Savladati život

Za početak priče, crtica iz života. Jedna starija gospođa, vidno oduševljena kostimima dece na zabavi „Obiđimo svet“, priređenoj nedavno povodom Dana škole „Sveti Sava“ u Beogradu, zastala je pred devojčicom iz razreda koji je „glumio“ Latinsku Ameriku. Devojčica je bila u širokoj šarenoj suknji punoj karnera, a kosu, prepunu cveća, uplela je u dve kikice okićene raznobojnim trakama. „Koga predstavljaš, Meksikanku?“, upitala ju je gospođa. „Da, ali Meksikanku Fridu, zar ne vidite da imam nacrtane crne spojene obrve!“ Koju Fridu – bilo je sledeće pitanje. „Pa, Fridu Kalo, nema druge, slikarku sa polomljenom kičmom, skoro se davao film o njoj.“

Fridomanija, koja se poslednjih desetak meseci širi svetom, došla je do nas s filmom Frida (naslovna uloga Selma Hajek), kao uostalom i u sve ostale sredine gde je prikazan aktuelizujući urbani mit o Fridi Kalo stvoren još nakon njene smrti. Zašto baš sad? Sociolozi kulture kažu da je savremenom čoveku izmučenom svim i svačim bilo potrebno saznanje da je nekom uspelo da savlada nemoguće, da je opstanak moguć i kad je sve protiv opstanka, a da sve to dokazuje i pokazuje Frida Kalo, prelepa, prepametna žena koja sve može i sme, pa čak i da bolest i bol pretvori u umetnost, u njenom slučaju život. Zato je Frida Kalo sada najmoderniji i najtraženiji artikal u kulturi življenja i u umetnosti. Gotje i slični modni velikani lansirali su prošle godine karnere, vezove, teški srebrni nakit, koral i tirkiz, inspirisani načinom odevanja Fride Kalo koja je nacionalni stil pretvorila u individualni. Austrija je uniformisana u majice sa monogramom F.K., u svetu se igraju mnoge pozorišne predstave o njenom životu, možda je najimpozantniji balet Johana Kersnika, u Meksiku postoji festival predstava čija je tema Frida Kalo. Naše članstvo u nebrojenom klubu obožavalaca Fride Kalo zasluženo je objavljivanjem njenog Intimnog dnevnika (izdanje Clio), dramom Nar Sanje Domazet koju će Ivana Vujić uskoro početi da režira i nedavno održanim multimedijalnim programom „Dnevnik Fride Kalo“ u Beton hali u kojem su učestvovali i Karlos Rodrigez i Kesada, ambasador Meksika. O ovim manifestima fridomanije kod nas biće reči kasnije.

Rođena je 1907. godine, mada u svom Dnevniku tvrdi da je to bilo 1910, u predgrađu Sijudad Meksika, u porodici nemačkih, mađarskih i meksičkih predaka. Njen otac Giljermo, fotograf, doneo joj je platno i boje u krevet u kome je, obolela od dečje paralize, provodila sedmu godinu svog detinjstva. „Frida Drvena Noga“, vikala su za njom deca iz komšiluka zbog jedne kraće noge, posledice bolesti, i učinila da devojčica nauči da se ne odupire nevolji. Primljena je među samo nekoliko devojaka u prestižnu Nacionalnu pripremnu školu 1922. godine. Tamo upoznaje Dijega Riveru, već čuvenog muralistu, svog budućeg muža.

