Nikada celo Kosovo neće biti nezavisno

I pre nego što su počeli, razgovori na relaciji Beograd–Priština, čiji je početak bio predviđen za ovu nedelju, biće izgleda odloženi ili suspendovani na određeno vreme. Samo dan pošto je Vlada Srbije odlučila da prihvati ove razgovore o nekoliko važnih tema (iako je specijalni predstavnik generalnog sekretara UN-a na Kosovu i Metohiji Mihael Štajner pokušao da izbegne i neizbežnu priču o povratku prognanih i raseljenih lica), usledio je novi obrt. Štajner je požurio da na Vladu Kosova prenese mnoga ovlašćenja UNMIK-a čime se zapravo udaraju temelji novoj nezavisnoj državi.

Umesto za razgovore obesmišljene u startu, srpska strana će se (sednica Vlade je zakazana na dan izlaska ovog izdanja „Vremena“) po svemu sudeći opredeliti za obraćenje Savetu bezbednosti kako bi se utvrdilo da li to Štajnerov plan za prenošenje nadležnosti na privremene kosovske institucije utire put nezavisnosti Kosova i Metohije do kraja ove godine. I ko stoji iza toga.

U prvoj reakciji na najnoviju Štajnerovu odluku, predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju dr Nebojša Čović je tvrdio da je reč o „smišljeno urađenoj provokaciji“ i pravljenju opasne, po mnogo čemu dramatične faze u rešavanju kosovskog pitanja ne samo po Srbiju već i po međunarodnu zajednicu. Na početku razgovora za „Vreme“, Čović (koji očito dosta toga proguta pre nego što pomene Štajnerovo ime) iznosi mišljenje kako ponuda o pregovorima Beograda i Prištine iznesena od strane visokog predstavnika UN-a od početka nije bila iskrena.

„On je tom ponudom zapravo probao da nas dovede u situaciju da odbijemo razgovor“, kaže Nebojša Čović. „Teme koje je Štajner ponudio jesu važne, ali su potpuno marginalne u poređenju sa problemima povratka raseljenih i prognanih lica, nepostojanja slobode kretanja ili nerešavanja pitanja decentralizacije na prostoru Kosova i Metohije. Štajner je, dakle, očekivao da ćemo mi to odbiti. Pošto nije prošla ta vrsta provokacije, usledio je odgovor sa idejom o prenošenju nadležnosti na privremene institucije na Kosovu i Metohiji. U tom njegovom papiru kaže se da je sve to u skladu sa Rezolucijom 1244 i postojećim ustavnim okvirom. A sve to je grubo kršenje ovih dokumenata. Ono na šta se pozivaju, da je navodno napravljen napredak oko do sada prenesenih nadležnosti na privremene institucije, nigde nije moguće videti i izmeriti. Na tako veliku provokaciju Vlada Republike Srbije će svakako odgovoriti. Obratićemo se Savetu bezbednosti, generalnom sekretaru UN-a i ostalim relevantnim faktorima u međunarodnoj zajednici s obzirom na to da nemamo nameru da dozvolimo da se na Kosovu i Metohiji proglasi nezavisna država. Očigledno je da neki iz međunarodne zajednice, pogotovo oni koji se nalaze na tim prostorima, umesto da obavljaju svoj posao definisan mandatom UN-a, pokušavaju da privileguju albansku zajednicu i tamošnje političke strukture. Time se ništa ne rešava, samo se otvara novi prostor za nastavak progona i etničkog čišćenja srpske nacionalne zajednice na prostoru Kosova i Metohije. I to mora da se zaustavi.“

„VREME„: Štajner je izgleda rešio da Kosovu i Metohiji dâ mnoge atribute ekonomske suverenosti, čak i neke vrhunske. Na primer, pravo da direktno pregovaraju sa Svetskom bankom o dugoročnim zajmovima pripada državama sa potpuno rešenim statusom. A Kosovo i Metohija to nije.

