Slovenija – lansirna rampa

„Moguće je da Slovenija dobije poziv za članstvo u NATO-u. Izuzev ukoliko se u Sloveniji desi neka velika glupost, onda tog poziva neće biti. A to bi značilo nepoverenje ne samo nama koji se zalažemo za članstvo nego Sloveniji uopšte,“ primetio je na prvom okruglom stolu Slovenačkog odbora za NATO osnivač tog odbora, inače ministar spoljnih poslova Dimitrij Rupel. Tokom okruglog stola čulo se mnogo toga od pristalica ulaska Slovenije u NATO – od opaske da „niko nije ni slutio da će nam posle osnivanja Odbora za odbranu Četvorice jednom biti potreban i odbor za odbranu NATO-a“ do izjave drugog osnivača Odbora Janeza Janše da bi, ukoliko se nastavi aktuelni trend opadanja podrške domaće javnosti za ulazak države u NATO, za Sloveniju bilo bolje da ni ne postane član Severnoatlantskog saveza, jer bi u suprotnom „oslabila ostale članove“.

Navedene izjave su deo javne rasprave oko pitanja treba li Slovenija da uđe u NATO ili ne, rasprave koja je u državi tokom poslednjih nekoliko meseci podelila strasti. Tako su sada u prvi plan izbile ne samo dileme o referendumskom izjašnjavanju oko ulaska u NATO nego i o vrsti referenduma, prirodi NATO savezništva, osiromašenom uranijumu i nuklearnom naoružanju, a sporadično se čuju i kritičke refleksije o načinu na koji je NATO 1999. godine intervenisao protiv SRJ…

NEGATIVNA KAMPANJA: Prosečnom građaninu je jasno da su u javnosti suprotstavljena dva bloka; na jednoj strani su predstavnici većine slovenačkih parlamentarnih partija, a na drugoj sumnjičavi intelektualci i predstavnici organizacija „civilnog društva“. Ono što u celoj stvari iznenađuje jeste činjenica da uprkos sve žešćoj kampanji Drnovšekove vlade „za“ učlanjenje u NATO, broj pristalica te opcije stalno opada. Činilo se da su se pro-NATO orijentisani politički prvaci ovoga puta dobro organizovali – gotovo godinu dana uoči samita NATO-a koji će na jesen biti održan u Pragu, a na kome će pasti odluka o novim članovima Saveza, u Sloveniji je pokrenuta agresivna vladina kampanja, kako bi se domaća i strana javnost uverile u potrebu da zvanična Ljubljana što pre pristupi Severnoatlantskoj alijansi.

Odluka vlade i parlamenta da kandiduju državu za članstvo stara je nekoliko godina, a u redu za članstvo čekaju Albanija, Bugarska, Estonija, Latvija, Litva, Makedonija, Rumunija i Slovačka. Kako bi održao korak s konkurencijom, slovenački parlament je bez naročitih rasprava nedavno dodelio dodatna sredstva Ministarstvu odbrane, naravno – radi modernizacije Slovenačke vojske. Značajna sredstva uložena su i u medijsku „obradu“ domaće javnosti. Koriste se svi metodi, a najviše internet. Na dan posete generalnog sekretara NATO-a je, na primer, u Sloveniji otvorena posebna internet-strana „Slovenija i NATO“, a vlada je za „informisanje javnosti“ potrošila zavidnu svotu tolara. Ured vlade za informisanje je u budžetu predviđao oko 11,5 miliona nemačkih maraka (sada oko 5,8 miliona eura) za informisanje na temu „kako se Slovenija uključuje u NATO“. Mana te „svestrane informisanosti“ je veoma grubo (i za Sloveniju neuobičajeno) verbalno obračunavanje sa svima koji se usuđuju da saopšte javnosti iole kritičan stav prema NATO-u.

Sezona lova na neistomišljenike otvorena je velikom polemikom u subotnjem prilogu ljubljanskog „Dela“; propagatori uključenja Slovenije u NATO krenuli su u čišćenje oponenata, optužujući ih kao komuniste, neznalice, notorne lažljivce ili pak sumnjivce jer su, recimo, „u rodbinskoj vezi sa Srbijom“, zbog čega „nisu sposobni“ da razmatraju „temu tako važnu za državu“ kao što je uključenje Slovenije u NATO. U NATO-safariju na nepodobne sunarodnike prednjače ministar Dimitrij Rupel i Anton Bebler, predsednik Atlantskog saveta Slovenije.