U septembru 1925. godine tramvaj je udario autobus kojim se Frida vraćala iz škole. Trola joj je probila leđa i izašla kroz vaginu. Našli su je nagu, krvavu, i prekrivenu zlatnim prahom koji je neki zanatlija poneo na posao. Levo rame joj je zauvek iščašeno, stopalo potpuno smrvljeno. Od dana nesreće do kraja života podnela je 32 operacije. Koristila je osam različitih korseta, amputirana joj je noga zahvaćena gangrenom, visila je okačena naglavačke ne bi li ojačala kičmu. Svoju začetu decu gubila je u lokvama krvi. Svoj bol prevela je na jezik umetnosti. Uspela je da pomoću svoje umetnosti uspostavi sklad sa sopstvenom stvarnošću. U Slomljenoj kičmi i Drvetu nade portretiše sebe odranu, sa kožom koja krvari, otvorenu, presečenu napola poput papaje. Rivera o njoj kaže da nikada nijedna žena nije prenela toliko agonijske poezije na platno. „Moje slike su najiskreniji izraz mog bića“, zapisala je u Dnevniku. Najčešće slika autoportret, a čest je i motiv dve Fride. U Dnevniku objašnjava: „Imala sam oko šest godina kada sam snažno proživljavala imaginarno prijateljstvo sa jednom devojčicom… otprilike mojih godina.“ Dunula bi na prozor svoje sobe i na tragu pare nacrtala vrata. „U mašti bih kroz ta vrata izlazila s velikom radošću i žurbom, prelazila bih celu dolinu pred sobom i stizala do mlekare koja se zvala ‘Zeba’… Kroz slovo ‘a’ u reči ‘Zeba’ ulazila bih i spuštala se najednom u unutrašnjost zemlje gde bi me moja imaginarna drugarica uvek čekala.“ Smejala se mnogo, bez glasa, igrala je kao da je bez težine. „Ja bih je pratila u svim njenim pokretima i dok je ona igrala pričala bih joj, svoje tajne probleme.“

Nakon oporavka Frida Kalo nastavlja školovanje. Omladini Komunističke partije pristupa 1927. godine. Od tada je nepokolebljivi vernik. „Staljinovom smrću izgubila sam svoju ravnotežu“, zapisala je. Šest nedelja nakon 22. rođendana udaje se za dvadeset godina starijeg Dijega Riveru. Njena majka, nadajući se da će Frida u poslednjem momentu odustati od braka, ne dolazi na venčanje. Dnevnik je pun ljubavi prema Dijegu. „Nikada niko neće saznati koliko volim Dijega. Ne želim da ga išta povredi, da ga uznemirava i oduzima mu energiju koja mu je potrebna da bi živeo. Da bi živeo kako je njemu volja. Slikati, gledati, voleti, jesti, spavati, biti sam, biti okružen društvom, ali nikada ne bih volela da bude tužan. Kada bih imala zdravlja, podarila bih mu ga u celosti, kada bih imala mladosti, celu bi je mogao uzeti.“ Njena umetnička snaga bila je u senci Rivere, naročito tokom boravka u Americi. Možda je, zbog želje da bude primećena, počela da se oblači upadljivo: bogate somotske suknje koje su se vukle po zemlji, kecelje izvezene meksičkim cvetnim motivima, u kosu je uplitala trake i cveće, vrat je ukrašavala staklenim perlama, teškim nizovima žada, upadljive minđuše, a za specijalna raspoloženja zlatni zub ukrašen roze dijamantom. Odeća je za nju značila znatno više od druge kože. „Buka, zveket i ritam dragulja, koje je nosila Frida Kalo zaglušili bi zvuke orkestra, no nešto više od pukog zvuka primoralo je sve nas da podignemo pogled i potražimo to priviđenje koje je samo sebe oglašavalo neverovatnim pulsiranjem metalnih ritmova: namah nam se prikazala žena koju su podjednako najavljivali zveket dragulja ali i magnetna ćutljivost“, opisao je Karlos Fuentes momenat kad se Frida pojavila na svečanosti otvaranja Palate lepih umetnosti u Sijudad Meksiku.

Dijego, visok skoro dva metra i težak 150 kilograma, ružan, ali neodoljiv, imao je zasluženu reputaciju ženskaroša. Zaveo je njenu sestru Kristinu i time preokrenuo njihov život. Frida iz osvete menja ljubavnike i ljubavnice. Imala je strasnu vezu sa Trockim – Dijego mu je ponudio gostoprimstvo kad je, bežeći od Staljina, prebegao u Meksiko. Frida i Dijego se razvode i nakon godinu dana opet venčavaju. Breton je zaljubljen u nju, beznadežno. Očaran njenim slikama, upoznaje je sa američkim galeristima. Piše predgovor za Fridinu izložbu u galeriji „Džulijan Levi“ u Njujorku. Fridina umetnost je konačno priznata, Amerikanci kupuju njene slike. Oko pariske izložbe pomaže joj Marsel Dišan, Luvr kupuje jednu njenu sliku, Pikaso i Kandinski je svuda hvale. Dijamantske minđuše, poklon Pikasa, Frida je čuvala do kraja života. Januara 1940. godine dva njena najveća platna, Dve Fride i izgubljeno delo Ranjen sto, nalaze se na Međunarodnoj izložbi nadrealizma koju su u Galeriji meksičke umetnosti organizovali Breton i Palen. Zbog saradnje sa nadrealistima, smatralo se da je i u njihovom pokretu. „Oni su mislili da sam ja nadrealista, ali ja to nikada nisam bila. Nikad nisam slikala svoje snove. Ja sam samo slikala sopstvenu realnost“, zapisala je. Prvo priznanje Meksika dobija tek 1946. godine: Ministarstvo za obrazovanje dodeljuje joj Nacionalnu nagradu za umetnost i nauku. Prvu samostalnu izložbu priredila je tek 1953. godine u Galeriji savremene umetnosti u Sijudad Meksiku.