ČOVIĆ: Taj Štajnerov papir je plod jednog tumačenja i stalne prakse koja se primenjuje od početka mandata UNMIK-a. Iz Rezolucije 1244 koja taj mandat definiše oni stalno izostavljaju princip suvereniteta SRJ (odnosno danas državne zajednice Srbije i Crne Gore), princip teritorijalnog integriteta SRJ (SCG) i sporazum iz Rambujea. Ako se ta tri elementa izostave, onda oni i mogu da budu u pravu. Ali, ta tri elementa se ne mogu izostaviti. Taj dokument predviđa da se ljudi vrate svojim kućama, da normalno žive, da nema etničkog čišćenja, da su bezbedni, da ima slobode kretanja, da im je vraćena imovina. Po Rezoluciji je Kosovo i Metohija deo Srbije nad kojim je uvedena privremena uprava ili protektorat međunarodne zajednice kroz misiju UNMIK-a. Nije Štajner plaćen niti poslat dole sa ovlašćenjima da tamo pravi državu. Niti je on dole da bude predsednik te države. Čini mi se da se malo zaboravio i da je problem pojedinih specijalnih predstavnika to što oni dođu na tuđu teritoriju i pomisle da su veliki državnici. Maltene odu u sive zone nekih totalitarnih pristupa, što je jako opasno. On, na primer, u tom papiru govori o nekim „Kosovcima“. Šta su to Kosovci? Neki novi narod? Oni to, verovatno, sa albanskog prevode termin „Kosovari“, ali ta nacija, taj narod jednostavno ne postoji. To je samo deo strategije UNMIK-a o prerastanju Kosova i Metohije iz „entiteta“ u državu. I otuda taj opšti naziv za sve njegove stanovnike, iako oni pripadaju različitim narodima. Kad je reč o svemu tome nemamo pravo da držimo glavu u pesku. Nisam za promene granica, nisam za podele, ali ako se Kosovo i Metohija gura ka nezavisnosti, onda ne može da bude celo nezavisno. Nezavisno Kosovo i Metohija traži promenu granica, a ako se granice menjaju onda ne može jedna strana sve da dobije, a druga sve da izgubi.

Otkako se bavite kosovskom pričom, Štajner vam je drugi administrator na koga nailazite. Njega neuporedivo više nego Hekerupa optužujete za pravljenje nezavisnog Kosova i Metohije, za „divlju gradnju“ nove države?

Sa Hekerupom sam sarađivao pola godine. Naša saradnja je bila veoma korektna – bili su to teški i tvrdi razgovori, ali ono što biste se s njim teško dogovorili, bilo je poštovano. Sa Štajnerom se ne dogovorate lako, ali lakše nego sa Hekerupom, samo što on to uglavnom ne poštuje. Naime, on to uvek tumači na neki svoj način. Puno obećava, a malo realizuje na terenu. Pogledajte samo sporazum oko administracije severne Mitrovice, on ga je u potpunosti dezavuisao, iako je sve prošlo i kroz Savet bezbednosti. Ponekad izgleda kao da problem Kosova i Metohije počinje i završava se sa gospodinom Štajnerom. To je nerealan pristup i nanosi svima veliku štetu. Međunarodna zajednica mora dobro da promisli pre nego što napravi sledeći potez. Što se tiče gospodina Štajnera, želim mu sve najbolje na novom radnom mestu, ali ja sam mu rekao i prvi put kada smo se vidili – vi dođete i prođete ovde, a mi ostajemo da živimo. Naš region je prepun različitih eksperimenata i toliko je eksperimenta na malom prostoru da me to plaši. Od Štajnera se očekuje samo profesionalni pristup poslu, ne marketing. Naleteo sam na nekoliko vrlo nekorektnih situacija gospodina Štajnera. Ne volim to i nisam od onih koji tako funkcionišu. Jedna od tih stvari bilo je i ono neuspešno hapšenje Milana Ivanovića. Sad čujem da je sve bilo dogovarano i planirano kako bi se Štajner približio Srbima na severu Kosova i Metohije. Dogovoreno na noćnim večerama sa nekim Srbima. A izabaran je datum kada sam ja krenuo na odmor. I sreća je što ga nisu uhapsili.

Zašto Štajner ne voli da razgovara o povratku interno raseljnih lica na Kosovo i Metohiju?

