Sto lica Istine

Kažu da televizija iskrivljuje sTVarni svet. Ipak, čini mi se da neke TV likove gledam godinama i postajem pasivni svedok tuđih životnih puteva – ali, po malom ekranu. Setite se samo kako smo pratili putešestvije gospodina Vanje Bulića po raznim TV programima, dok se konačno nije obreo kod gostoljubivih srpskih domaćina – Karića. Minimaksa gledam od kad znam da uključim televizor i dosta mi teško pada ova staračka Grand faza. Da li se na televiziji kod nas ostaje do poslednjeg atoma energije, do poslednje suvisle rečenice i zrnca koncentracije, ili su zakoni šou biznisa neumoljivi? Eto, pre nekoliko godina primetili smo „IN magazin“ na pokojnom Yu info kanalu. Vodi devojčica, dobro joj idu te trač partije u stilskoj garnituri, odmah se vidi – materijal za Pink. Međutim, kako život nije cvetno polje, prvo je propala Jugoslavija, pa Yu info, pa je „IN magazin“ sa autorkom dospeo na Politiku. Isti sponzori, ali bogatija scenografija. Ova telenovela završila se, naravno, venčanjem – i konačnim presvlačenjem u ružičastu venčanicu. Prva emisija (sponzori su i dalje verni) posvećena je udaji – a gošće su bile glumica, neuropsihijatrica i voditeljka pomenutog Granda. Večita tema je – kako se dobro udati ovde i sada. Saveti koje su devojke mogle da čuju nepogrešivo će ih usmeriti ka estradi, jer niko ni u šali nije pominjao emocije. Sex je OK, pare su OK, samo treba biti uporna i zagristi do kraja. Emisiju „IN magazina“ sam shvatio kao konačni znak prekida vanrednog stanja jer su sirote sponzoruše već dva meseca ko ribe na suvom. Sablja je posekla neke, ali ne sve, ili još bolje – nema više onih tetoviranih grubijana i ubica, sada su IN ovi stariji sa aktn tašnama, što se bave biznisom. Nije ni muškarcima lako – to se videlo u emisiji „Tabloid“ na BK televiziji. Tamo su neki manekeni pričali šta sve naši lepotani moraju da rade da bi se probili u branši i postali poznati. Tako ja gledam kako se one i oni muče, stare, udaju i razvode, kunu švalere i švalerke, a jedino su sponzori uvek tu. Svakoga dana saznajemo neverovatnu količinu bizarnih podataka iz oblasti estrade i politike, ali mesecima nema jasnih informacija o nekoliko ključnih problema u ovoj zemlji. U tome se potpuno slažem sa Premijerom, koji se nije složio ni sa jednim predlogom za Utisak nedelje. Postalo je neverovatno komplikovano objasniti ko je smenio gospodina Begovića iz Carine, ko je švercovao šećer i šta se dešava sa Surčincima. Komplikovano je i brojno stanje u Skupštini, a komplikovano je i ovo sa izborima. Kad pitaju Hanku Paldum „bi l’ Kemal doš’o u Beograd“, ona lijepo kaže: „Pitajte njega, meni je rek’o da bi!“ Kad je pitaju: „Jel’ ne govoriš sa Harijem“, kaže žena „jok“. Kratko, jasno, sadržajno, mogla bi biti glasnogovornik bilo koje vlade u regionu. Jest vala, ruku na srce, petljala oko godina, ali valja razumeti žensku ćud i biti džentlmen prema dami iz Čajniča. Imaju oni tamo na Pinku, u Grandu, Stolicu Istine, gde sede sve same veličine i odgovaraju Minimaksu. Tu niko ne laže.

Što se one priče o životu i televiziji tiče, protekle nedelje smo iz Haga dobili još jedan dokumentarac – koji prikazuje Srebrenicu pred masakr. Tužiteljka je najavila film, upozorila nas da ćemo čuti skvičanje nekog praseta, a zatim sam video mučne scene pregovora holandskog pukovnika sa generalom Mladićem. Nezamisliva je količina arogancije, bezobrazluka i surovosti koju Mladić demonstrira pred zbunjenim Holanđaninom. Možemo li onda samo da naslutimo kakvo je bilo ponašanje Mladića i njegovih ljudi prema zarobljenim muslimanima. Ako oficira snaga UN-a tretiraju kao nižu rasu, onda su oni nesretni mučenici bili tretirani kao stoka. Zato je bitno da se taj jalijaški model nikada više ne ponovi ni u životu, ni na televiziji. Arogancija nas je dovela do ivice užasa i danas mi smeta: kada Premijer želi da ispadne duhovit, kada bogata udavača priča o bezveznom „običnom svetu“, kada ministar džipom tutnji kroz Beograd i gazi ljude, kada biznismen koji želi da kupi šećeranu u Bijeljini kaže da neće biti problema jer – tamo zna neke ljude. Gospodo, nemojte da se lažemo, znamo se godinama – sa televizije.