Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
U Srbiji ne postoje uređena vojnička groblja nastala u devedesetim godinama XX veka, niti spomenici (ne)znanim vojnicima izginulim u ratovima u kojima "Srbija nije učestvovala". Onih iz prethodnih ratova ima evidentiranih više od šest hiljada. Žrtve čija su imena ispisana na ovim i drugim "oltarima otadžbine" nikoga nisu ispunile osećanjem stida, pisala je svojevremeno Isidora Sekulić
Elijas Kaneti u svojim zapisima o starim Keltima i njihovim kultovima opisuje i nastanak ratnih „spomenika“ u ovoj kulturi. Odlazeći u rat, svaki muškarac je donosio po jedan kamen i stavljao ga na gomilu u središnji deo naselja. Oni vojnici koji bi se iz rata vratili, odneli bi odatle jedan kamen kući, a kamenje onih koji su u ratu pali, ostajalo bi na hrpi. Tako je nastajala mogila ili humka, kao uspomena na poginule i predmet poštovanja cele zajednice. Iako se mesto gde je bilo sahranjeno telo palog ratnika nalazilo negde drugde, po ovom predanju svaki od poginulih je ovako sam sebi „napravio“ spomenik.
Kao i spomenici podignuti na mestima velikih bitaka, velikih vojnih pobeda, a takođe i „herojskih“ poraza (setimo se samo Spomenika kosovskim junacima u Kruševcu, 1904), vojnička groblja su ona specijalno inscenirana „mesta sećanja“ (Pjer Nora) čiji je zadatak da „zaustave vreme, da blokiraju zaborav“. Stoga, u istoriji svake društvene zajednice, i kasnije države, vojnička groblja imaju poseban status. To je bez obzira na to da li u grobovima počivaju tela palih vojnika ili ne, i nezavisno od toga da li se na grobljima nalaze individualni grobovi ili kolektivne grobnice, kakve su, na primer, kosturnice. Bilo koju formu obeležja na njima da poprime (to mogu biti stele, krajputaši, krstovi, figurativne skulpture ili ploče sa ugraviranom crvenom zvezdom ili nekim drugim simbolom) vojna groblja su posebnost. Kada se grade u postojećim grobljanskim kompleksima, ona su najčešće izdvojena od onih u kojima leže „obični“ smrtnici, koji mogu biti čak i civili pali kao ratne žrtve.
Gledano sasvim pragmatično, to je između ostalog i stoga što su vojna groblja mesto održavanja raznih društvenih rituala i komemorativnih svetkovina koji se ne tiču samo porodice preminulih, već i šire zajednice koja aktivira „mesta sećanja“ u preciznim vremenskim ritmovina (obeležavanje dana ratnih primirja, datuma bitaka, pobeda itd.), dakle bar jednom godišnje. Posebnost vojničkih grobalja se naravno ne iscrpljuje ovakvim organizacionim objašnjenjem, već se tiče i ideala koji svako vojno groblje „promoviše“. Taj visoko cenjeni ideal zove se: „umreti za otadžbinu“. Budući da su do dana današnjeg muškarci ti koje država obavezuje da idu u vojnike, jasno je da ovaj ideal može ispuniti samo muško stanovništvo, premda je u balkanskim ratovima, u Prvom svetskom ratu, a o Drugom i da ne govorim, mnogo žena umrlo za srpsku, a kasnije i za nasu bivšu jugoslovensku otadžbinu.
UMRETI ZA OTADžBINU: Koncept „umreti za otadžbinu“ (pro patria mori) pominje se još kod Katona i Horacija, ali tek će sa hrišćanstvom poprimiti novi smisao, koji je ostao neizmenjen do danas. Američki istoričar Ernst Kantorovic (Kantorowicz), u jednoj od svojih izuzetnih studija o političkoj teologiji srednjeg veka na Zapadu pod nazivom „Pro patria mori u srednjovekovnoj političkoj misli“ napisanoj 1951, navodi da je tokom poslednja dva-tri stoleća srednjeg veka svetovna vlast, uz blagoslov crkvene, uzela na sebe pravo da zahteva od svakoga svog (tačnije od svakog muškog) pripadnika da, bez obzira na okolnosti, samovoljno žrtvuje svoj život za otadžbinu. Otadžbina (patria) biva koncipirana kao „mistično telo“ koje od svojih članova očekuje (i zahteva) da rizikuju sve za njenu odbranu i opstanak.