Zato što nema nikakav rezultat. Zato što je to prostor u kome se najbolje vidi da su obećanja jedno, a da se na terenu događa nešto drugo. Priča o početku dijaloga Beograda i Prištine je otkrivanje tople vode. Mehanizmi za dijalog postoje, utvrđeni su i u Savetu bezbednosti. Zato sam i predložio da se bavimo i nekim važnijim temama. Kako, uostalom, da pričamo o socijalnoj oblasti ako ovde imamo 230.000 interno raseljenih lica. Šta sad, ministarka Gordana Matković treba da ode u Prištinu da joj tamo kažu – vi od 1999. treba da isplatite penzije svim građanima albanske nacionalne zajednice. Naravno da to može da se učini, samo što ti građani onda moraju da priznaju ovu državu i ovu vlast i da nam pomognu da se 230.000 ljudi vrati svojim kućama. Tek onda možemo da govorimo i o ostalim važnim stvarima. Ništa drugo ne tražim nego da Štajner sada jasno kaže koliko će se ljudi vratiti na Kosovo i Metohiju u 2003. godini. On ionako svaku godinu proglašava godinom povratka. Štajner je obećao i decentralizaciju lokalne vlasti i ni tu se ništa nije dogodilo. Jedva je čekao da se to prebaci Savetu Evrope. Takođe, očekujemo i rešenje imovinskih problema. Oko 50.000 srpskih objekata, stanova, kuća ili imanja je uzurpirano. Naša zemlja je bila kažnjena zbog opasnosti od humanitarne katastrofe. Nije li humanitarna katastrofa i to da 230.000 ljudi četiri godine ne može da se vrati svojim kućama?

Zna li iko koliko je do sada na Kosovu i Metohiji imovine, državne ili privatne, uzurpirano ili prodato u bescenje.

Znam koliko je zauzeto. Mnogo je teže pouzdano reći koliko je prodato. U prethodnom periodu bila je zabranjena prodaja imovine. Ali je prodaja išla, ugovori su stajali po fiokama, sačekali da se uredba skloni i deo toga je legalizovan. Prodaja imovine se nastavlja. Trik je inače u tome da prođe što više vremena, posle ljudi imaju sve manje volje da se vrate.

Albanska strana se nije previše obradovala ideji o pregovorima. Ramuš Haradinaj je tvrdio da su razgovori besmisleni dok Kosovo i Metohija ne bude imalo svog ministra inostranih i unutrašnjih poslova, dok to i zvanično ne budu razgovori dveju suverenih država.

Oni očito nisu za razgovor. Početak dijaloga smo već imali u Lucernu gde smo Dušan Mihajlović i ja razgovarali sa predsednikom Skupštine Kosova Dacijem i premijerom Bajramom Redžepijem. I dogovorili smo se da se razgovori nastave u januaru 2003. Kada su se vratili u Prištinu, jedva su preživeli. Tamošnje političke strukture jednostavno ne žele dijalog, ne žele da žive sa Srbima, da Srbima i drugim nealbanskim zajednicama obezbede normalan i bezbedan život. Ne može se više tražiti izgovor u Miloševiću i zločinima. Zločina je naravno bilo, ali i pojedini Albanci su napravili zločine prema srpskoj nacionalnoj zajednici, kako pre 12. juna 1999. tako i posle toga, posle dolaska međunarodnih snaga. Od 1500 Srba i nealbanaca koji se vode kao nestali, dve trećine njih nestalo je posle 12. juna. Od hiljadu ubijenih, takođe dve trećine je ubijeno posle dolaska međunarodnih snaga. Razumem zašto oni odbijaju dijalog, ali je međunarodna zajednica ta koja mora da ih ubedi da je na ovim prostorima gotovo sa primenom „kalašnjikov politike“. Pošto Štajner zna da će da odbiju dijalog, on je rešio da im malo pomogne.