Metod „beskrupuloznog diskvalifikovanja oponenata“ ispao je, međutim, loš. Istraživanje javnog mnjenja otkriva da Rupel-Beblerovo NATO lobiranje iz meseca u mesec kreše procente onih koji su koliko juče srcem i dušom bili za NATO. Slovenačka epizoda NATO-manije je u krizi naročito tokom poslednja tri meseca, kada je broj pristalica učlanjenja pao ispod 50 odsto. Intenziviranje kampanje za NATO više ne smeta samo onima koji ne žele da nose oružje nego i nezavisnim intelektualcima koji ulazak zvanične Ljubljane u Alijansu shvataju kao opasnu avanturu koja bi državu mogla da uvuče u neke nove, iako udaljene sukobe, što je u suprotnosti s onim što je vrhuška do sada proklamovala. Prema istraživanju „Politbarometra“, koji za Drnovšekovu vladu priprema Centar za istraživanje javnog mnjenja i masovnih komunikacija Fakulteta društvenih nauka u Ljubljani, na početku ispitivanja u januaru 1997. godine, „za“ je bilo 61,3 odsto a „protiv“ samo 20,5 odsto anketiranih. Sledećih godina odnos se menjao na štetu pristalica ulaska u NATO.

Analiza istraživanja pokazuje da je do većih padova („oscilacija“, kako to nazivaju u slovenačkom ministarstvu odbrane) dolazilo u vreme kriznih situacija, poput intervencije protiv SRJ (maj 1999) ili kada su otvorene polemike o osiromašenom uranijumu (početkom ove godine). Do 2000. godine je broj sledbenika ideje ulaska u NATO varirao između 50,9 i 58,7 odsto, da bi 2001. godine krenula serija „crvenih brojki“. Januara, aprila i septembra prošle godine podrška za ulazak u NATO je prvi put (u istoriji merenja) pala ispod 50 odsto. Posebno su alarmantni podaci poslednjih meseci, pošto se dosadašnje „oscilacije“ pretvaraju u trend. Tako je septembra prošle godine broj pristalica NATO-a pao na 49,7 odsto, oktobra je porastao na 50,1 odsto, a onda je uprkos žestokoj medijskoj kampanji zabeležen još veći pad. Jeste da je čak 66,5 odsto upitanih uvereno da će Slovenija svejedno postati član NATO-a, u novembarskoj anketi se svega 48,4 odsto ispitanika „slaže s naporima da Slovenija postane član saveza NATO“. Vlada je na pad popularnosti NATO-a reagovala pojačavanjem kampanje, ali je negativan trend i pad popularnosti učlanjenja u NATO opstao. Prema ispitivanju javnog mnjenja koje je vlada naručila od Fakulteta za društvene nauke u decembru 2001. godine, za ulazak Slovenije u NATO izjasnilo se 49,3 odsto upitanih, u januaru ove godine cifra pada na 48,0 odsto ispitanika, a februara se zaustavila na 44,6 odsto poklonika ulaska u NATO.

ZELENO ZA NUKLEARKE: Drugi važan razlog za „hlađenje“ javnosti oko NATO pitanja jeste odnos slovenačkih zvaničnika u vezi s instaliranjem nuklearnog oružja na tlu Slovenije. Protiv nuklearnog oružja izjasnilo se 87 odsto ispitanih Slovenaca u istraživanjima javnog mnjenja. Građanima u poslednje vreme ne uliva poverenje ni držanje Drnovšekovog kabineta u vezi sa rizicima koji prate prisustvo nuklearnog oružja. Prvi alarm te vrste izazvalo je uplovljavanje američke nuklearne podmornice „Norfolk“ u luku Kopar prošle godine. Još više nervoze izazvao je tajni izveštaj Pentagona. Posebno zato što se poklopio s aktuelnim raspravama posle otvaranja slovenačkih luka za brodove s nuklearnim bojevim glavama. A otkako je objavljeno šokantno otkriće da je Bušova administracija 8. januara ove godine zatražila od ministarstva odbrane plan upotrebe nuklearnog oružja protiv najmanje sedam zemalja, među kojima su Kina, Rusija, Irak, Severna Koreja, Iran, Libija i Sirija, Slovenija kao potencijalna rampa za lansiranje projektila više ne izgleda bezbedno.

A onda je procurila i vest da posledice objavljivanja američkog spiska država meta nisu zaobišle ni Sloveniju. Mediji su otkrili da je Slovenija „na osnovu molbe iz Pentagona“ zabranila izvoz teškog naoružanja u visini od pet miliona dolara iz STO Ravne za Siriju. Suma možda nije velika, ali je jednaka celokupnom prošlogodišnjem izvozu onoga što je ostalo od nekada jake slovenačke „vojne industrije“.

