Pismo

Dragi …,

Kada ste poslednji put dobili pismo? Ne, ne mislim na lepo upakovane račune za telefon ili na one plave koverte koje vas pozivaju da se dana tog i tog udostojite doći na adresu tu i tu. Ne mislim ni na pozivnice za koktele, razne izložbe i prijeme. Razglednice se takođe ne računaju. U obzir jedino dolazi pismo. Dakle, koverta adresirana na vaše ime i adresu boravka, u kojoj se nalazi jedan ili više papira uredno ispisanih porukama manje ili više lične prirode.

I, kada je to bilo?

A kada ste vi poslednji put nekome napisali pismo? Zatim, ne samo da ste ga napisali nego ste smišljeno otišli u poštu i stajali u redu da ga pošaljete?

Pismo kao način održavanja veze među ljudima izgubilo je trku s vremenom. Umesto pisma, danas je mnogo jednostavnije otkucati e-mail, ili poslati faks, ili pozvati telefonom ili poslati SMS poruku. Razumljivo, jer ko danas ima vremena da odvoji dva-tri poštena sata pa da prvo napiše pismo, a onda odvoji još najmanje tridesetak minuta da ga pošalje? Osim toga, ceo taj poduhvat zahteva izuzetan stepen lične organizacije: izbor papira, olovke (obična, hemijska, nalivpero…), pronalaženje koverte, odlazak u poštu, stajanje u redu… Zaista, ko još danas – u vremenu obeleženom brzom komunikacijom – piše pisma?! Skoro niko. Šteta i tužno.

Šteta, jer pismo je, možda, najdirljiviji oblik prijateljstva i duhovne bliskosti s drugim ljudskim bićem. Tužno, jer sa pismom nestaju najtananiji delovi nas samih i tiho, tiho odlaze u nepovrat. A mi ostajemo da trajemo iz godine u godinu sve siromašniji za reči tople i meke.

Raznorodne nauke imaju veoma uverljiva tumačenja zašto je to sa pismima tako i bez trunke stida nas uveravaju da drugačije ne može ni da bude. Ako ste baš toliko željni pisma i pisama, pišite ih sami sebi kao nekakav dnevnik. Avaj, … Kada se piše samom sebi u vidu dnevnika, nedostaje ono najvažnije: slika primaoca, nada da će neko drugi to pročitati pa odgovoriti. Autor je u stalnoj opasnosti da izgubi smisao za pozitivnu samokritičnost u načinu pisanja i izražavanja. Takođe, sam autor će ubrzo pobrkati aršine objektivnosti u oceni i predstavi onoga što piše. Ali, najvažnije je zapravo to da ne postoji stvaran primalac, pa ni mogućnost odgovora. A to je isto kao da sejete dušu u vazduh.

Ili, zamislite nekog prijatelja pa mu pišite. To je već malo bolje. Uz neznatan napor mašte javlja se slika primaoca. Ali tu postoje dve začkoljice. Prva, pošto je prijatelj iz mašte, to je isto kao da pišete samom sebi. Druga, na koju adresu poslati pismo?

Ostaju vam još knjižare. Tamo možete pronaći knjige čiji je sadržaj prepiska poznatih i učenih. Čitanje tuđe prepiske daleko je najsigurnije. Ali, svaki put kada u tuđoj prepisci pročitate Dragi, Najdraži, Mili, Poštovani… poželite da i vama neko pošalje pismo koje počinje baš tim rečima.

Kako god da gledamo na tu stvar uvek se nađemo na istoj raskrsnici: Kome pisati? Šta napisati? Hoće li stići odgovor? Čim razmišljanje krene tim putem, možete biti sigurni da ste sami sebi uskratili čar neizvesnosti iščekivanja i tako postali zaverenik otuđenosti. Nemate pravo da se žalite. Svojim nedelanjem svakodnevno doprinosite tom užasnom osećanju nemanja srodne duše kojoj u toplini doma svog možete prosuti dušu na papir i neograničeno dugo se žaliti ili radovati na temu običnog života.

A to da su ljudi usamljeni i da vape za toplim, jednostavnim rečima verovatno najbolje znaju urednici časopisa. Svako ima nešto da kaže, svako oseća potrebu da se i njegov glas čuje i uvaži, svako želi da mu se odgovori. Verovatno postoje ljudi koji redakcije zatrpavaju svojim reagovanjima na dnevne događaje, a između svakog reda nevidljivim mastilom pišu o sebi samima i svojoj potrebi za dijalogom. Redakcije poput „Sandej tajmsa“ već godinama unazad u pravilnim vremenskim razmacima objavljuju zbirke „Pisma uredništvu“. Osim što ovakve zbirke sažimaju puls nacije, one najviše govore o ljudima, o usamljenosti, o potrebi da se nešto kaže makar i nikome posebnom ili određenom kao što je to redakcija nekog časopisa ili novina.

Na kraju, pismo i dopisivanje su najzdraviji i najdelotvorniji način za održavanje higijene postojanja. U pisma ne može da se uvuče nikakav virtuelni virus i zauvek izbriše naše utiske i razmišljanja.

S poštovanjem Vaša,