U toj vašoj „zoni odgovornosti“ oko Kosova i Metohije i juga centralne Srbije poslednjih dana svi upotrebljavaju istu rečenicu – „došlo je vreme„. Neka ilegalana oružana formacija tvrdi preko interneta da je „došlo vreme“ za mobilizaciju i ustanak svih Albanca, Štajner misli da je vreme da Vladi Kosova dâ više nadležnosti, deo političkih struktura u Prištini hoće odmah da krene ka EU–u… I zvanični Beograd, koji je do sada procenjivao da „nije vreme„, hteo bi izgleda da ubrza rešenje kosovskog pitanja. Da li sve to znači da je ova godina ipak i godina otvaranja pitanja konačnog statusa Kosova i Metohije?

To ne zavisi u punoj meri od nas, već samo delimično. Očigledno da je međunarodni faktor, direktno ili indirektno, krenuo u otvaranje nove faze rešavanja statusa Kosova. Mi, svakako, ne možemo da ćutimo ako počne prenošenje nadležnosti na privremene kosovske institucije koje nisu pokazale nikakav stepen poznavanja vođenja države, čak ni opštine, zaštite manjina ili ljudskih prava. Takođe, smatram da je „došlo vreme“ i nemam ništa protiv da razgovaramo o toj problematici. Nisam, naravno, za bilo kakav ishitren potez sa naše strane jer ne želim da opet budemo krivci. A čini mi se da se cela igra ponovo tako postavlja, da se opet uvučemo u neku „ofsajd“ poziciju i da nas proglase krivcima. Jer, da smo odbili dijalog, svi bi rekli – Srbi neće da pregovaraju. Zar vas to ne podseća, u svetlu ovih najnovijih serija na BBC-ju, na period Rambujea kada je gospođa Olbrajt rešila da nas bombarduje po svaku cenu. Na kraju je morala da objasni Albancima – potpišite da bismo mogli da ih bombardujemo. Nije pametno da se ponovo uvlačimo u nekakve nepovoljne pozicije, ali nemamo pravo da damo ijedan deo svoje teritorije. Teme koje trenutno predlažemo su evropske. One nisu istorijske, nije to ono kukanje o našoj svetinji, kosovskoj duši… To hoćemo da ostavimo iza nas, iako ne zaboravljamo. Nudimo evropski model – to je Kipar, to je BiH. Kažemo, jedinstveno Kosovo i Metohija, ali s nekoliko entiteta, kao jedinstveni protektorat međunarodne zajednice.

Nedavno ste bili u Briselu, zatim ste viđeni kako s američkim ambasadorom Montgomerijem sedite zajedno na jednoj košarkaškoj utakmici. Zašto u svim tim kontaktima sa strancima demokratska Srbija nema bolji tretman oko rešavanja kosovskog pitanja nego što ga je imala kada nije bila demokratska? Zašto im je tako teško skrenuti pažnju na dramatiku najgoreg dela Evrope kada je reč o ljudskim pravima, objasniti da tamo ima svega, čak i terorizma, da pozivanje na Rezoluciju 1244 nije „provokacija„, da je Milošević odavno u Hagu?

Međunarodna zajednica u dobroj meri funkcioniše po inerciji prošlih vremena. Što se tiče međunarodnog faktora ovde u zemlji, ambasadora, oni potpuno razumeju situaciju i maksimalno se trude da tu situaciju opišu i objasne svojim vladama. Problem je Priština, tamo sede ljudi u UNMIK-u koji su zarobljenici prošlosti. Njima nedostaju Milošević i njegova politika kao alibi za sve i svašta. To se polako pomera. Ali, mogli smo i sami da uradimo više kada je naša međunarodna pozicija u pitanju. Ovo nije kritika Svilanovića, već svih nas. Izgubili smo 2002. godinu u međusobnim političkim sukobima, ne rešavajući ključna pitanja za međunarodnu zajednicu. Piatanje nad pitanjima je Haški tribunal.

To smo morali da rešimo. I biće opasno ako potrošimo i ovu godinu. Na Kosovu i Metohiji imate u strukturi predstavnika međunarodne zajednice tri vrste ljudi. Jedno su ljudi sa iskustvom koji su prošli mnogo mesta u svetu, ali su tu jer se dobro plaća i oni uglavnom tamo manekenišu. Druga grupa su sjajni profesionalci koji fantastično i objektivno rade svoj posao i ne vuku ni na čiju stranu. I treća grupa su takođe profesionalci koji ometaju ovu drugu grupu da slučajno u Njujork ne odu objektivni izveštaji.

