Jutro 29. maja 1903. godine promenilo je život mnogih ličnosti Srbije tog vremena, pa i onih čija pisma kao dragocene dokumente objavljujemo prvi put otkako su, pre više od osam decenija, napisana i upućena.
U noći između 28. i 29. maja 1903. grupa oficira zaverenika izvela je državni udar u istoriji poznat kao Majski prevrat, ubivši pri tom kralja Aleksandra Obrenovića, kraljicu Dragu Mašin, njenu braću i nekoliko kraljevih gardista. Imena starijih oficira zaverenika, generala Jovana Atanackovića, pukovnika Damnjana Popovića i pukovnika Aleksandra Mašina bila su poznata beogradskoj čaršiji. U grupi mlađih oficira zaverenika pojavljuje se ličnost čiji će uticaj u vojsci sledećih godina biti izuzetan. Dragutin Dimitrijević Apis je bio neosporni vođa zavereničke grupe, a njegov se uticaj u vojsci pojačao posle prinudnog penzionisanja starijih oficira zaverenika na zahtev britanske diplomatije. Majski prevrat dovodi na srpski presto Petra Karađorđevića. Narodna skupština ga 2. juna bira za kralja, 11. juna se vraća iz egzila a sutradan polaže zakletvu na Ustav iz 1888, koji je Skupština s malim izmenama vratila na snagu. Dolaskom Petra Karađorđevića na presto Nikola Pašić doživljava preporod kao državnik i političar posle dugog niza godina sukoba, trzavica pa i životne ugroženosti od strane pripadnika dinastije Obrenović.
Petar Karađorđević je bio treći sin kneza Aleksandra Karađorđevića i njegove žene Perside, rodom iz čuvene porodice Nenadović. Školovanje počinje u Beogradu, nastavlja u Švajcarskoj, da bi u Francuskoj završio čuvenu vojnu školu Sen Sir. Kao francuski oficir učestvuje u francusko-pruskom ratu 1870–1871. Istakao se u bici kod Vilereksela 9. januara 1871, zbog čega je odlikovan ordenom Legije časti. Tada je bio i zarobljen, ali se spasao preplivavši Loaru. Tom prilikom, kao posledicu zadržavanja u ledenoj vodi, dobija težak oblik reume od koje je patio celog života. Godine 1875. bori se u hercegovačkom ustanku pod imenom hajdučkog vođe iz narodnih pesama, Petra Mrkonjića. Vaspitavan u zemlji građanskih sloboda, i sam liberalnih shvatanja, prevodilac dela Džona Stjuarta Mila O Slobodi, kralj Petar je bio pravi ustavni vladar koji je prepustio narodu izbor načina rešavanja državnih problema. Njegovo krunisanje septembra 1904. godine podstaklo je nacionalni zamah Srbije, što je izazvalo neprijateljski stav Austrije, kojoj takva atmosfera nikako nije odgovarala.
Petar, Pašić i crnorukci
Austrougarska aneksija Bosne i Hercegovine 1908. godine samo je pojačala postojeći antagonizam. Bilo je jasno da se zbog takvog razvoja situacije mora obratiti puna pažnja vojsci i njenom naoružavanju. Posle aneksione krize kralj Petar obilazi sve važnije evropske prestonice da bi pojačao interes za Srbiju. Počinje i ozbiljan rad na stvaranju balkanskog saveza koji bi rešavao pitanja balkanskih zemalja pod načelom „Balkan – balkanskim narodima“. Godine 1912. sklopljen je savez između Srbije, Bugarske, Crne Gore i Grčke. Te godine, u ratu koji će postati poznat kao Prvi balkanski rat, vojske balkanskih saveznika slamaju turski otpor. U tom ratu, tada zvanom Turski, zaverenike iz 1903. prepoznajemo kao „crnorukce“ (organizacija osnovana 1911. pod imenom/geslom „Ujedinjenje ili smrt“, u javnosti poznata kao Crna ruka). U borbama su se isticali ličnim primerom i herojstvom. Posle Prvog balkanskog rata došlo je do sukoba između Srbije i Bugarske oko podele osvojenih teritorija. Izgledalo je da se spor neće moći rešiti bez rata, a kada je već tako – treba napasti prvi, bilo je uverenje vojske. Pašić je kao predsednik vlade oklevao sa odlukom i nije želeo da preuzme odgovornost; Rusija je htela da spreči srpsko-bugarski rat, pretnjom da će strana koja bi ga započela izgubiti njenu naklonost. Pašić je svoju politiku zasnivao na podršci koju je dobijao od Rusije.
