Pažnja, pažnja!

Moje drugarice misle da sam stručnjak (čemu inače služe prijatelji), a i ja volim da se pred njima pravim važna (čemu inače služi sujeta). Tako se svojevremeno i desilo da dođu kod mene da presudim opkladu – da li ona deca, obučena kao đavolčići, viču: „Moca, moca, moca!“ ili „Maca, maca, maca!“ Druga njihova dilema bila je – šta god da viču, pobogu, zašto to rade?

Moje stručno znanje iscrpelo se odgovorom na prvo pitanje: deca pevaju „osam, osam, osam“, mada, zbog prenemaganja, ne zvuči tako, a zašto glume đavolčiće – to ni ja nisam umela da objasnim. Jedino što mi je padalo na pamet bili su oni spotovi „jul je kul“ na koje me je ova špica neodoljivo podsećala. (Nedugo zatim, đavolčići su smenjeni i sada umesto njih, broj telefona pevaju neki insekti (cvrčak i mrav?) koji malo vrskaju. Na koga me tek to vrskanje podseća, neću ni da pričam.

No, vratimo se pravom pitanju: zašto, zaboga, misle da svako dete i svaki nedužni građanin treba da zna da u po dana ili noći otpeva broj telefona marketinga ove TV kuće? (Ako još uvek možete da otpevate njihov stari broj: „šezdvaosam šees deevet seedam maarketing teleefon“ – stvarno ste navučeni.) Možda zato što veruju da je svako od nas potencijalni klijent koji će danas-sutra poželeti da se, a da ne angažuje profesionalnu agenciju, reklamira na toj TV stanici za tričavih nekoliko hiljada eura po emitovanju?

A dok se to ne desi, ovo gromoglasno najavljivanje EPP-a svrsishodno je jedino ako iz neke druge sobe, eventualno WC-a, osluškujete kada početi film. Ali, ni televizor nije mutav – sačeka da sednete ispred njega i, taman kad počne vaša omiljena serija – počinju i vaše manje omiljene reklame. I to na najneverovatnijim mestima: u pola scene ili rečenice. Kao da nisu primetili da svaki film ima logična zatamnjenja između scena, što znači da je neko, još u montaži, predvideo prava mesta za emitovanje spotova. Ma koga briga šta su tamo neki reditelji i scenaristi ‘teli – mi ćemo da pustimo reklame tamo gde je najnapetije. Taman kad počnete da se smejete ili vam krene knedla u grlu jer glavni junak upravo umire. Pa šta ako će to samo iznervirati gledaoce? Kao da se oni pa nešto pitaju.

Zašto televizije to rade? Zato što je odavno (još dok je Engleska imala samo jedan televizijski program) utvrđeno da potrošnja vode raste baš u terminima kada se emituju reklame. U najboljem slučaju, gledaoci vide prvi i poslednji TV spot – međuvreme potroše u WC-u ili kuhinji. Ali zato, kad vas reklama iznenadi u pola scene, znate da imate samo 30 sekundi do nastavka pa vam se ne isplati ni da ustajete iz fotelje, a kamoli da pokušate da obavite neku telesnu aktivnost. Iz tog razloga, najskuplji su baš ti termini: tzv. seča filmova. Ali, budući da mi volimo da u svemu preteramo – tako se desi da su reklame povremeno sečene nekim filmom, a svaka iole gledana serija ima polusatne epizode koje traju sat i po. Ali, kad vas reklame tako iznerviraju, kao što je radila ona veverica koja je godinama sekla sve fudbalske utakmice, šta mislite kolike su šanse da zavolite reklamirani proizvod? Srećom, to nije briga TV stanica. Neka o tome brinu oni koji reklame plaćaju. Pa i televizije moraju od nečega da žive. Od reklama, na primer.

U toj borbi za klijentelu TV stanice moraju i da se reklamiraju. Podaci o gledanosti uvek su dobar argument. Ali, ako ste kreativni, možete da kažete i više od toga. Kao što radi BK koji sebe reklamira rečenicom da su „u vremenu prošlom, sadašnjem i budućem građani Srbije izabrali BK telekom“. Ja se tih izbora ne sećam. Posebno ih ne pamtim iz vremena budućeg, ali moje sećanje, kao i svakog prosečnog građanina Srbije, ne seže daleko (naročito ne u budućnost) i zato nije baš pouzdano. Stoga ću nastaviti da verujem televizoru – on valjda bolje zna.

A sad – reklama: čitajte nas i sledeće nedelje. Ne znam čime će se baviti ostale rubrike, ali ja ću, bogami, seksom.