Otkako je inače počelo ovo suđenje, Milošević još jedino nije probao da zameni sudiju Meja. Zvanično, on je pre svega optuženi koji je ujedno i "neprijatelj suda", ali se tokom suđenja često pojavljuje i u ulozi tužioca, sopstvenog advokata i svedoka. Izveštaji iz Haga potvrđuju da se sve češće disciplinovano drži sudske procedure, poštuje postupak i prihvata poneki od dokumenata koje mu svakodnevno nude, što bi moglo da znači da je stigao do kraja sa svojom pričom o nepriznavanju suda
Novinari koji su prošlog leta boravili u Haškom tribunalu često su bili u prilici da gledaju protivpožarnu vežbu nabildovanih momaka koji u ovom sudu obično brinu o zaštiti optuženih (to su oni što u sudnici u plavim uniformama sede kraj Slobodana Miloševića), ili rade kao telohranitelji nekih važnijih sudskih službenika (na primer, glavne tužiteljice Karle del Ponte kada putuje ili vozi bicikl). Pod punom vatrogasnom opremom, sa šlemovima na glavi, ova gomila bicepsa i tricepsa uvežbavala je prošlog leta i po nekoliko puta dnevno hašku varijantu akcije „ništa nas ne sme iznenaditi“, osim, naravno, iznenađenja.
Prošlog utorka iznenađenje je stiglo iz kuhinje s drugog sprata Tribunala gde se zapalila jedna friteza, a haški istražitelji za sada pre sumnjaju na kratak spoj nego na antihaško raspoloženje nekog kuvara koji je pristavio krompiriće u vrelo ulje još rano izjutra. Na pojavu dima iz kuhinje, momci u plavom su odmah krenuli s evakuacijom, onako kako su ih to učili. Među prvima iz suda je spakovan, evakuisan i odmah vraćen u zatvor u Ševeningenu Slobodan Milošević, koji u zgradu Tribunala obično stiže četrdesetak minuta pre početka suđenja. Zbog vatre u kuhinji i vanrednih okolnosti, „proces stoleća“, kao i sva druga zakazana suđenja, morali su da budu odloženi za jedan dan. U Miloševićevom beogradskom štabu odbrane vatra u sudu odmah je protumačena kao deo „zavere“, kupovina vremena i iscenirani događaj posle koga bi navodno mogao da nastane obrt na suđenju.
VIŠESTRUKA ULOGA: Ovaj kratak spoj u kuhinji Tribunala pre bi se, međutim, mogao uzeti kao paradigma dosadašnjeg toka suđenja bivšem predsedniku SRJ. Pre ovog događaja, do kratkog spoja, doduše bez dima i varnica, dolazilo je svakodnevno u samoj sudnici gde je postajalo sve očiglednije da se tužilaštvo za ovaj proces nije dovoljno pripremilo, da je na početku suđenja previše računalo na Miloševićevu eventualnu depresivnost i svedoke sumnjive pouzdanosti, i da je uz sve to, optuženi prilično vešto uspevao da priču o zločinima koji mu se stavljaju na dušu potisne pričom o zločinama NATO-a i OVK, o čemu izgleda ima prilično kvalitetnu dokumentaciju.
Takav početak suđenja omogućio je Miloševiću da se prvi put posle 5. oktobra 2000. ponovo nađe na listama najpopularnijih političara u Srbiji (na petom mestu) s kojih je odavno ispao, činilo se zauvek. Istraživači javnog mnjenja ističu da takav skok popularnosti (o koji za sada izgleda ne uspeva da se previše nakači i „ogrebe“ i njegov SPS), Milošević može pre svega da zahvali ulozi „heroja“ koju pokušava da svakodnevno igra u sudnici. Ali, uloga heroja koji igra „sam protiv svih“ ni izbliza ne bi bila tako uverljivo odigrana da optuženi nema tako pouzdane „šaptače“ u timu Karle del Ponte kome duguje ogromnu zahvalnost za vaskrs sopstvene popularnosti i rejtinga. O toj temi progovorio je ovih dana i nekadašnji predsednik Haškog suda Antonio Kaseze, koji je primetio da je gospođa Del Ponte uoči ovog suđenja davala previše izjava bez pokrića, i izgleda, čvrstih dokaza i tako omogućila Miloševiću da Tribinal pretvori u političku pozornicu. Ovaj italijanski profesor međunarodnog prava zabrinut je i za budućnost suda zbog sklonosti glavne tužiteljice da se previše bavi politikom umesto poslom koji joj pripada. „Pravda se ne gradi preko izjava medijima“, kaže Kaseze koji takođe tvrdi da je dovođenje Miloševića u Hag pod zakonski prilično problematičnim okolnostima omogućilo optuženom da od početka ovog procesa prigrli status žrtve. Za domaću javnost, koja u poslednjih godinu dana nije bitnije promenila stav prema Haškom sudu, taj status „žrtve“ mogli bi da pojačaju i pojedini loše odabrani svedoci optužbe koji su obeležili početak ovog suđenja. Preko takvih svedoka ovaj proces će se neminovno udaljavati od pravih žrtava i zadovoljenja pravde, zbog kojih je Haški tribunal i osnovan.