Premda bi bilo korisno detaljnije razjasniti razliku između pojma države i pojma otadžbine (što obim ovog teksta ne dozvoljava), potrebno je ipak istaći da je patria bila (i ostala) jedan od bitnih elemenata u militarističkoj etici. Žrtvovati se za otadžbinu postalo je koliko najuzvišeniji čin toliko i formula. Hrišćanska mistika je i ovde naravno imala presudnu ulogu. U trinaestom stoleću jedan francuski teolog je uporedio smrt građanina za njegovu zajednicu (odnosno državu) sa žrtvovanjem Hrista za ljudski rod. Ne samo da je ovakva analogija bila prihvatljiva u srednjem veku, već ona biva aktualizovana za vreme (a naročito pre) svakog rata. U patriotskoj retorici svake države, smrt vojnika koji je svoje telo žrtvovao za domovinu biva povezano sa passione Christi.
PATRIOTIZAM: Nažalost, nisam bila u stanju da utvrdim kada je reč patriota ili rodoljub počela da se upotrebljava u Srbiji, ali za Francusku postoje podaci. Filip Kontamin u svom tekstu „Pro patria mori“ (1997) konstatuje da je u Francuskoj reč otadžbina (la patrie) bila prevedena sa latinskog, odnosno modifikovana sa italijanskog tek u šesnaestom stoleću. Od tada reč „patriota“ i pridev „patriotski“ ulaze u češću upotrebu. Tek posle Francuske revolucije (1789), međutim, reč otadžbina počinje da se u ovoj zemlji piše velikom slovom (la Patrie) kada dobija i novo značenje. Posle svrgnute apsolutističke monarhije, i uspostavljanja sekularizovane države sa kojom nastupa „građanska religija“ (religion civil), od slogana „S Bogom, za kralja i otadžbinu“ ostaje samo otadžbina. Umesto porušenih rojalističkih spomenika čije je postolje sada zauzela ženska alegorična figura koja je personificirala Francusku Republiku, neke dve godine posle Revolucije, u svakom kutku Francuske se podižu ili bar planiraju spomenici koji se zovu „Oltar otadžbine“ (l’autel de la Patrie) posvećeni „mučenicima slobode“ koji obično imaju formu sarkofaga.
Koncept, ali ne obavezno i sarkofaska forma „otadžbinskih oltara“ ubrzo se proširio po Evropi, čija istorija obiluje silnim „patriotskim“ ratovima, posle kojih su sve „zahvalne domovine“ podizale svojim „mučenicima“ spomenike. Međutim, Isidora Sekulić u svojoj priči, odnosno pesmi u prozi Pitanje iz 1913, napisanoj u formi dijaloga autorke i srpskog vojnika smrtno ranjenog u Drugom balkanskom ratu, aludira na „oltar sebične otadžbine“, jer na samrti vojnici postaju svesni da će njihova smrt ubrzo pasti u zaborav. Ovakvo dovođenje u pitanje smisla rata i raskrinkavanje ideala (srpskog) rodoljublja, Sekulićevoj srpski patriotski intelektualci, poput Jovana Skerlića i inih, nisu oprostili.
OSEĆANjE STIDA: S obzirom na to da je Prvi svetski rat (ili Veliki rat), koji je Karl Kraus s pravom nazvao „poslednjim danima čovečanstva“, bio prvi ratni konflikt u istoriji sa milionskim brojem vojnih (a i civilnih) žrtava, 1918. je u mnogim državama ustanovljena institucija Neznanog junaka (koji se u drugim zemljama inače zove Neznani vojnik), pa je 1921. i u Kraljevini SHS podignut jedan skroman spomenik pri dnu Avale. Kada je Kraljevina Jugoslavija konačno završila svoj (drugi) pompezni spomenik na vrhu Avale (građen između 1934. i 1936), njegov autor Ivan Meštrović odlučio se za rešenje koje na izvestan način varira formu oltara. Dok je ovakav „centralni“ spomenik Neznanom junaku/vojniku građen u evropskim prestonicama, svuda po provincijama nicali su spomenici „malom vojniku“ Velikog rata koga Francuzi zovu le poilu, a sastoji se od jedne vojničke figure. Posle 1918. njegova „braća“ niču po Srbiji i Makedoniji na sve strane.
