General Momčilo Perišić, konačno bez poslaničkog imuniteta, kaže da mu montiraju sudski proces. General Vladimir Trifunović svoje poslednje nade ulaže u okončanje sudskog procesa
Nekadašnji načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, general Momčilo Perišić, uspeo je nedavno da samo prođe kroz Hag i ne pojavi se u sudnici, kako su to mnogi očekivali, kao potencijalno važan svedok tužilaštva u procesu koji se tamo vodi protiv bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Neposredno po povratku u Beograd, pošto je izgubio (možda ne zauvek) status haškog svedoka, Perišić je kod kuće izgubio i status poslanika u parlamentu državne zajednice SCG, a onda ga je stigla i vest da će ipak, morati da se mota po sudovima. Vrhovni vojni tužilac saopštio je početkom ove nedelje da je tužilaštvo od Vojnog suda zatražilo ponovno pokretanje postupka protiv Perišića optuženog za špijunažu.
Tačno pre dve godine general je uhapšen u jednom motelu na Ibarskoj magistrali u trenutku kada je navodno američkom diplomati špijunskog usmerenja, Džonu Dejvidu Nejboru, predavao (po nekim verzijama – prodavao) razna poverljiva dokumenta, o čemu postoji, kako se tada moglo čuti, i video zapis vojne službe bezbednosti. Pojedini članovi DOS-a potvrdili su potpisniku ovog teksta da je taj film snimljen u režiji KOS-a i na mestu idealnom za snimanje spotova tipa „Dotak’o sam dno života“ bio jedan od ružnijih koje su morali da odgledaju za vreme svog mandata. Nekoliko dana kasnije Perišić je izgubio mesto potpredsednika Vlade Srbije na kome se nalazio u trenutku hapšenja. Od suđenja ga je sve do danas sačuvao poslanički imunitet.
Vest da sledi ponovno pokretanje postupka, Perišićeva (u javnosti gotovo nevidljiva) stranka Pokret za demokratsku Srbiju, PDS – odmah je dočekala tvrdnjom da se u ovom slučaju radi o „izmontiranoj optužnici“ Suda kome je odavno „odzvonilo“ i koji preko pokušaja „diskvalifikovanja“ generala i njegove stranke pokušava zapravo da sebi produži život za još nekoliko godina, iako je na osnovu Ustavne povelje državne zajednice trebalo da prestane da postoji još u avgustu prošle godine. Za ovo suđenje je unapred rečeno da će predstavljati „čistu farsu“ jer reč je o Sudu koji po PDS-u postoji još samo nečijom političkom voljom.
(DE)MONTIRANjE: Nekako u isto vreme dok general Perišić osporava Vojni sud i pominje „montirani proces“, general Vlada Trifunović, nekadašnji komandant Varaždinskog korpusa, obraća se tom Sudu po ko zna koji put molbom da mu se (zajedno sa pukovnicima Berislavom Popovom i Sretenom Raduškim) omogući obnova sudskog procesa i fer suđenje u kome bi sa sebe najzad stresao žig „izdajnika“ zarađen na jednom zaista montiranom procesu, održanom još u decembru 1994. godine. Priča o generalu Trifunoviću do sada je bezbroj puta ispričana (pogotovo na stranicima ovog lista): u jesen 1991. bio je u Varaždinu okružen neuporedivo brojnijim hrvatskim paravojnim snagama (koje po Ustavu bivše države nisu smele da postoje, opkole vojsku, isključe joj vodu i struju, uskrate hranu, a pogotovo nisu smele da pucaju na nju), ostavljen bez ikakve pomoći sa oko 220 golobradih i neobučenih vojnika, suočen sa masovnom izdajom i dezerterstvom, očito unapred žrtvovan nerzumnim odlukama više komande i očito nespreman da pristane na pomoć i naoružavanje paravojske po etničkom principu ili razori jedan grad (za sve to se danas inače sudi u Hagu), Trifunović je tada rešio da ne tretira ljudske živote kao potrošni materijal. Posle nekoliko dana borbe u okruženju, kada je svaki dalji otpor postao uzaludan onesposobio je, koliko je mogao, naoružanje korpusa, zarobio taoce sa hrvatske strane i svoje vojnike žive doveo do granice Srbije.
To je, međutim, u vreme sveopšte ratne histerije proglašeno za „podrivanje vojne i odbrambene moći zemlje“. Generalu Trifunoviću i njegovim oficirima suđeno je tri puta – dva puta je bio oslobođen optužbi, sve dok se nije našao sudija koji ga je osudio na 11 godina robije (kazna je kasnije smanjena, na sedam godina). Osuđen je pre svega uz pomoć svedoka, generalskih veličina, koje su po novinama osvajale Dubrovnik, Split, Karlobag i Viroviticu, a pred Sudom smatrale da je oficirska čast nalagala komandantu Varaždinskog korpusa ili da pogine sa svojim vojnicima, ili da se ubije. Trifunović od tada živi sa belegom „izdajnika“ (doduše pomilovanog), ali i bez osnovnih građanskih prava – na punu penziju, stan, bez prava da okupi porodicu. Njegov slučaj poznat je mnogim političarima i aktivnim generalima – i svi se izgleda boje da bi pomoć ovom časnom čoveku teško narušenog zdravlja i njegovim nepravedno osuđenim oficirima mogla da im oduzme nešto „patriotskih glasova“.
IZJAVE I ODJAVE: Ministar vojni Tadić je prvo javno rekao da se Trifunoviću mora pomoći, pa se, izgleda, posle predomislio. Bivši premijer Živković ga je lično primio u trenutku kada je sa tog mesta odlazio; general Branko Krga verovatno misli da tu sve nije do kraja baš sasvim čisto.
Krajem januara ove godine Vojni sud je odbio zahtev branilaca oficira Varaždinskog korpusa za ponavljanje krivičnog postupka i novo suđenje. Branioci su tvrdili da su se pojavile nove istorijske činjenice koje bacaju potpuno novo svetlo na slučaj, ali je Sud odbio takvo viđenje uz obrazloženje da je od varaždinskih događaja prošlo tek 12 godina, nedovoljna istorijska distanca za ocenu šta se sve zbilo. Eto, dakle, šanse – za Trifunovićeve praunuke – da za nekoliko decenija, u svetlu novih činjenica, jednog dana zatraže reviziju procesa svome pradedi. Protiv ovakvog rešenja Vojnog suda, Trifunović i oficiri Popov i Raduški imaju pravo žalbe.
U toj žalbi, kojom se još jednom traži obnova postupka, advokat Jovan Buturović pominje neke činjenice (nisu doduše, nove) koje su imale važan uticaj da se 1994. Trifunović osudi za izdaju. Buturović tvrdi da je pre početka suđenja general Momčilo Perišić, tadašnji načelnik Generalštaba VJ, održao sastanak sa vojnim sudijama i tužiocima i, navodno, rekao: „Više od mesec dana nosio sam u torbi bombu da je bacim na onog izdajnika Trifunovića ako ga sretnem.“
General Momčilo Perišić i njegova stranka tvrde danas da je Vojnom sudu „odzvonilo“, da se u takvom Sudu priprema jedan montiran proces, samo na osnovu nečije političke volje. Za razliku od njega general Trifunović jedva čeka da mu ponovo sude, ne bi li bez atmosfere medijskog linča dokazao da nije izdajnik, i ponovo okupio svoju porodicu. Za njega je i general Perišić nova istorijska činjenica.
SUD PRAVDE: „Nedodirljivi“ Momčilo Perišić i Vladimir Trifunović
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