Sukob između Pašića i crnorukaca je ujedno bio sukob dva gledišta, vojnog i diplomatskog. Vojska je smatrala da Pašić svojom politikom dovodi u pitanje vojne uspehe. Bilo je i takvih koji su smatrali da Pašića zbog pogrešne politike treba ubiti. Da situacija u kojoj se Pašić nalazio još u vreme Prvog balkanskog rata nije bila nimalo jednostavna, pokazuju i njegova dva do sada potpuno nepoznata pisma Mihailu Ristiću, poslaniku Kraljevine Srbije u Bukureštu.
Nikola Pašić:
Balkanska ravnoteža u tri tačke ili kome se zajme žena, konj i oružje
Ministarstvo inostranih dela
Političko odeljenje
Lično. Strogo poverljivo
Gosp. Mihailu Ristiću, Kralj. Poslaniku u Bukureštu.
Beograd, 1. marta 1913. godine.
Gospodine Poslaniče,
Šaljem Vam kurirom poverljivo pismo, koje smo uputili bugarskoj Vladi i kojim tražimo da se ispravi granica u Makedoniji koja je predviđena saveznim ugovorom.
Pored onih razloga i činjenica koje smo u pismu spomenuli radi opravdanja naših zahteva mogu se dodati još ova tri razloga. Nismo ih u pismu spomenuli stoga što bugarska vlada ne bi im pridala onu važnost koju će im pridati druge vlade, koje se rukovode više političkim obzirima, nego što se rukovode Bugari.
1) Pitanje o „ravnoteži na Balkanu“ nije tako malo da o njemu ne treba voditi računa, kad su prilike takve, da se može uzeti u račun pri stvaranju novog stanja na Balkanu. Kad se savez sa Bugarskom sklapao imalo se u vidu rešenje makedonskog pitanja. Međutim naši brzi i neočekivani uspesi, postavili su na rešenje ne samo makedonsko pitanje, nego i pitanje celog balkanskog poluostrva. Rešava se pitanje o opstanku Turske u Evropi, rešava se pitanje o Trakiji.
Ne može se dopustiti s političkog gledišta i gledišta osiguranja mira i obezbeđenja ostalih balkanskih država da Bugarska postane tako moćna država na Balkanu da ostalima može nametati svoju volju i svoje prohteve tim pre što se ona ne rukovodi obzirima pravičnosti spram svojih suseda, već „obzirima praktične politike“, kojom se na sve strane hvali. Radeći sa Bugarima u poverenju u ovom ratu, mogli smo ih poznati i uveriti se šta misle o Rumuniji i Grčkoj, a naročito prilikom pitanja o ispravci granice u Dobrudži i u pitanju o budućnosti Soluna. „Za jedno selo, koje bi sada morali dati Rumuniji, uzećemo im prvom prilikom celu Dobrudžu. Pređe smo se ustezali i ne rešavali kako da podesimo našu politiku spram Rumunije, sada možemo im zahvalni biti što su nam dali opravdanja da im uzmemo celu Dobrudžu“. Za Grke kažu: „Ako sada ne možemo dobiti Solun, onda ćemo tražiti od Grka što veću teritoriju, pa zgodnom prilikom izazvaćemo sukob i uzećemo Solun“. Ta njihova osećanja i ta njihova praktična politika, bez ikakvog skrupula prema svojim susedima, pa čak i saveznicima, pobudila nas je da obratimo više pažnje na pitanje ravnoteže balkanske, na pitanje podele zemljišta zadobijenog.
Ugovor naš s Bugarskom predvideo je granicu između nas i Bugarske u Makedoniji, ali je taj ugovor izmenjen zahtevima Bugarske da ih pomažemo u ratu, u onom zadatku, koji su po ugovoru sami dužni bili da izvrše, a kad je izmenjen u vojnoj snazi koliko koja država ima dati, mora se menjati i u rezultatu, u podeli zajedničke tekovine.