„Oltari“ su bili podjednako dobrodošli i u zemljama koje su iz Velikog rata izašle kao pobednici i gubitnici. Nemačka istoričarka umetnosti Katrin Hofman-Kurcijus (Hoffmann-Curtius) objavila je nekoliko izuzetnih studija o ovakim „oltarima otadžbine“ u Nemačkoj i pratila ih tokom XIX i XX veka do pojave fašizma, kada se koncept svakako ne iscrpljuje. Ona pokazuje niz spomenika u formi sarkofaga u Vajmarskoj republici, podignutih dakle u državi koja je izgubila rat.
Upravo posle jedne posete Nemačkoj, Isidora Sekulić u tekstu „Krvavi nacijonalizmi“, objavljenom 1922, dakle četiri godine posle kraja Prvog svetskog rata, ponovo, i sa većom rezignacijom, preispituje bujanje nacionalizama koji su zapahnuli Stari kontinent, tada prozvan Nova Evropa. Svuda su podizani spomenici, a žrtve na oltarima različitih otadžbina nisu ni pobednike ni gubitnike ispunile osećanjem stida. Ona u tom tekstu pita: „Zašto, i dokle ćemo isterivati na površinu krvave nacijonalizme krvavim nacijonalizmima? Dokle će patrijotizam u svima nama biti nemoral i ubica?“
Ako pretpostavite da je koncept „oltara“ izgubio aktuelnost u partizanskom ratu protiv (domaćeg i okupatorskog) fašizma i jugoslovenskoj revoluciji koja je promovisala sekularnu državu i ateizam, varate se. Povodom svojih „partisanskih nekropola“, arhitekta Bogdan Bogdanović (mnogo svesniji francuske revolucionarne tradicije nego mnoge njegove kolege koje su projektovale partizanska groblja), pominje 1961. stradanje u Drugom svetskom ratu i kolektivnu „žrtvu na oltaru revolucije“. Nekih dvadeset godina ranije, tokom Revolucije, „oltar“ je takođe bio pomenut. Josip Broz Tito u svom pozdravnom govoru na Prvom kongresu Antifašističkog fronta žena (AFŽ), decembra 1942. u Bosanskom Petrovcu, kaže: „Žene Jugoslavije imaju pravo i dužnost im je da se bore, jer one na oltar ove pravedne borbe daju ono što im je najdraže – svoje sinove, svoje kćeri…“
Tako diskurs žrtvovanja ostaje manje-više isti, osim što „oltar“ više nije isključivo rezervisan za sinove, već i za ćerke. U NOB je, naime, bilo uključeno na različite načine oko 34 odsto žena, od kojih su njih 100.000 bile aktivni borci. Kao i posle 1918, kada je u Kraljevini SHS vladala prava „statuomanija“ (ali gde nije, kao u drugim državama, podignut spomenik srpskim bolničarkama), u Jugoslaviji je posle Drugog svetskog rata svako selo dobilo spomenik partizanu, međutim, u SFRJ nije izrađen nijedan iole važniji spomenik posvećen nekoj od „kćeri Revolucije“.
Ponovo se pitajmo: zašto? Ključni aspekt „oltara otadžbine“ jeste da je telo koje je žrtvovano – muško telo. To telo, telo „sina otadžbine“ povezano je na drugačiji način sa državom kao „mističnim telom“ nego što je žensko telo, na čemu, ne bez razloga, insistira feministička teorija. Žensko telo ne ispunjava hrišćanski ideal žrtve na isti način. Otadžbini su majke i ćerke (kao potencijalne majke) potrebne da bi joj obezbedile sinove, (potencijalne) branioce slobode države i/ili otadžbine, na čemu opet insistira svaki zadrti „patriota“. U svakom patriotski intoniranom diskursu žrtve, majke (buduće udovice) i kćeri su potrebne i da bi tugovale za palim očevima/sinovima/muževima, koji će, kad-tad, (uglavnom) samovoljno dati svoj život za otadžbinu. U ovom kontekstu čini se interesantna jedna anegdota iz vremena kada se gradio Spomenik neznanom junaku na Avali. Jedna žena u crnini je došla u Ministarstvo i podnela molbu za ratnu penziju, tvrdeći da je „udovica Neznanog junaka“.