Nameravate da se obratite Savetu bezbednosti, ali ko će to sada da čuje usred ove iračke buke?

Uvek imate deo administracije koji se bavi tim poslovima. Važno je da međunarodna zajednica shvati da mi sve ovo ne radimo zbog Iraka, pokušavajući da u toj gužvi nešto ušićarimo. To nije naš pristup. To je samo naš odgovor na pristup političara albanske zajednice na Kosovu i Metohiji koji misle da nešto ušićare iz iračke krize.

Zar ne mislite ipak da bismo u čitavoj toj priči mogli da poslužimo i za potkusurivanje velikih upravo oko Iraka. Zapad očigledno pogoršava odnose sa arapskim zemljama i muslimanskim svetom. Zar se ne bi moglo preko nazavisnog Kosova i Metohije tom delu sveta poslati suprotna poruka?

To je tako bilo u velikoj meri do sada. Može da se dogodi i ubuduće, samo toga moramo da budemo svesni.

Odnedavno je o Kosovu mnogo više nego ranije počeo da govori i premijer Zoran Đinđić. Njegove inicijative neki su odmah proglasili kao „predizborno popravljanje nacionalnog imidža„, bilo je i tvrdnji da je reč o običnoj diplomatskoj avanturi bez mnogo izgleda na uspeh. Kako vi gledate na sve to?

Nemam, naravno, ništa protiv i sve to tumačim kao jedan veliki rezultat rada našeg Koordinacionaog centra. Uspeli smo da animiramo sve političare. Što više nas se uključi u rešavanje problema Kosova i Metohije, pogotovo ako smo sinhronizovani, bolje ćemo se nositi s tim problemom. To ionako nije posao za samo jednog čoveka. Ne smatram se ni povređenim ni uvređenim.

Šta znači ideja o „mini srpskoj državi“ na Kosovu i Metohiji? Da li to znači da će jednoga dana međunarodna zajednica reći – dobro, evo vam država do Ibra, 230.000 izbeglica ostaje u Srbiji, a ostaje vam i 1,4 milijarde dolara kosovskog duga…

Ne, ja nisam za to. Nije Kosovo i Metohija samo sever. Srba ima i u centralnom Kosovu, u Pomoravlju, u Štrpcu. Ne može tako da se zaključuje. Ima i ovakvih priča – dobićete severno Kosovo, a daćete Bujanovac, Preševo i Medveđu. To takođe ne dolazi u obzir. Nema razmene i nema trampe. Što se tiče srpske države, to je eventualno pristup gde će se vući crta ako jednoga dana dođe do podele Kosova i Metohije. Ali, ta crta ne može da bude nasilna, do nje se mora doći dogovorima jer ta crta ne sme da destabiluzuje region. Ako se sve bude rešavalo preko kolena, to će ponovo biti mesto na kome je posejano seme zla.

Nedavno ste u jednom intervjuu na pitanje na šta nailazite kada na Predsedništvu DOS–a referišete o Kosovu i Metohiji – na monolitno jedinstvo, lažnu podršku ili nezainteresovanost – odgovorili: ništa od toga, njih samo brine da na tome slučajno ne napravim visok rejting. Je li vam lakše sada kada je broj onih što brinu o Kosovu i Metohiji uvećan?

Meni je to drago. Samo ponavljam – nije dobro ako iz Beograda šaljemo različite signale jer međunarodna zajednica onda zaključuje – oni ne znaju šta hoće. To se događalo. Inače, veoma sam oprezan u poslu kojim se bavim. Ima onih koji šire raznorazne laži jer ne mogu više da rade kako su radili dok su bili na nekim funkcijama. Bilo je tu nekih konflikata, prodaje magle, tipičnih srpskih aber priča. Po nekim mestima na Kosovu i Metohiji krenula je priča kako će Đinđić da smeni Čovića za 15 dana. Čuo sam i to da sam do sada potrošio 25 miliona evra za svoju kampanju.