Iz priča nekolicine dosadašnjih svedoka sudsko veće verovatno pažljivo izdvaja delove koji se odnose na stradanja nedužnih civila, dok najveći deo domaće javnosti radije primećuje sasvim drugačije detalje – na primer, da prevodilac Albanac, koji je u Peći radio za KVM, tvrdi kako se šest srpskih mladića u ovom gradu izgleda nešto posvađalo uoči rata i međusobno poubijalo u jednom lokalnom kafiću iako se i u izveštaju misije za koju je radio navodi da je to delo OVK. Još ambicioznije kao svedok doveden je i Halit Barani iz Kosovske Mitrovice koji se predstavio kao čovek renesansnog obrazovanja i univerzalnosti (trgovac, medicinski tehničar, istoričar, pozorišni režiser i, pre svega, humanista). On je govorio o mnogim zločinima nad albanskim stanovništvom u Mitrovici, prvi je pomenuo i konkretna imena policajaca koji su po njegovim rečima počinili zločine i pokazao sudijama navodne spiskove za likvidaciju ljudi. Na kraju se ispostavilo da je kao humanitarni radnik često prisustvovao službenim sastanicima komande OVK, da je bio jednonacionalno humanitaran jer nije zapamtio nijednu žrtvu suprotne strane i da je, na insistiranje sudije Robinsona, priznao kako je kao „istoričar“ svojevremeno zapisao da je rat OVK protiv SRJ počeo još 1996, prvim metkom „ustanika“ ispaljenim na policijace. Ozbiljno tužilaštvo nikada ne bi uvelo u sudnicu takvog svedoka koji direktno pobija glavne teze optužbe.
Otkako je inače počelo ovo suđenje, Milošević još jedino nije probao da zameni sudiju Meja. Zvanično, on je pre svega optuženi koji je ujedno i „neprijatelj suda“, ali se tokom suđenja često pojavljuje i u ulozi tužioca, sopstvenog advokata i svedoka. Izveštaji iz Haga potvrđuju da se sve češće disciplinovano drži sudske procedure, poštuje postupak i prihvata poneki od dokumenata koje mu svakodnevno nude, što bi moglo da znači da je stigao do kraja sa svojom pričom o nepriznavanju suda. Veoma brzo optuženi će se suočiti i s prilično praktičnim problemom – ukoliko bude odbio da sarađuje sa sudom, mogao bi da ostane bez sopstvenih svedoka koji na jesen stižu na red za ispitivanje. Trenutno u Tribunalu niko nije zadužen da od njegovih potencijalnih svedoka pokupi izjave i to će veoma brzo morati tehnički da se reši. Njegovi pravni savetnici tvrde da se poslednjih dana tom za sada nepoznatom spisku Miloševićevih svedoka, sasvim neplanirano, pridodalo i nekoliko stranih (zapadnih) novinara i oficira koji bi navodno želeli da svedoče u njegovu korist.