Nadam se da nije u pitanju nikakva posebna nekrofilija, ali priznajem da me privlače vojnička groblja; ne propuštam da razgledam nijedno na koje naiđem, a par puta sam i decu pokušao da zainteresujem za taj predeo.
Šta je tu tako uzbudljivo? Urednost, pod konac poređane istovetne humke. Geometrija smrti. Brojnost: vojničko groblje uvek izgleda veće od civilnog jer ono što vidimo je samo celina, ničiji grob se ne izdvaja bilo čime. Najpre ćemo pomisliti da se to pred našim očima materijalizovao jedan puki statistički podatak, jer ljudska smrt je uvek pojedinačna i lična.
A onda priđemo i vidimo ime na ploči, krstu, ili na zidu kosturnice, u beskonačnom nizu imena. Tada ta masovna smrt postaje potresna. Svi oni tako isti, imaju ime i prezime, ponekad čin, kao u Kobaridu, Caporettu, gde su pokopani italijanski vojnici izginuli tu na Soči, isto kao i nedaleko na Piave, „santa fiume della patria“, ubijeni ponajviše u sudaru s Krajišnicima u austrijskoj vojsci, pa tako tamo čitamo da je Zbara Domeniko bio sottotenente, a neki Fiorello bez prezimena beše, recimo, caporale maggiore.
Tu mrvicu bližeg određenja iza nekog imena nalazimo i na srpskom vojničkom groblju na Zejtinliku u Solunu, gde ponekad još stoji i ime sela poginulog. Onaj čiča koji čuva groblje, posao koji je nasledio od oca, a ovaj od svog oca, pokušaće da vam približi barem neka od tih imena, „ovo je deda onog glumca iz Beograda“, „ovaj nije iz Valjeva, to je greška, nego iz Hercegovine“… Čiča je rođen u Grčkoj, govori s greškama i jakim akcentom, a ove stvari je naučio, valjda od oca i dede. Nešto mora da se kaže o tim mrtvima, nešto što nije statistika, nisu preuzvišeni stihovi V. Ilića mlađeg, koje čiča čita sa zida, u smešnoj imitaciji patriotskog patosa, pomalo pod dejstvom rakije koju vam nudi iz flaše od Balentajnsa sa ugraviranim likom Radovana Karadžića.
Verujem da bi se ljudi lako mogli podeliti na one koji smatraju da nema ničeg tužnijeg od vojničkog groblja, od te uniformisanosti u smrti, usamljenosti u gomili, odsustva porodice i prisustva države, te da nema niti je ikad bilo valjanog razloga da toliko mladih muškaraca odjednom izgubi život… i na one koji bi kazali da je vojnička smrt lepša od bilo koje druge, isto kao i vojničko groblje na kojem nema nepotrebnih ukrasa, slika, otužnih stihova, nema bogatih i siromaha, nema ni žena, ni staraca koji su dugo bolovali, nego samo momci koji su zajedno poginuli u borbi za nešto važno.
Šta je bilo to zbog čega su poginuli, da li se zvalo kralj i otadžbina ili sloboda, ili ujedinjenje, o tome nam govori samo onaj ko ih je tako lepo pokopao, a to je uvek neka država koja uvek hoće da pohvali poginule i pozove neku buduću generaciju da uradi isto, ako zatreba. To prisustvo i zainteresovanost države za živote svojih građana ne oseća se više tako jasno ni u Kobaridu ni na Zejtinliku. Oni koji su tamo pokopani, borili su se za nešto čega više nema; države koje su ih u rat slale sada su sasvim drugačije, čak i sama ideja takvog ratovanja u ovom delu sveta izgleda nepovratno prevaziđena.
Poslednja vojnička groblja u Evropi potiču iz Drugog svetskog rata. U Americi, ako obiđete elitno groblje u Arlingtonu kod Vašingtona videćete da se kult vojničkog žrtvovanja za američke interese još i te kako brižljivo neguje. Ali, ni tamo se ne može gledati jednako na žrtve iz Vijetnamskog rata, kao i na one koji su poginuli na plaži Omaha u Normandiji. A probajte da zamislite groblje američkih vojnika „palih za slobodu Iraka“.
