Venecija

Postoje muški i ženski gradovi, gradovi tranvestiti i androgini gradovi. Venecija je sasvim sigurno žena. Nešto imeđu Kalipse i Patriše Arket iz onog Linčovog filma. „Mazna i sumnjiva lepotica – grad, pola bajka, pola klopka za strance.“ U Veneciji sam proveo jedno poslepodne.

Znao sam o njoj štogod i pre nego što sam došao. Napabirčio razna opšta i sentimentalna mesta iz ogromne i nezaobilazne literature. Između ostalog, znao sam da je osnovana, po legendi, 25. marta 421. godine i da su dva njena trgovca 828. iz Aleksandrije prošvercovala u grad mošti svetog Marka, sakrivene među svinjskim polutkama. Da je nekada bila ono što je Njujork danas – grad je u ono doba bio više grad ukoliko je više ličio na Veneciju. Da je procvala zahvaljujući biberu i mirođiji, a otkako je oplovljen Rt dobre nade, počela je da propada, i propada tako stotinama godina. Znao sam da je tu Džozef Konrad u šesnaestoj godini prvi put video more. Da je Direr tu zaboravio sve što je dotad znao o slikarstvu, i da su Mebijus i Manara tu smeštali neke od svojih priča. Da su tu Đordana Bruna potkazali nezadovoljni njegovim mađijskim veštinama. Da su tu rođeni Tintoreto, Marko Polo, Kazanova i najbeskrupulozniji trgovci u istoriji. Da je tu, na ostrvu Sen Mikele, sahranjen Brodski. I Stravinski. I da tu stoji najlepša pesma ispevana na srpskom jeziku. Ali, sve to što sam znao i dotada čuo o Serenissimi, sva ona tuđa iskustva i rečenice koje sam usput pokupio i koje su mi se motale po glavi dok sam ulazio u lagunu, kada sam prvi put ugledao stare palate nadnesene nad vodom, trošne i divne, sa prozorima nalik na ključaonice, sve je iščezlo. Bio sam prvi koji dolazi i prvi koji se čudi nad gradom na vodi.

Hodao sam gradom od Đardina do Kanaređa. Najpre sam otišao da vidim odavno već izbledele runske zapise na pirejskom lavu ispred Arsenala. Jedan starac sa pohabanim gondolijerskim šeširom i tamnim naočarima, dobro se oslanjajući na štap, piljio je u glupe turiste i pevao iz glasa Occhi di fata. Negde oko crkve San Đovani in Bragora pokušao sam da odigram jednu vrstu venecijanskog pasijansa. Ona se igra tako što skreneš u prvu od uskih i tamnih ulica, pa na prvom uglu ponovo skreneš i – ponekad izađeš na senoviti i tajanstveni trg sa upečatljivim pozzom, a ponekad calli iznenada zatvori kanal. Prošao sam Rivom Kanjoša Macedonovića, na kojoj na uličnim tezgama pored raznih suvenira prodaju i one gondole koje su na volšeban način postale jedan od simbola samoupravne Jugoslavije – pleteno milje na crno-belom televizoru, a na njemu gondola sa balerinom koja kada se uključi svetli, svira i igra. Prave gondole su inače nalik na mrtvačke kovčege. Spolja u crno lakirane, postavljene iznutra crvenom čojom, sa gondolijerom kao uzornim Haronom. Video sam gondolijere kako dobacuju prolaznicima – arhetip taksista koji, za razliku od onih u drugim gradovima, za sobom imaju hiljadugodišnje barabsko iskustvo muštranja mušterija. Gurao sam se zatim klasičnom turističkom linijom od San Marka do Rijalta, kraj ekskluzivnih prodavnica venecijanskih maski, odeće, obuće i erotskog rublja i pokušao da izbegnem nepodnošljivu vrevu. Hodao sam duž kanala Mizerikordija, i ušao u Stari geto. Veš na žicama razapet preko uske ulice, prazne altane, venecijanske terase načičkane po krovovima, prijatna tišina i miran hod. Jevrejske radnje sa razglednicama, suvenirima, menorama i muranskim staklićima. Ne znam zašto ni otkuda, tek u jedan mah mi se učinilo da na nekoj od ovih četvorocifrenih adresa, ne znam na kojoj, imam neke prijatelje na koje sam zaboravio i koji su, možda, i pomrli. Popio sam espreso u baru Paradiso perduto. U jednoj striparnici kupio sam lepu knjigu Gvida Fuge i Lele Vijanela pod nazivom Navigar in Laguna. Krenuo sam nazad preko mosta Akademija do San Bazilija gde me je čekao brod.

Po povratku sam ponovo pročitao najmanje pogrešnu knjigu ikada napisanu o Veneciji. Napisao ju je Hemingvej i zove se Preko reke i u šumu. Tamo ima i jedan ovakav stih, patetičan i lukav: „Ljubav je ljubav i šala je šala. Ali je uvek tišina kad zlatna ribica umire“.

… Sve to se desilo pre dve sedmice. Danas, dok pišem ovo, ispijam podnevnu kafu, ispuštam kolutove u sivi beogradski dan i zapravo ne umem da vratim istinski doživljaj grada. Ne mogu zaista da se setim ni ulica, ni fasada, ni mirisa ni boja. Sve to mi izmiče u nekakvim razmazanim akvarelima. Buljim u fotografije koje je napravila Olja. One su i jedini dokaz da sam zaista tamo i bio. Sve ovo što sam napisao mogao sam da napišem i bez da sam ikada bio u Mlecima, domišljajući i folirajući, prateći prstom moguću maršrutu po mapi grada (pred sobom imam razastrtu jednu iz 1909. godine).

Možda bih se upravo zbog toga i vratio u Veneciju. Uostalom, vratio bih se bilo gde…