Mi smo učinili korak kod bugarske vlade, ali ona ćuti i daje nam znati posrednim putem da neće nam dati ni jedno selo više nego što je u ugovoru predviđeno. Iz toga može se uvideti kako će se držati kad dođe na dnevni red podela teritorije u Makedoniji i Trakiji.
Mi smo se rešili da zauzete zemlje u vardarskoj dolini ne napuštamo, ako Bugarska neće da uđe u pitanje ispravke granice. Mi smatramo da buduća granica između nas i Bugarske treba da ide Zletovskom rekom do njenog utoka u Bregalnicu, pa Bregalnicom do njenog utoka u Vardar, pa od utoka desnom obalom Vardara do Đevđelije, a ispod Soluna da ostane grčka teritorija. Na levoj strani Vardara imalo bi da se Grčka i Bugarska razgraničavaju.
Opšte je mišljenje vojnih i političkih krugova da Bugarsku ne treba nikojim načinom pustiti da dođe do albanske granice. Mi treba da imamo zajedničku granicu sa Grčkom na desnoj strani Vardara. Opasno je pusititi Bugarsku da dođe svojom granicom do Arbanije, jer bi ovu upotrebljavala kao svoje oruđe protiv nas ili Grčke kad god joj potrebno bude da što god iznuđava.
Pitanje o ravnoteži na Balkanu nekada je jako zanimalo rumunsku Vladu. I ona je uvek podesnom prilikom izjavljivala da se neće mešati u ratna preduzeća Bugarske, ali ako bi ova posle pobede htela prisvojiti veliku teritoriju na štetu Srbije, ona bi se u tom slučaju umešala i zastupala princip ravnoteže na Balkanu. Sad je nastala prilika da može dati izraza svome političkom uverenju i da pomogne koliko može, da se teritorija zauzeta podeli srazmerno, kako bi se princip ravnoteže bar približno održao. Ona sada ima spor sa Bugarskom oko ispravke granice u Makedoniji. Ako se oba ova spora budu sustigla, a mogu se sustići ako Rumunija želi, onda bi se mogli uzajamno pomagati. Rumunija dobila bi bolju granicu, ako bi se naslanjala na Srbiju, a isto tako Srbija bi mogla zadržati zemlje na desnoj obali Vardara, koje je okupirala. Naravno to bi se moglo izvesti ako Rumunija ne bi podlegla hitrosti bugarskoj i ne bi se polakomila da se ravna na naš račun. Mi se ne bi ni u kom slučaju koristili sporom rumunsko-bugarskim i tražili da se zadovoljimo u našem zahtevu, ako bi se s Rumunijom sporazumeli da zajednički branimo naše zahteve. Rumunija je mogla videti da se Austrija neće zamerati Bugarskoj na račun Rumunije. Austrija sada gotovo javno kaže da će za nju uvek teže biti prijateljstvo s Bugarskom nego s Rumunijom, jer Bugarska nema ništa da traži i očekuje od Austrije, a Rumunija može izmeniti svoju politiku i za Austriju postati opasan sused. To isto osećamo i mi Srbi. Svaki put Austrija je bila na strani Bugarske sem tada kad je Srbija vezana bila alijancijom s njome. Onda je ona bila na spram Srbije kad je ova vodila borbu s Bugarskom, tj. kad je upućena bila na Austriju i kad je ovu morala slušati i ići s njome zajedno. I sada Austrija vodi strašnu intrigu između balkanskih država i neprestano radi na raspadu balkanskog saveza, povlađujući svuda Bugarskoj.
Čim Rumunija počne voditi svoju samostalnu nacionalnu politiku ona će odmah okrenuti protivu nje i ometaće joj svuda, podržavajući Bugarsku.