Deo kosovskih Srba tvrdi da tamo ništa niste uradili. Da ste prvo pričali o dva entiteta, pa o multietničkom Kosovu i Metohiji, pa o ukljičivanju Srba u strukture Kosova i Metohije koje je gotovo nezavisno, pa da je za vas sve to samo pitanje biznisa…

Ima tu dosta primitivnog klevetanja, ali i opasnog u isto vreme jer narod koji dole živi toliko je unesrećen i obogaljen da više ne zna kome da veruje. Mi smo uradili preko 500 kuća u kosovskom Pomoravlju, uskoro ćemo objaviti podatke o svemu što je urađeno. I šta smo nasledili. Još ne možemo da uvedemo u red ni sve papire, isplatu ličnih dohodaka i to što ima i onih koji primaju i po šest plata. Ali, siguran sam da imamo neki rezultat. Otvorili smo blindirana kosovska vrata, uglavili nogu u njih i idemo dalje. Uradili smo, svakako, mnogo više od onih koji su ceo život na Kosovu i Metohiji samo kukali. Samo nije dobro što se nekima od njih u Beogradu otvaraju paralelni putevi.

Da li je slanjem prvih pripadnika OVK u Hag počeo pomalo da se kruni i međunarodni mit o ovoj organizaciji, tako što bacanje više svetla na OVK pokazuje da je tu bilo mnogo više krvi i pljačke, a ne samo patriotizma? „Špigl“ je nedavno pisao da je OVK ubio više od hiljadu Albanaca.

Kosovo je crna rupa Evrope, centar organizovanog kriminala. I to će biti veoma teško da se demontira. Što se tiče OVK, to je teroristička organizacija. Naša je nevolja što smo mi loše igrali u prošlosti i vodili pogrešnu politiku i od jedne terorističke organizacije napravili oslobodilačku organizaciju. Kako vreme teče, neke stvari se otvaraju i bolje se vidi šta je bila OVK. Ne sumnjam da je jedan deo ljudi prišao njima sa patriotskim osećanjima, ali je to zloupotrebljeno. Tu se obogatilo pet odsto ljudi. Da su bila neka normalna vremena, šta bi danas bili Ramuš Haradinaj i Hašim Tači? Čime bi se bavili i da li bi bili tako bogati?

Iz Haga često poručuju da naša država ne samo da krije dokumenta o aktivnostima sopstvenih snaga na Kosovu i Metohiji u vreme ratnih zbivanja nego da nije dovoljno ozbiljno dokumentovala ni česte priče o zločinima ratnih komandanata OVK.

Haški tribunal raspolaže sa jako mnogo materijala, informacija i dosijea o svima iz OVK koji su počinili zločine nad Srbima i nealbanskom stanovništvu, ali i prema svom narodu. Zato očekujem da podigne nove optužnice.

Nedavno ste rekli da je DOS „ispričana priča„. Ako je tako, ako institucije države slabo funkcionišu ili su marginalizovane, koliko se još dugo može igrati ova igra „bingo 126„, i koliko je to održavanje skupštinske većine po svaku cenu dobar politički okvir za nastavak reformi ili donošenje novog ustava.

Već sam rekao da smo 2002. godinu izgubili. DOS je zaista odigrao istorijsku ulogu, ali period pred nama je period izbora. Da li će ih biti ove godine ili početkom iduće, od njih se nikako ne može pobeći.

Prilično ste, izgleda, zapostavili sopstvenu stranku baveći se Kosovom i Metohijom…

Jesam, mada mi stalno prebacuju da sve to oko Kosova i Metohije radim zbog stranačkih interesa. I dok sam se okrenuo, vidim da su neki koji su bili mnogo ispod nas u međuvremenu napravili infrastrukturu, proširili se u Srbiji… Ali, meni uopšte nije žao. Ovo će se kad-tad jednom vrednovati. Meni inače politika nije sve u životu, mogu i bez nje. Iako znam da politika nije fer disciplina, pogotovo na ovom našem prostoru, izluđuje me kad kod nekih vidim gramzivost i glad za vlašću. Pošto imam iskustvo, možda sam i bio u nekoj od tih faza, sada pokušavam da objasnim ljudima da je sve to prolazno, da sutra ujutro možemo i da se probudimo i ne budemo više na vlasti. A da moramo da živimo pored istih komšija, da živimo ovde, šetamo ulicama, nismo privilegovani da vozimo blindirani automobil i da imamo obezbeđenja… Što imam i ja sada, ali sam svestan da to neće večno trajati.