Ako se ne varam, nigde, barem ne na srpskoj strani, niko nije uspeo da osmisli vojničko groblje iz ratova devedesetih. Mrtvih nije nedostajalo, ali u svakojakim uniformama, ili bez ikakvih; tako se i ratovalo iz svakojakih razloga pa i bez ikakvih. Uz takav rat prosto ne ide koncept vojničkog groblja kakav smo znali. Nema države koja bi htela da pristojno sahrani poginule, ne zna se ni koja bi država (Srbija, Srbija i Crna Gora, Republika Srpska) priznala te mrtve za svoje i koji bi to ideal žrtvovanja bio istaknut za budućnost.
Vođe i heroji tih ratova su ili u ilegali ili u Hagu, a čak i ako bismo hteli da nekako obeležimo i izrazimo dužnu zahvalnost onima koji su ratovali protiv NATO-a, morali bismo na istom mestu da napomenemo, u nekoj fusnoti, da protiv NATO-a inače nemamo ništa i sve ćemo uraditi da se i sami pridružimo tim dušmanima. Ovo je, naravno, ozbiljna i opasna zbrka koja proističe iz neobične činjenice da mi ovde živimo istovremeno u raznim istorijskim epohama.
To što se Karadžićev lik našao tamo na Zejtinliku savršeno je logično, pošto on i pripada tom vremenu, ili nekom još starijem; tada se mislilo i radilo na taj način, guslalo se i išlo u hajduke. Dušmani su bili Turci ili Švabe, kao takvi. „Mi“ smo bili Srbi i ništa drugo. Ko hoće može da misli da je tada sve bilo mnogo bolje, jasnije i zdravije, da su Srbi i Srbija bili na vrhuncu svoje istorije, ali niko nema pravo da nam dokazuje da je moguće vratiti bilo šta u ovoj zemlji u ondašnje stanje.
A baš ta misao je odnekud ponovo oživela, kao da se zemlja već zasitila i umorila od komplikovanog dvadesetprvog veka pa se zaoštrila polemika oko toga u kojem vremenu mi stvarno živimo (ili želimo da živimo, kao da je to stvar izbora i glasanja). Vojničko groblje je možda najbolja metafora tog vremena i tih snova i ideala za kojima danas čezne jedan veliki deo Srbije, ne mareći za to što ništa više nema ono staro značenje: ni država, ni prijatelji i neprijatelji, ni bezbednost, ni strateški ciljevi, pa ni sama vojska koja uskoro neće više ličiti na sebe.
Čeka nas, izgleda, još jedan ciklus priča o žrtvovanju za domovinu, o izdaji, slavi i sramoti, i o neprolaznoj lepoti vojničkog groblja.
Stojan Cerović
Nepotrebno je, čini se, isticati da su „krvavi nacionalizmi“ koji su harali po prostorima bivše SFRJ tokom devedesetih doveli do nove produkcije „otadžbinskih oltara“, ne samo u metaforičkom već i u bukvalnom smislu. U Hrvatskoj je, u Medvedgradu, čak izgrađen spomenički kompleks koji se upravo zove Oltar domovine posvećen braniteljima palim u Domovinskom ratu, a inaugurisan u septembru 1994, na Dan hrvatske državnosti. Ovaj spomenik, čiji je autor akademski skulptor Kuzma Kovačić, čini samo dvadesetak belih mermernih kocki različite visine, sa kvadratnim prostorima između njih. Međutim, tek viđen iz vazdušne perspektive, ovaj spomenik postaje manje apstraktan i „minimalistički“ jer u stvari predstavlja „šahovnicu“, centralni motiv na hrvatskoj državnoj zastavi. Pored ovog obeležja koje bi trebalo da bude „centralni“ spomenik, u posleratnoj, Tuđmanovoj Hrvatskoj je inače bujala izgradnja spomenika individualnim vojnicima, koji su nicali po celoj zemlji, ali njihov umetnički nivo nije dostizao ni minimalne estetske kriterijume jer su ih obično radili lokalni skulptori amateri. O ovom fenomenu je hrvatska novinarka Ines Sabalić posvetila opširan kritički tekst podnaslovljen „Domovinski rat: od kiča do večnosti“ („Globus“, br. 409, Zagreb, 9.10.1998).
