Hrabrost s kojom beogradski System Comics daruje srpskoj strip sceni osobine tržišta verujući da je moguće pomiriti dobro i komercijalno u devetoj umetnosti novi je kvalitet ovog izdavača. Kao kompromis zabave i, u pogledu likovnosti, visokog zanatskog umeća, Mrak Bojana Redžića predstavlja nezaobilazno mesto pomenute strategije.
Četvrti album srpskog Uderzoa, majstora dinamičke groteske, skup je sačinjen od 13 kratkih stripova u kojima su sadržane sve bitne odlike Redžine poetike: šokantna inverzija s početka se duhovito vraća u realni okvir (san mesara u kojem životinje kupuju ljudsko meso u Preko leševa, vlasnica javne kuće je muž papučić u Noćnoj smeni), kroz skeč se provlači metonimijska, često oksimoronska linija, koja završava u očekivanom obrtu ili slaboj metafori (novac od predsedničkog kandidata ide do kurve i čitavim prljavim lancem ponovo do njega u Money Flow, emotivni dželat piše roditeljima dželatima u Zahvalnosti, stopala-protagonisti u Working Girlsu) i sve je to propraćeno infantilnom klackalicom seks – smrt (Sistematski pregled prostitutki, neiživljeni junak Momo O, Momo!).
Bez obzira na fascinantni ples debelih i tankih, glavnih i sporednih linija, promenu ritma i težišta crteža i tabli, marljiva preciznost u predstavljanju telesnosti kod Redžića brani logički poredak sveta. Naime, baš kao što u poslednjoj šali Beogradski trougao autor loša skraćenja u stripu o super-herojima pravda korektnim prenošenjem poza momaka s anatomskim anomalijama, Redžić je dosledno lojalan stvarnosti: pošto su sve varijante moguće u okviru zadatih postavki, on je samo realista licemernog sveta, hroničar svakodnevice koja se guši u sopstvenim nepravilnostima. Redžić je moralista u civilizaciji koja je još pre njega prokockala propisane vrednosti. Zbog toga se on smeje gorko, on je zgađen nad farisejstvom koje dotiče običan, radni svet, on podmeće obesno svoj profesionalizam u točak sveopšteg amaterizma.
Šteta je samo što boljim tekstovima i zapletima, te neiskorišćenim potencijalom kolorisanja, Bojan Redžić ne poentira kao vrhunski predstavnik ironijskog diskursa koji se neće potrošiti nakon prvog čitanja.
