slame, ili možda morske trave; pokrivalo se nepojamno prašnjavim, neistresivim i teškim, surim, govorili smo „konjskim“ ćebadima. Kuvalo se, jelo, sedelo (na drvenim klupama) i provodilo (ludo) u trećoj, manjoj baraci, uz petrolejke, u toplom od velike bubnjare. Održavali smo vatru, spremali hranu (moš’ misliti kakvu), servirali i prali sudove u smenama. Uglavnom pasulj, kupus, čaj i salama. Do klozeta, poljskog, usamljenog, više za pingvine nego za ljude, išlo se uskom stazom između zidova od snega visokih do struka i gde-gde do grudi, kao Gradiska u završnoj sceni Amarkorda.

Cipele su mi bile ganc nove specijalne gojzerice sa debelim nesavitljivim đonom u koji je bio urezan žleb. U njega je valjalo upasovati handakar vezove – nešto nalik na mišolovku od savitljive, federirajuće žice što je stalno spadalo. Pantalone jahaće, od debele čoje, uvučene u bele vunene čarape koketno presavijene preko gojzerica, da se slažu sa predebelom jaknom od bele valjane vune koju je mama odnekud ispovrtela specijalno za ovu priliku. I na kojoj su mi sve devojke zavidele. Zvali smo je (pogrešno) „džube“ što je, kako sada vidim u Matičinom Rečniku, turcizam i znači zubun, a on je „duga gornja haljina bez rukava“. Možda je jakna bila od prekrojenog džubeta-zubuna (ali otkud nama zubun?!), kao što su mi i kaputi sve do 1957. bili od „prevrnutih“ predratnih maminih kaputa, a kostimi od „prevrnutih“ tečinih odela.

Sunce je bleštalo svih sedam dana, toliko da su se mladići u podne skidali goli do pojasa i izležavali na klupama iznetim na sneg. I noću blistavi mesec i zvezde – guste, krupne ko šoljice za kafu i nepodnošljivo blizu, da se propneš na prste, ispružiš ruku i nabereš ih. Glasne i ciktave.

Priroda netaknuta, znači ne postoje žičare. Naš autoritativni instruktor skijanja plavooki Peđa, inače iz moje škole, pocrneo kao Otelo jer mi smo mu ko zna koja po redu tura početnika, dakle neznalica, šeprtlji, vezanih vreća, duduka i bezveznjakovića s dve leve noge, vodi nas kao guščiće kroz bela, ničim ukaljana bespuća. Svakog dana na drugu padinicu: da prvo odštampamo stazu, pa plužimo, pa okret u mestu… Posle je došao okret iz pluga, pa prestup, pa hristijanije; kosi smuk, spust i naposletku hitro vijuganje ono zečeće skakutanje i vrckanje u brišućem letu koje nikad nisam naučila, a kojim nas je Peđa načisto izluđivao, kao da mu one plave oči već nisu bile dovoljne.

Negde na kraju sveta, iza sedam gora i sedam mora, a verovatno na samo kilometar-dva, bio je planinarski dom „Olga Dedijer“ za nas nedostižan i iz naših baraka posve nevidljiv. Tamo su, pričalo se, bubnjare grejale ne samo u restoranu (ćuj, restoran!) nego i u dvadesetokrevetnim spavaonicama!

Do Rudnice smo stigli uskotračnom prugom u vozu zvanom Ćira pa se predviđeni kamion koji bi nas izvezao na vrh nije pojavio, ispeli smo se pešice i bez roptanja, u koloni jedan po jedan, sa skijama i rancima i hranom (onim pasuljom i kupusom) na leđima, sve smejući se i pevajući dok su noge propadale u sneg do kolena. Što i nije strašno, strašno je kad nogu treba izvući… U povratku je kamion ipak došao, otvoren bez cirade. To je bilo uživanje, leteti brzinom od trideset kilometara na sat kroz četinare s debelim belim šubarama, ispod kao lonac plavog neba, zverati, i gledati, i zavirkivati i zgranjavati se na sve četiri strane sveta, očaravati se pejzažom, diviti se belini, obožavati vidike, ne morati buljiti preda se u isprćenu stazu – stope onih pred vama.

Skijaši nikad ne znaju kako će ih dočekati planina, ma koliko je dobro poznavali. I, ako dolaze prvi put, kakva će biti ta gora sa ćuvicima, čukama, grebenima, liticama, ambisima, slemenom, bilom, visoravnima, vrhovima…? Padinama! Kakve li su joj goleti i šume, potoci i jezera, jele, smrče, smreke, hrastovi, borovi…? Hoće li ih pozdraviti samo susnežica, jugovina, lapavica i čorba ili će biti sunca ili pak vejavice, mećave i salaukovine, da svih sedam dana ne mogu ni nos da promole, nego moraju povazdan igrati tabliće i preferans… Da li će sneg samo da promiče ili će pahulje da veju, veju, veju, dok sve ne zaveju…

Belina. Sneg i led. Večni sneg. Večna belina.

Da bi je dodirnuli ili samo okrznuli, da bi makar naslutili tu metafizičku dimenziju i to onostrano, posvećeni u tajnu raduju se cele godine što su bili i što će opet ići na skijanje, u planinu, u visinu, u lepotu…

Sve tegleći skupe štapove i još skuplje (dve) daske koje njima radost znače, marke elan, atomik, dinamik, rosinjol ili fišer… A sad još i karving ili ona zdepasta na kojoj valja izigravati letećeg đavola… Ko ume.

To je zapretana inicijalna iskra njihove sreće, a ne, kako misle, ono drndanje po ledu i hupsevima makar i sjajno urađenih staza od kojeg škljocaju kolena i ispadaju plombe.