Od 1950. godine ima operaciju za operacijom (sve vreme dok je u bolnici Dijego je u susednoj sobi), kreće se uz pomoć invalidskih kolica, živi na injekcijama, sedativima i alkoholu. Počinje da slika mrtvu prirodu. Poslednji put pojavljuje se u javnosti sa Dijegom, 2. jula 1954. godine u protestu zbog intervencije CIA u Gvatemali. Umire 13. jula. Po njenoj želji, u kovčeg je polažu u Tehuana haljini i prekrivaju je nakitom. „Nadam se da je kraj radostan i da se nikad neću vratiti“, njene su poslednje zapisane reči.

U izdanju Clia, knjizi Dnevnik Fride Kalo, inače bestseleru poslednjih meseci, dodat je podnaslov Intimni autoportret. Zoran Hamović, izdavač, kaže da ona „postoji i danas ne samo zbog svojih slika ili svog izgleda, nego zbog snage koju je, stvarajući je sebi, darivala drugima, zbog umeća da smisao za koji se zalažemo obeleži naš život kao smislen, zbog primera kako se od sebe ne odustaje. Zato se njen Dnevnik ne čita kao dnevnik čuvene ličnosti, već kao praktičan priručnik za svakodnevni život.“ Zato verovatno i jeste bestseler otkako je prošle godine objavljen.

Pripreme pozorišne predstave Nar počeće ovih dana, čim bude odlučeno – gde. „Iluzija je da Ivana Vujić bira scenu ili da pozorište bira dramu, to Frida bira mesto gde bi volela da se o njoj govori“, kaže Sanja Domazet, autor Nara. Uz to objašnjava da je drama njen pokušaj da bude „otvoren kanal za ono što bi Frida Kalo volela da kaže o sebi“. U drami se , osim Fride, pojavljuje šest ‘marijačijaa koji pevaju, plešu, porađaju se, vode ljubav’, zatim „Dijego bez koga ne može da se zamisli Frida, Trocki, Arto koji je bio u Meksiku u trenutku kada je tamo bila i ona i, iako nema podataka da su se sreli, ja sam sigurna da se takvi duhovi nisu mogli zaobići. Tu je zatim jedna ljubavnica, zajednička, njena i Dijegova. Čuvena je priča po kojoj Frida ujutro ustaje iz kreveta ljubavnice svoga supruga s kojom je provela noć i ona joj kaže: ‘Bili ste bolji od vašeg muža.’ Frida odgovara: ‘Naravno’. Tu je i njena sestra, a Dijegova ljubavnica, Kristina, koja je bezumno volela Fridu i htela da okusi sve što je Fridu činilo Fridom, pa i njenog supruga. I, neizostavni lik oca, od koga je inicijalno i nastalo Fridino ludilo, ludilo u smislu pojačane mašte i talenta. U drami, Kristina kaže Dijegu: ‘Frida je talentovanija od tebe.’ Dijego odgovara: ‘Jeste, zato što ona voli dublje.’ Čini mi se da ukoliko istražujete jednu ličnost, vi morate da kopate i po sebi. U jednom trenutku se zapitate koliko ste kopali po sebi a koliko po osobi o kojoj pišete. I shvatite da je to interaktivni proces, propuštanje nečije sudbine kroz sopstvenu. Frida je bila zahvalan partner, davala se bez početka i bez kraja i bila je uvek tu.“

Preporuka za kraj: spletite kikice, zablesnite nečim crvenim i tirkiznim a širokim i budite ja-smem-i-mogu-sve. Pogledajte po gradu, već je puno takvih.