U postdejtonskoj Bosni i Hercegovini, za sada, nije izgrađen nikakav „centralni“ spomenik, odnosno spomenički kompleks posvećen vojnicima palim u ratu. To nije zato što se u ovoj državi opustošenoj (nametnutim) ratom ne bi za to našlo novca, već i zato što je ovde situacija, najblaže rečeno, „komplikovana“, budući da ratni heroji koje uvažava jedan „entitet“ (bošnjački, srpski ili hrvatski, svejedno) nisu obavezno i heroji nekog drugog ili trećeg „entiteta“. Činjenica da su u Mostaru mlađi ljudi pokrenuli inicijativu za podizanje spomenika nikom drugom nego Brusu Liju, ne samo da odslikava apsurdnost „lokalne“ bosansko-hercegovačke situacije, već radikalno dovodi u pitanje podizanje ratnih spomenika uopšte, budući da preispituje glorifikatorsku retoriku ratnog heroizma kao takvog.
Što se Srbije (sa Crnom Gorom ili bez nje) tiče, situacija je „specifična“ utoliko što država SRJ, za razliku od gore pomenutih, nije vodila odbrambeni rat. Stanje iz ranih devedesetih najbolje se definiše onom formulacijom koju su neki beogradski roditelji koristili u čituljama svojim sinovima objavljivanim u dnevnim novinama (koje su inače bile brzo zabranjene) gde je pisalo „pao za zemlju koja nije u ratu“. Cinici bi primetili: ako je Nemačka mogla da posle izgubljenog Prvog svetskog rata podiže okolo razne svoje „oltare domovine“, zašto to ne bi mogla i Srbija posle rata-u-kome-nije-bila.
Inicijativa za jedno moguće spomen-obeležje je postojala i – nije dala nikakve rezultate. Skupština grada Beograda je naime još 1. novembra 2002. raspisala javni „Konkurs za spomenik palim borcima i žrtvama ratova 1990-99 na teritoriji bivše Jugoslavije, uključujući i NATO bombardovanje“. (iako su „naši“ ratovi počeli 1991, a ne 1990. godine!). Već naziv spomenika koji izjednačava „naše borce“ koji nisu pali za odbranu svoje otadžbine sa civilnim žrtvama (čijih?) ratova, a gde su „pridodate“ i žrtve NATO bombardovanja, izazvala je reakciju. Umetnica Milica Tomić, koja organizuje program pod nazivom „Razgovori o umetničkom delu“, i grupa koja se redovno sastaje u Kući Đure Jakšića uspeli su da utiču na promenu imena spomenika, koji je u preformulisanoj varijanti bio posvećen samo žrtvama. Konkurs je zaključen 31.03.2003, a pedesetak pristiglih radova nedavno je pokazano na izložbi u Sava centru. Imenovani žiri je odlučio da ne prihvati nijedno rešenje za realizaciju.
B. P.
Istoričari umetnosti su često pisali o uništavanju spomenika, ali literatura o spomeničkom ikonoklazmu je obogaćena naročito posle pada komunističkih režima u istočnoj Evropi 1989, kada je nastupio period nazivan „vreme Lenjina u ruinama“. Američki istoričar umetnosti V. Dž. T. Mičel (Mitchell) jednom je prilikom analizirao odnos spomenika i nasilja, formulišući interesantne teze. Pre svega, većina spomenika na svetu je posvećena nekom nasilju, ratu, osvajanju, okupaciji i/ili istorijskim ličnostima koje nameću svetu Napoleonski kodeks ili pax romana. U tom smislu, sami spomenici monumentaliziju nasilje, tj. u sebi već sadrže nasilje. Pored toga, spomenik kao javni objekt (najčešće) biva i sâm izložen nasilju, koje se po Mičelu ispoljava u bazično dva oblika: jedno je nasilje „neorganizovane mase“ koja u transu obara spomenik, što se inače dešava obično u vremenima društvenih konflikata. Druga vrsta nasilja protiv spomenika je „organizovano nasilje“ koje preduzima neka državna instanca koja odlučuje koji će spomenik biti porušen ili uklonjen (i naravno ubrzo zamenjen nekim drugim). Kada se neki „problematičan“ spomenik pomera sa centralnog mesta u gradu (što će biti slučaj sa Spomenikom Dimitriju Tucoviću na beogradskoj Slaviji), to je slučaj koji jedan francuski istoričar naziva „civilizovanom formom ikonoklazma“.