Sporazum srpsko-rumunski ne bi trebao da ima karakter agresivni. On bi mogao biti odbranbeni i to jedino za slučaj da Bugarska napadne jednu ili drugu državu ili što je verovatnije, suzbiti je da se ne natresa čas na jednog čas na drugog suseda. Sporazum dakle za uzajamnu odbranu teritorija od napada bugarskog. Sporazum ne treba proširivati za veću svetsku politiku, naročito ne uvlačiti se u sukobe Vel. država. Docnije kad se uvide blagodatne posledice toga sporazuma može se misliti i o njegovom proširenju. Prvi rezultat srpsko-rumunskog sporazuma bio bi taj: ovladalo bi na Balkanu i istoku Evrope spokojstvo mira i dalo bi prilike jednoj i drugoj državi da se razvijaju i da na njih gleda cela Evropa kao na garantiju mira na Istoku.
Molim Vas razmišljajte o tome i zgodnim prilikama, kad imate govora s ljudima od poverenja i poštenja možete tretirati akademski to pitanje. A ako bi naišli kod merodavnih krugova na isto shvatanje i raspoloženje možete slobodno tretirati to pitanje ozbiljno. Sad bi mogli da ponovo pokrenete pitanje o dunavskom mostu kod Prahova. Vi znate da bi se mogla ona ista Konvencija, koju smo zaključili za Kladovo, preneti jednim paragrafom za Prahovo. Izložite im da će skoro biti željeznica jadranska do Niša i da ćemo na idućoj Skupštini rešiti da se produži do Prištine a može biti i Prizrena. Pa neće dugo vreme biti da će se rešiti građenje do Jadranskog mora. Pregovori o tome pitanju daće Vama priliku da govorite o drugim pitanjima, a naročito o gore spomenutom sporazumu o ravnoteži na Balkanu.
Kako Kr. Vlada gleda na spor bugarsko-rumunski Vama je poznato. Mi smo pre svega težili da se izbegne oružani sukob i da se pitanje mirno reši. Vi znate zašto. Na Bugare smo navaljivali da popuste i da se mirno izravnjaju. Čak smo im morali izjavljivati da bi oni ostali sami, ako bi došlo do sukoba, jer naša vojska umorna je i ne možemo je povesti da brani ispravku granice dobrudžanske, kad je nismo poveli da brani našu primorsku teritoriju, koju smo skupom krvlju oslobodili. Držim da su utuvili naše razloge i naše savetovanje. Mi ćemo i dalje dejstvovati u tome pravcu, ali očekujemo od Rumunije da će stati na našu stranu kad se bude pokrenulo pitanje razgraničenja u Makedoniji, ako do toga doba ne postignemo sporazum odbranbeni.
Od principa ravnoteže balkanskih država prešao sam na naš sporazum, jer bi sporazum srpsko-rumunski dao života i osigurao bi ravnotežu balkanskih država – ali ću sada biti kraći u daljem pisanju.
2) Protiv našeg zahteva da se granica u Makedoniji ispravi u našu korist Bugari se brane principom narodnosti i govore da smo se razgraničili na osnovu toga principa. To ne stoji. Vama će biti bolje poznato no ikome koliko vredi princip narodnosti u Makedoniji. Slaveni makedonski nisu ni čisti Srbi niti pak Bugari. Šta više jezik i običaji makedonskih Slavena bliži su srpskom jeziku i srpskim običajima nego li bugarskim. Vama je poznato da su sela i pojedini krajevi bili čas na srpskoj čas na bugarskoj strani. Čija je propaganda življa i veštija bila na njenoj strani su bili Slaveni makedonski. Da nije bilo bugarske egzarhije od Bugara ne bi bilo ni traga u Makedoniji. Ali bugarska egzarhija i naš rat sa Turskom pričinili su da su mnogi krajevi prešli na bugarsku stranu. Ne treba da se upuštam dalje u dokazivanje da makedonski Slaveni ne čine svesnu i okarakterisanu narodnost i da će oni biti dobri Srbi, ako dođu pod Srbiju, a biće i Bugari ako dođu pod Bugarsku. Koliko su Bugari i Rusi dokazivali da su žitelji Pirota, Niša i Vranja Bugari, pa koliko je ostalo njih koji će se nazvati da su Bugari. Tako će isto biti sa žiteljima Velesa, Prilepa i Bitolja posle izvesnog vremena. Držim čak da će se taj proces brže izvršiti nego što se izvršio u Nišu i Vranju. Dakle podela između Srbije i Bugarske u Makedoniji nije vršena na osnovu nacionalnosti već prema pretpostavkama o moći srpske i bugarske vojske, prema pretpostavkama koje su se pokazale da su neosnovane bile. Princip ravnoteže i princip ratnog uspeha imaju veću i odsudniju moć za rešenje pitanja srpsko-bugarskog u Makedoniji.
