Ako je terorizam zaista bolest i ako su pripadnici Jedinice za specijalne operacije, poznatiji kao Crvene beretke, doktori za tu boljku, može se zaključiti da put do doktorskog statusa podrazumeva mnogo tajni i spremnosti da se, već na samom početku, hrabro kroči u nepoznato. Konkretnije, onaj ko želi da postane doktor specijalista za lečenje terorizma mora da se pomiri s činjenicom da, bar pre nego što ga nadležni pozovu, o svojoj budućoj firmi ne može da sazna ništa više od onoga što se već godinama pojavljuje u medijima
Zahvaljujući oglasima u novinama i bilbordima na tri prometne beogradske saobraćajnice, svi zainteresovani za obavljanje dužnosti u Jedinici za specijalne operacije već dvadesetak dana mogu da saznaju sledeće: prvo, da je terorizam bolest; osim toga, da postoji mogućnost da zbog toga pozovete doktora; konačno, da u tu svrhu postoje telefon, adresa i poštanski broj. Uz neizbežni amblem JSO-a (portret zoološki nedefinisane životinje nalik vuku razjapljenih čeljusti sa crvenom beretkom), bilbordi i oglasi dopunjeni su i sa četiri fotografije iz burne prošlosti ove jedinice i pratećim pitanjima: „Da li želiš, hoćeš, smeš da budeš deo nas?“
Šta, dakle, čeka osobu koja na sva ova pitanja odgovori potvrdno? Najpre telefon. I danju i noću, vikendom i radnim danom, na navedenom broju telefona „zaposlena“ je mašina: snimljeni muški glas zainteresovane odmah na početku obaveštava da su dobili broj Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije i da je reč o konkursu za prijem novih pripadnika. Zatim slede koncizne informacije o uslovima za prijem. Uslove, kako obaveštava glas, ispunjava muškarac, državljanin SRJ, do 25 godina starosti, koji je završio najmanje srednju školu i odslužio vojsku, koji je „zdravstveno i psihofizički sposoban za obavljanje poslova u jedinici“ i protiv koga se ne vodi nikakav krivični postupak. Zainteresovani se dalje obaveštavaju da izvod iz matične knjige rođenih, uverenje o državljanstvu, završenoj srednjoj školi, odsluženom vojnom roku i potvrdu o tome da nisu krivično gonjeni pošalju na adresu u Kuli (za neupućene, modernizovani i luksuzno opremljeni salaš nekad poznat kao „Štolc“). Do tog trenutka stvari su manje-više jasne. Za ono o čemu nas dalje obaveštava snimljeni muški glas to se ipak ne bi moglo reći.
Zainteresovani tu saznaju da se posle pregleda „specijalne lekarske komisije“ upućuju na kurs – iako se ne kaže ni koliko kurs traje ni koliko ljudi će biti na tom kursu, glas saopštava da će polaznicima kursa biti obezbeđeni smeštaj, uniforma, zdravstveno osiguranje, troškovi u visini plate pripadnika JSO-a. Oni koji prođu kurs biće, kako se navodi, primljeni u stalan radni odnos, s tim da u roku od šest meseci od prijema moraju da polože pripravnički ispit. O predmetima, predavačima ili eventualnom načinu ocenjivanja nema ni reči. Ukoliko bi neko, može biti, hteo da se raspita i o tome, unapred je osuđen na neuspeh.
Kao što je već rečeno, na telefonu objavljenom na bilbordima i u oglasima javlja se isključivo snimljeni glas, a služba informacija PTT-a obaveštava da je reč o telefonu „čiji korisnik ne želi da bude u informacijama“. Što se tiče adrese u Kuli, i ona je „pucanj u prazno“: evidentiranog telefona nema. Desetak različitih telefona u MUP-u konačno nas dovode do broja koji zvanično koristi Jedinica za specijalne operacije. Pozivni broj beogradski, glas muški.
– Dobar dan. Da li je to MUP?
– Ne.
– Da li je to 36…?
– Da. Ko vam treba?
– Jedinica za specijalne operacije.
– Da, to je taj broj.
Informacijama koje su dostupne na ovom (može se reći tajnom) broju tu je otprilike kraj. Glas obaveštava da nikakve dodatne podatke o konkursu ne može da pruži bez „saglasnosti nekog starijeg“, „stariji“ međutim nisu tu, ali „postoji još jedan beogradski broj na koji će vam se sigurno neko javiti“. „Još jedan broj“ u stvari je isti onaj koji je objavljen na bilbordima i tu se magični krug završava.
Ako se o Jedinici za specijalne operacije priča toliko koliko se priča, ostaju nejasni razlozi za ovoliku misterioznost. Zašto institucija (jedinica, firma, grupa građana, šta god) koja raspisuje konkurs, svojim budućim pripadnicima ne želi da bar nešto detaljnije objasni kakvi poslovi stoje pred njima? Tajnovitosti radi? Ili se podrazumeva da mlađahni doktori antiterorističke orijentacije još i pre nego što se jave, vrlo dobro znaju čime se bave njihove starije kolege? Kako bilo, i ostali segmenti ovog konkrusa ostaju nepoznanica. Bilborde i oglase je, kako saznajemo, ugovorila i platila agencija Media buying, koja se bavi realizacijom reklamnih kampanja i kupovinom medijskog prostora i koja, kao takva, štiti pravi identitet svojih klijenata – cifra koja je plaćena za zakup bilborda kreće se, tvrde upućeni, oko hiljadu eura, ali nije poznato ko je zapravo platio.
„Ovoga puta oni su konkurs samostalno sproveli, nisu koristili Ministarstvo za medijsku promociju“, kaže za „Vreme“ predstavnik Informativne službe u MUP-u, dodajući da, samim tim, on nije upućen u detalje.
Šta je, dakle, poznato? Izuzev najopštijih podataka o konkursu, poznato je da je javni konkurs prilično neuobičajen metod regrutovanja pripadnika specijalno obučenih jedinica – u svetu se ovakve vojne i policijske jedinice popunjavaju putem internog konkursa, odnosno iz redova onih koji su se posebno istakli u regularnim jedinicama. Pored toga, poznato je da je ovo drugi konkurs za prijem pripadnika u JSO u poslednjih šest meseci: prethodni je, uz mnogo veću medijsku buku (sa sve dirljivim TV spotovima), organizovan u septembru 2002. godine. Te činjenice, međutim, upućuju na nova pitanja. Jer, prilično je neverovatna mogućnost da tokom prethodnog konkursa nije bilo dovoljno prijavljenih, kao i mogućnost da je bilo premalo onih koji su „prošli“ na kursu. Osim toga, prilično je neverovatno da će pripadnici JSO-a, prekaljeni u najrazličitijim akcijama širom bivše Jugoslavije, oberučke prihvatiti mladića koji u vreme njihovih podviga još nije bio ušao ni u pubertet – pre će biti da će tu privilegiju imati oni koje kulski specijalci znaju odranije. Zašto onda misteriozni konkurs? Da li zbog toga što je neko odlučio da JSO okrene ćurak naopako i postane (uprkos zdravom razumu i svetskim iskustvima) moderna i javnosti dostupna jedinica? Ili jednostavno zbog toga što je u ovom trenutku bilo neophodno da se neko negde podseti da u Kuli postoje više nego dobro naoružani momci spremni na sve?
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