Nova američka doktrina izazvala je burne reakcije i zato što je gotovo istovremeno slovenački parlament širom otvorio vrata za nuklearno oružje. Pre nekoliko dana je i formalno počela da važi izmena Zakona o moru, izmena koja omogućava da se brodovi s nuklearnim oružjem usidre u slovenačke luke. Zanimljivo je da je Slovenija novi zakon o moru dobila tek pre godinu dana, a jedna od tekovina je bila zabrana plovidbe za brodove na nuklerani pogon u slovenačkim vodama.

Pod izgovorom da bi to moglo da osujeti napore Slovenije da uđe u NATO, a na inicijativu opozicione Socijaldemokratske partije Janeza Janše, u parlamentarnu proceduru ulazi amandman koji briše pomenutu zabranu. Paradoksalno je da je amandman predložio onaj isti Janez Janša koji je 14. juna 1986. godine u članku pod naslovom „Nezvani gost ili nuklearno oružje u našim pristaništima“ osuo paljbu zbog sovjetskih nuklearnih bojnih brodova u Splitu.

Promena Zakona ipak nije prošla bez jetkih reči čak i u dnevnoj štampi i elektronskim medijima. Neki komentatori su zaključili da je otvaranje slovenačkih luka za američko oružje protivno slovenačkom ustavu i da zemlju pretvara u „rampu za lansiranje“ nuklearnog oružja. Nikakvu utehu ne bude ni planovi zapadnih saveznika da u konvencionalnim ratovima upotrebe „ekološke“ mininuklearne projektile, o kojima se u poslednje vreme sve više čuje iz Pentagona. Džabe je i to što je najnovija američka vojna doktrina u suprotnosti sa 124. članom Ustava Slovenije, koji određuje da država prilikom „osiguranja bezbednosti polazi od politike mira i kulture mira i nenasilja“. Taj član Ustava je jedan od poslednjih ostataka nekada jakog mirovnjačkog pokreta u Sloveniji. Sve to povećava nesigurnost prosečnog poreskog obveznika, što ne mogu da amortizuju ni „NATO-odbori“ kroz koje ministri i ex-ministri u kao „privatna lica“ predveče hvale politiku koju pre podne vode kao zvaničnici. Otuda nije neobično što raste nezadovoljstvo onih koji su protiv prekog ulaska Slovenije u NATO, iako većina kritičara nije i protiv saradnje Slovenije u Partnerstvu za mir.

Dalje, na krunske pridike „NATO-patriota“, oponenti tvrde da ulazak u Pakt nije nužan preduslov za demokratizaciju države. Upravo obrnuto. „Ako tražimo vojno savezništvo, onda moramo da znamo i zbog čega, odnosno zbog koje opasnosti nam je potrebno. Ukoliko bi nas bilo ko ugrožavao, morao bi da ima motiv i sposobnost da nas napadne i pokori. Ako analiziramo jedno i drugo, nalećemo na probleme već oko motiva. U današnjem svetu je napad na malu državu u Evropi čin bez motiva. Ako nekom nešto treba, neka dođe i kupi, ionako je skoro sve na prodaju, osim Triglava. Naša teritorija ne skriva neke spektakularne strateške sirovine, a ni Saudijsku Arabiju, koja ima takve sirovine, niko ne napada, svi su je ostavili na miru. Zašto bi onda iko napao Sloveniju?“ – pita se u komentaru u subotnjem prilogu „Dela“ Bojko Jerman, uz opservaciju o beznačajnoj ulozi koju bi Slovenija igrala u klubu članova NATO-a, s obzirom na to da je u Jugoslaviji imala „šestinu političke težine“, a u NATO-u i Evropskoj uniji može da računa na svega „oko jedan odsto“ istog. Stoga je Jermanov odgovor na aktuelne dileme – „ne“ za učlanjenje u NATO.

„Umesto političkog i vojnog braka sa nestalnom i svojeglavom osobom, mnogo je bolje izgraditi modernu, demokratsku, naprednu, bogatu, ekološki čistu, industrijski i privredno razvijenu državu u kojoj bi svako želeo da živi, državu čiji bi imidž bio takav da bi sama pomisao na napad bila nepristojna“, zaključuje Jerman. Pitanje je koliko je sumnja u svrsishodnost Saveza dovoljna da trajno osujeti napore vlasti za učlanjenje Slovenije u NATO. Ipak, jedno je sigurno – argumenti kritičara priključenja Slovenije NATO-u danas su jači nego ikada u poslednjih deset godina. I ne zvuče nerazumno.