3) Pored navedenih razloga dolazi još jedan razlog koji je najteži i najvažniji i ako se ne može materijalno ceniti. To je opšta i odlučna želja i volja ne samo cele vojske, već i celog naroda srpskog da zadrži za Srbiju zemlje koje je osvojio bezprimernom hrabrošću i oduševljenjem koje je preziralo smrt i najveće muke a koje je zalio krvlju svojom i zasejao leševima svojih vrlih sinova. Pomisao na te slavne bitke, toliko se spojila sa bićem naše vojske, da nema sada sile koja bi je otuda oterala i nagnala da ih napusti. Svi bi pre mrtvi tamo ostali nego što bi pristali da ih napusti. Ta duševno-moralna činjenica teža je od svih razloga i činjenica koje smo naveli i svaka vlada mora o njoj voditi najvećeg računa, pa ma koja bila, pa ma kakve prilike nastale. To je fakat s kojim moramo računati.
U noti koju smo predali bugarskoj vladi naveli smo razloge i činjenice koje nam daju prava da tražimo ispravku granice. Pored onih tamo navedenih mogli bismo napomenuti i poslednju pomoć koju smo Bugarima dali, šaljući im tešku opsadnu artiljeriju i teške opsadne haubice, koje nismo imali prilike ni da ih upotrebimo u boju. Mi smo im poslali oko 40 teških topova sa celom njihovom municijom i sa vojnicima.
Iz uvoda u noti videćete da su Bugari dali povoda da izađemo sada, pre svršetka rata, sa zahtevom o ispravci granice, jer su neprestano hteli da našu pomoć svedu na pitanje novčano iako im je rečeno „da se žena, konj i oružje“ ne daju na poslugu. Ovo smo tim pre morali odbiti, jer su pustili među svoje vojnike priču, kako im Srbi pomažu što im bugarski car plaća nadnicu.
Cela naša pomoć koju smo im ukazali mora se nagraditi teritorijom, jer vojska naša bije se za teritoriju i za slavu oružja. Ono što tražimo nije mnogo, ako se hoće deliti pravedno.
Molim Vas, kad naiđe naš spor na javnost, a on će izaći posle zaključenja mira, gledajte da zadobijete za naše gledište ne samo rumunsku Vladu i tamošnje predstavnike Vel. sila, već i rumunsko javno mnenje. Za sada počnite sa sondiranjem i proučavanjem prilika, i na koji bi se najpodesniji način mogla osigurati potpora rumunskog javnog mnenja.
Ako imate što god da mi po ovoj stvari odgovorite možete poslati po kuriru.
Izvolite primiti, Gospodine Poslaniče, uverenje moga odličnog poštovanja.
Nik. P. Pašić
U narednih nekoliko brojeva „Vreme“ će objaviti do sada nepoznata pisma Nikole Pašića ambasadoru Kraljevine Srbije u Rumuniji iz marta 1913, i deo prepiske Živojina Mišića i Stevana Ilića (Ilijća) iz 1915–1916. godine. Period koji ova prepiska pokriva jedan je od ključnih u novijoj istoriji Srbije. Nikola Pašić kao ministar spoljnih dela kraljevskom poslaniku u Bukureštu objašnjava političke ciljeve Srbije posle pobeda u Prvom balkanskom ratu, ciljeve čije će ostvarivanje umnogome ubrzati izbijanje Prvog svetskog rata.
Prepiska Stevana Ilića sa Živojinom Mišićem, posle 1903. godine ne baš omiljenim u dvoru Karađorđevića, aktiviranim 1914. pred Cersku i Kolubarsku bitku u kojoj će se proslaviti, ukazuje na manje poznate detalje povlačenja srpske vojske preko Albanije, ali i prepoznatljivo ponašanje oficira (i oficiruša) koji „stradaju“ u Parizu. Pisma su datirana po starom kalendaru.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