Osim Kosova i Metohije, ovog proleća prilično je moderna i reč lustracija. Koliko vas se to dotiče, s obzirom na to da ima onih koji ne mogu da vam oproste nekadašnju pripadnost bivšem režimu. Smatraju da nikada nećete moći dovoljno da se operete od tih grehova. Ni vi ni mnogi drugi u DOS–u.

Uopšte se ne stidim što sam bio u SPS-u. Sve što sam radio tada, radio sam vrlo konkretno i korektno i vidim da se mnogo toga što sam ja radio sada dovršava. Ne razmišljam o lustraciji i smatram da je to nešto što je smešno jer je to trebalo da uradimo do kraja 2000. Sada je lustracija najobičnija politizacija, pokušaj da se eliminišu neistomišljenici. Nije mi samo jasno zašto su se gospoda koja sada tako s gađenjem pričaju ko je sve u DOS-u, sa nama povezala 5. oktobra? Što su pustili da ih vodimo? I da im smišljamo koncepciju? Ne mislim tu na Đinđića, takvi će se sami prepoznati.

Kako gledate na start nove države? Gotovo godinu dana se uglačavala Ustavna povelja nove zajednice i onda su najednom svi spremni da je pogaze za pet minuta.

Ne znam da li je definitivno prekršena Ustavna povelja, još to nije jasno i ne bi je trebalo kršiti. Neka se naprave dogovori, samo da jednom izađemo iz tih zabava, dogovaranja i pregovaranja. Samo, tužno mi je to kako smo počeli. Poslanik sam u Skupštini državne zajednice, ali taj ambijent i atmosfera koja je napravljena na početku nešto je što nije ni dostojanstveno ni mudro, nešto što primorava građane da se zapitaju – ko su ovi ljudi. Nisam pesimista, pomoći ću koliko mogu da se ta zajednica gradi iskreno i da ne bude prelazni period pre razgrađivanja i odvajanja. Nisam za to da nekoga na silu držimo da bude s nama. Inače, čitava ta priča potrajaće, s malim poboljšanjima, do 2008, najkasnije 2010.

Početkom ove godine predvideli ste da kraj 2003. vidite otprilike ovako – nema konačnog rešenja Kosova i Metohije, uspevamo da se ratosiljamo problema u saradnji s Hagom, pobeđujemo organizovani kriminal. Na čemu gradite optimizam u obračunu s kriminalom? Ima i mračnijih predviđanja – možda ove godine ne dobijemo novi ustav, ali Surčin „kao simbol“ dobija „specijalni status„.

Nema šansi da Surčin dobije specijalni status. Oni koji su u kriminalu moraće za to da odgovaraju. Bez obzira na to da li su nečiji prijatelji ili neprijatelji. Ako se ne izborimo s tim do kraja ove godine, neće nas biti. Progutaće nas kriminal. To je teška borba, ali imamo dovoljno kvaliteta da se s tim izborimo.

Jedna od teorija zašto s kriminalom tako teško ide jeste i ona koja kaže da je sve previše povezano s nekim „lošim momcima“ koji nisu hteli da pucaju u narod 5. oktobra. Da im se danas plaća neki navodni dug. Vi ste tih dana bili jedan od glavnih organizatora prevrata. Jeste li lično nekome nešto dužni?

Za razliku od mnogih koji pričaju samo o lustracijama, zaista tih dana jesam uradio mnogo. Nije mi poznato šta ko kome duguje, ali znam za sebe. Ne dugujem nikom ništa. Znam da su bile spremne sačekuše, da je postojao nalog za moje hapšenje, počev od Kolubare, pa onda sačekuša u Košutnjaku kada sam krenuo na TV. Spremana je i jedna sačekuša za 11. oktobar. To što oni nisu to sproveli, a znam ko je bio zadužen za to, ne znači da nekome nešto dugujem. Nemam nikakvih problema te vrste.