Nekako uporedo s početkom suđenja bivšem predsedniku SRJ, u ovdašnjoj javnosti su obnovljene i rasprave (traju inače već deset meseci) o donošenju zakona o saradnji s Haškim tribunalom. Jednu verziju tog zakona odavno je ponudio DSS, drugu Vlada Republike Srbije, dok treća pripada sadašnjem sudiji Ustavnog suda profesoru Momčilu Grubaču. Na zakonskom projektu radila je i ekspertska grupa uglednih pravnika koja se u utorak uveče, umesto najavljenom konačnom rešenju, izgleda približila sopstvenom rasformiranju. Predlog DSS-a podrazumevao je zapravo postojanje dva zakona – saveznog i republičkog. Savezni bi davao samo okvir saradnje s Hagom, dok bi republički propisivao postupak izručenja i konkretnu saradnju s Hagom. Vlada Srbije smatra da je Haški sud kao međunarodni automatski i naš sud pošto je SRJ članica UN, što znači i da predaja naših građana ne znači ekstradiciju. Eksperti su, izgleda, nameravali da ponude rešenje koje bi sadržalo obavezu izručivanja, ali s nešto više nadležnosti i obaveza domaćih pravosudnih organa u toj proceduri. I ovoga puta čekalo se šta će o svemu tome reći SNP čiji je lider Predrag Bulatović saopštio da ova stranka ne menja stav zauzet još pre osam meseci – može zakon, ali nema izručenja po saveznom zakonu. Tim povodom i u delu DOS-a (bez DSS-a) čulo se isto što i pre osam meseci: SNP bi da se suprotstavi zahtevima međunarodne zajednice iako će račun (odsustvo ekonomske pomoći) za takvo ponašanje na kraju stići Srbiji, a ne Crnoj Gori, gde ova stranka ionako nije na vlasti.
U četvrtak uveče kada ovaj broj „Vremena“ već uveliko bude bio u prodaji, o haškom zakonu najverovatnije će se raspravljati i na sednici Predsedništva DOS-a. Šanse da takav zakon bude ubrzo usvojen trenutno su izgleda manje od šansi da Haški sud u dogledno vreme odumre s obzirom na sve glasnije američke primedbe da je reč o neefikasnoj i previše skupoj instituciji. Usvajanje zakona podrazumeva i određenu proceduru, a 31. mart kada se u Vašingtonu odlučuje o finansijskoj pomoći SRJ za tekuću godinu, tek što nije. Sve to praktično znači da ćemo se i ubuduće naslušati priča o „inadžijama“ koje ne žele saradnju s međunarodnom zajednicom i praktično nastoje da izbegnu haške obaveze, bez obzira na cenu i „pragmatičarima“ koji ne žele pravno uređenu državu, već su spremni da „hajdučijom“ i direktnom primenom Statuta tribinala pošalju u Hag sve koji su na poternicama potencijalnih ratnih zločinaca.
Početkom nedelje u Beogradu je po drugi put za nešto više od mesec dana boravio američki ambasdor za problematiku ratnih zločina Pjer Prosper, inače zagovornik teze o Haškom tribunalu kao preskupoj i neefikasnoj instituciji („Vašington tajms“ zamera Prosperu da takvim stavom bitno olakšava odbranu Slobodana Miloševića u Hagu). U zvaničnom saopštenju izdatom posle susreta s predsednikom SRJ Vojislavom Koštunicom kaže se da je u razgovoru bilo reči i o nastojanjima za zakonsko uređenje saradnje Jugoslavije s Tribunalom, a da se pri tom ne dovede u pitanje stabilnost savezne države. Nezvanično, Prosper je svojim beogradskim sagovornicima ponovio da bi Sjedinjene Države u Hagu volele da vide još samo nekoliko „elephants“, to jest, najkrupnijih primeraka s ovdašnje haške liste. Do njih nije baš uvek jednostavno doći – jednima se upravo skida imunitet i otvara sezona lova, dok su neki od njih izgleda i teško dostupni i nezgodni za transport, jer ih treba juriti po raznim šumama.
Onog trenutka kada zakon o Hagu i definitivno propadne, počinje, izgleda, martovska sezona lova. I ma koliko se bivši predsednik Haškog suda Antonio Kaseze ljutio zbog finansijskog ucenjivanja Beograda u slučaju „Milošević“, sledi novo cenjkanje. Odande će reći – ne damo vam pare dok nam ne spakujete „elephants“, a odavde će im otpisati – ne damo vam Vlaju i Šaju i ostale dok ne povećate cenu, zar ne vidite koliko je to s Karlom del Ponte teško i bolno. O Mladiću da i ne govorimo.
U svakom slučaju, neka se spreme Vlaja i Šaja.
Već naredne sedmice u sudu će se najverovatnije pojaviti i prvi svedoci iz inostranstva. Amerikanac Patrik Bol trebalo bi da na ekspertskoj osnovi dokazuje da je za vreme rata na Kosovu deportovano oko 800.000 Albanaca. Britanski političar i budući „guverner BiH“ Pedi Ešdaun takođe će svedočiti protiv Miloševića, najverovatnije bez „salvete“, jer optuženi, kao što je poznato, nije baš voleo preterano da crta. Ešdaun je svojevremeno s jedne večere uzeo salvetu na kojoj je pokojni hrvatski predsednik Franjo Tuđman crtao granice budućih država.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