Uništavanje kulturne baštine protivnika je pojava koja prati svaki rat. U jugoslovenskim ratovima tokom devedesetih uništene su mnoge crkve, istorijski spomenici onog „drugog“. Istorija je puna sličnih primera, što ne znači da ih opravdavam ili relativizujem. Bugarska okupaciona vojska je 1941. razrušila mnoge spomenike posvećene borcima iz Prvog svetskog rata u Makedoniji, mađarska sila je to isto činila po Vojvodini, a italijanska vojska je opet sklanjala spomenike Aleksandru i Petru Karađorđeviću po Sloveniji.
Kada je reč o uništavanju šehidskih nišana ispred Vojnog muzeja na Kalemegdanu, jasno je da akt destrukcije brutalno odslikava stanje u današnjem „srpskom (nacionalnom) tkivu“ koje se u suštini bitno ne razlikuje od onog duha koji je harao tokom devedesetih. Tada su, kako je istoričarka Olivera Milosavljević pisala u svojoj knjizi U tradiciji nacionalizma, ili stereotipi spskih intelektualaca o „nama“ i „drugima“ (2002), mnogi srpski intelektualci identifikovali kosovske Albance i Bošnjake kao Turke, dakle naše „iskonske“ neprijatelje, kojima Srbi „ne mogu da oproste“ Kosovo iz 1389. Izvesno je da se stanje na Kosovu iz prošlog meseca i uništavanje pravoslavnih spomenika tamo kao i džamija ovde, u Beogradu i Nišu, ne mogu „rešiti“ putem sličnih „talibanskih osveta“.
Bojana Pejić
Vojnička groblja u Beogradu
U okviru kompleksa beogradskog Novog groblja nalazi se i nekoliko vojničkih grobalja. Na prostoru starog Srpskog vojničkog groblja, Udruženje rezervnih oficira i ratnika 1931. godine podiglo je Srpsku kosturnicu braniocima Beograda 1914–1918. godine. Projektant je vajar Roman Verhovskoj, a skulpturu je radio vajar Živojin Lukić. U okviru Novog groblja nalaze se i Francusko vojničko groblje, kao i Italijansko vojno groblje, sa grobovima vojnika poginulih u Prvom svetskom ratu, čija gradnja je završena 1931. godine. Za uzvrat je Francuska vlada uredila Jugoslovensko vojno groblje u blizini Pariza. U neposrednoj blizini Italijanskog, nalazi se i Englesko vojno groblje, na prostoru koji je ustupljen Britanskoj komisiji za vojna groblja 1947. godine, na koje su preseljeni grobovi britanskih vojnika sa teritorije cele Jugoslavije. Groblje oslobodilaca Beograda nalazi se van kompleksa Novog groblja. Uređeno je po projektu arhitekte Branka Bona i inženjera hortikulture Aleksandra Krstića 1954. godine. Na njemu su sahranjeni borci Narodnooslobodilačke vojske i Crvene armije koji su poginuli u borbama za oslobođenje Beograda.
Srpska vojnička groblja u inostranstvu
Ukupno je, u zemlji i inostranstvu, evidentirano preko šest hiljada srpskih vojničkih grobalja, a prema podacima Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, srpska vojnička groblja sem na teritoriji Srbije nalaze se na teritoriji susednih zemlja, ali i širom Evope i severne Afrike:
Grčka
Srpska vojnička groblja nalaze se u Solunu (groblje Zejtinlik u okviru kompleksa savezničkih vojnih grobalja iz Prvog svetskog rata), na ostrvu Vido, u Agios Mateosu, Guviji; San Matijasu, Kema-Simi, i na svima su sahranjeni poginuli u Prvom svetskom ratu.
Makedonija
Širom Makedonije ima na desetine srpskih vojničkih grobalja, između ostalog i u Bitolju, Štipu, Kumanovu.
Italija
Na grobljima u Bariju, Bolconu, Padovi, Firenci, Napulju sahranjeni su vojnici poginuli u Prvom i Drugom svetskom ratu.
Mađarska
Na grobljima u Budimpešti, Baji, Sekešfehervaru, Segedinu i drugim mestima širom Mađarske, sahranjeni su poginuli u Prvom i Drugom svetskom ratu.
Nemačka
Srpska vojnička groblja iz Prvog svetskog rata nalaze se u Vinterbergu i Kelnu.
Tunis
Srpska vojnička groblja nastala su između 1916. i 1918. godina u mestima Menzel Burgiba i Bizerta.
Francuska
Groblja u nekoliko francuskih gradova sa poginulim u Prvom svetskom ratu i streljanim Jugoslovenima u Drugom svetskom ratu: Pariz, Vilfranš de Rurž, Sent Mandrije.
Rumunija
Groblja sa umrlim i poginulim u Prvom svetskom ratu nalaze se u mestima Arad, Lugo, Georgeni, Međidija, Fogara.
Austrija
Groblja sa poginulim u Prvom svetskom ratu, kao i spomenici žrtvama fašizma nalaze se u mestima Mathauzen, Ašah, Frauenkirhen, Grediv, Brudf, Kajzerštajnbruh.
Belgija
Srpsko vojničko groblje nalazi se u okviru Savezničkog groblja u Liježu.
Bugarska
U Sofiji se nalazi groblje sa poginulim u ratovima 1912–1915, umrlim zarobljenicima u ratu 1915–1919, kao i grobovi poginulih u Drugom svetskom ratu.
Alžir
Groblje u okolini grada Alžira sa poginulim u Prvom svetskom ratu.
Albanija
Širom Albanije nalaze se groblja sa poginulim u Balkanskom i Prvom svetskom ratu, između ostalih i u mestima Tirana, Skadar, Drač, Korča, Leš, Kavaja, selo Arta kod Valone.
Češka i Slovačka
Groblja umrlih zarobljenika iz Prvog svetskog rata su u mestima: Prag, Olomuc, Jindrihovce, Trenčin, Čalovo.
SSSR
Na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza ima više grobalja sa poginulima u Prvom svetskom ratu.
Tanja Jovanović
U napadu „patriotskog“ zanosa, načelnik muzeološkog odeljenja Vojnog muzeja u Beogradu pukovnik Dragan Nikolić, uz odobrenje direktora Vojnog muzeja, pukovnika Srboljuba Miletića, na vandalski način uništio je dva šehidska nišana iz XV i XVI veka, retku vrstu nadgrobnih spomenika nastalih u prvom talasu islamizacije po uzoru na stećke, koji su se nalazili na Kalemegdanu, i bili u ingerenciji ove muzejske ustanove.
Nekoliko dana po paljenju Bajrakli džamije, pukovnik Nikolić je lično, uz pomoć dva radnika Muzeja, maljevima smrskao šehidski nišan iz XVI veka poreklom iz hercegovačkog sela Borije, sa motivima vojne opreme i islamskih verskih obeležja, i njegovim ostacima zatrpao rupu nastalu njegovim izvaljivanjem, dok se drugi nadgrobni spomenik iz XV veka, poreklom iz sela Popovići, pokazao kao „tvrđi“, pa je teško oštećen izvaljen i bačen u rastinje iza zgrade Muzeja.
Prošle nedelje je ceo slučaj otkrio beogradski dnevnik „Danas“, a kako se Vojni muzej nalazi pod nadležnošću Uprave za moral Vojske SCG, nakon toga oglasila se saopštenjem Informativna služba Generalštaba Vojske SCG, u kojem, uz reči osude, bez imenovanja odgovornih, potvrđuje da su „samovoljnim postupkom pojedinaca zaposlenih u Vojnom muzeju uklonjena dva kamena šehidska nišana, pri čemu je na jednom od njih došlo do oštećenja… Posle utvrđivanja činjeničnog stanja, prema počiniocima ovog nemilog događaja biće preduzete odgovarajuće zakonske mere o čemu će javnost biti blagovremeno obaveštena.“
Pukovnik Nikolić je agenciji Beta izjavio: „Mi smo uklonili te nišane koji su još 1960. godine dovučeni iz Bosne i Hercegovine s nekog turskog groblja. Nije reč ni o kakvim sakralnim ili verskim objektima, već o običnim dekorativnim predmetima i oznakama turske vojske, a Vojska SCG nije dužna to da štiti.“
Svojevremeno, povodom jednom sličnog slučaja u susednoj Hrvatskoj, filozof Milan Kangrga je počinioce ovakvih zločina nazvao „talibanskim neandertalcima“.
N. Grujičić
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve