Posle ubistava Slavka Ćuruvije i Milana Pantića, ubistvo Duška Jovanovića treće je ubistvo novinara u SCG u poslednjih pet godina. Međutim, ovaj atentat će verovatno imati veće političke posledice: već i sada je jasno da će Jovanovićevu smrt mnogi pokušati konkretno da iskoriste
Kada je u intervjuu za „Vreme“ objavljenom 20. maja izvršni direktor Grupe za promjene Nebojša Medojević ocenio kako će se u politički podeljenoj Crnoj Gori uskoro „nešto desiti“, ni on, ni bilo ko drugi nije mogao da sluti da će se to „nešto“ desiti tako brzo. U petak 28. maja 2004, nekoliko sati pošto je na njega pucano iz automobila u pokretu, preminuo je direktor i glavni i odgovorni urednik podgoričkog dnevnika „Dan“ Duško Jovanović. Posle Slavka Ćuruvije i Milana Pantića, ovo je treće ubistvo novinara na teritoriji SCG u poslednjih pet godina, s tim što će atentat na Jovanovića verovatno imati veće političke posledice: nekoliko dana posle ubistva postalo je jasno da će Jovanovića, odnosno njegovu smrt, mnogi pokušati vrlo konkretno da iskoriste.
KRICI I ŠAPUTANjA: Za razliku od prvih zvaničnih reakcija na ubistvo Jovanovića, koje su se bazirale uglavnom na osudi „ubistva slobode reči“, one nezvanične i one „između redova“ bazirale su se pre svega na politici, odnosno na verziji po kojoj je za ubistvo bio direktno odgovoran premijer Crne Gore Milo Đukanović. Iako su se tokom dana pojavile još dve verzije (jutarnja, po kojoj iza ubistva stoji biznismen poznat pre svega po cigaretama i privatnim avionima, i večernja, po kojoj je naručilac neko ko se uplašio izuzetno kompromitujućih tekstova o „šećernoj aferi“ koju je „Dan“, navodno, trebalo da objavi), konačnu pobedu među čaršijskim pričama odnela je upravo politička. Naravno, svakog ko je znao bilo šta o „Danu“ i njegovom direktoru, ovakav scenario nije nimalo iznenadio.
Tokom devedesetih, Duško Jovanović je bio član tada jedinstvene Demokratske partije socijalista, da bi se posle rascepa DPS-a 1997. priključio struji Momira Bulatovića i s njim osnovao Socijalističku narodnu partiju – u periodu pre rascepa šef finansijske policije Jovanović tada postaje poslanik SNP-a. Pošto se i SNP 2001. podelio, opet se priklanja Bulatoviću, povukavši se iz politike kada je Bulatović odbio da preuzme rukovođenje novoosnovanom Narodnom socijalističkom strankom. U međuvremenu, Jovanović je bio jedan od suvlasnika preduzeća Ju medija mont, koje je i osnivač lista „Dan“ – od osnivanja lista (pomognutog, kažu, i od strane tadašnjeg Beograda), Jovanović je bio njegov direktor, a kada se u septembru 2001. sa mesta glavnog i odgovornog urednika povukao Vlado Ašanin, Jovanović preuzima i tu funkciju. Za sve to vreme, a posebno posle povlačenja iz političkog života, Jovanović se otvoreno zalagao za jedinstvenu Jugoslaviju, a Đukanovićevoj vladi je stajao na žulj kad god je mogao.
Imajući sve to u vidu, bilo je samo pitanje trenutka kada će se šaputanja pretvoriti u javnu optužbu, a od Jovanovićevog „Dana“ se očekivalo da u tom smislu preuzme vođstvo. I, naravno, čim su se malo oporavili od šoka, novinari tog dnevnika to su i učinili. Već u subotu 29. maja, u nepotpisanom uvodniku „Dana“, navodi se: „Saučešća, ma koliko ona bila iskrena, ili službena, ne mogu amnestirati državu Crnu Goru, odnosno njenu vlast. Sve dok zločinci ne budu otkriveni, pokazani njihovi nalogodavci i izvedeni pred sud pravde, država je sumnjiva za zločin.“ Na stranama koje slede, velika pažnja zatim je posvećena policiji, odnosno njenoj, navodno prilično mlakoj, reakciji na ubistvo. „Dan“ je najpre preneo svedočenje dopisnika „Politike“ Dragana Bećirovića koji je istakao da su se nedaleko od mesta atentata nalazili policajci koji su „stajali kao ukopani“ i koji se, dok je stajao blizu njih, „nisu mašili motorole ili mobilnog telefona“, a zatim i širu verziju:
„Ni podgorička policija nije reagovala onako kako je zahtijevao trenutak, jer je samo Ulica 13. jula bila blokirana za saobraćaj, dok su ostale gradske saobraćajnice bile slobodne. Nakon atentata na Jovanovića, u Podgorici nije primijećena nijedna policijska patrola. Policije nije bilo ni na putu do Urgentnog centra, a o drugim djelovima grada da i ne govorimo.“ Nešto dalje, skoro čitavu stranicu zauzelo je otvoreno pismo Nenada Bućina (crnogorskog predstavnika u nekadašnjem Predsedništvu SFRJ) Milu Đukanoviću u kojem se premijer optužuje mnogo direktnije nego što je to bio slučaj s izjavama opozicionih lidera (kojima je takođe posvećen veliki prostor).
Međutim, priča je zapravo započela tek tokom tog dana, odnosno za vreme prve protestne šetnje koju su organizovali podgorički novinari, a kojoj su se pridružili i građani. Naime, kako je protestna kolona između ostalog prošla i pored zgrade crnogorske vlade, sve ono o čemu se do tada samo šuškalo izgovoreno je javno i jasno: „Milo, ubico“, „Ti si ga ubio“, „Vlast ga je ubila“. Posle toga, a sve bazirajući se na „glasu naroda“, otvoreno je široko polje raznih tumačenja, kritika i konkretnih prozivki, pri čemu se javnost jasno podelila na one koji za ubistvo krive aktuelnu crnogorsku vladu i na one koji se, ne baš tako jasno, ograđuju od mogućnosti da ubistvo ima bilo kakvu političku pozadinu. Ova podela, baš kao i u toliko prilika do sada, postala bi jasna svakom ko je uporedo čitao provladine „Vijesti“ i opozicioni „Dan“.
OTVORENI FRONT: Rečenica „Narod optužuje Vladu“ osvanula je na naslovnoj strani „Dana“ u nedelju 30. maja, a sve što se u tom dnevniku još moglo naći bilo je samo razrada teze. Naime, pored pisma Momira Bulatovića naslovljenog „Crnoj Gori – na savjest“, bio je tu i autorski komentar Dragana Rosandića u kome se otvoreno kaže: „Neću nikoga da optužujem! Toliko je očigledno, da je nestvarno stvarno! Toliko je očigledno da bode oči! Da je van razuma“ Neka im je Bog u pomoći!“ Pored toga, da sve ipak ne bi ostalo samo na pismima, „Dan“ je naveo i da su famozni „golf“ iz kojeg je navodno pucano na Jovanovića zapravo slučajno našli komunalni radnici, a ne stručni timovi policije kako je do tada navođeno – naravno, po „Danu“, još jedna potvrda da policiji zapravo nije stalo da pronađe ubice, odnosno da se ubice nalaze u njenim redovima.
Istovremeno, za kontraudar bile su zadužene provladine „Vijesti“. Već na drugoj stranici, objavljen je intervju sa Markom Nicovićem, koji je predstavljen kao „ugledni policijski ekspert“, a sve s jasnim naslovom: „Ljudi iz sive ekonomije, uz pomoć stranaca, hoće da eliminišu Đukanovića“. Tom prilikom, osnovna Nicovićeva teza bila je da je „vrlo moguće da su ubistvo organizovali neki ljudi iz vlasti bliski Milu Đukanoviću, u dogovoru sa stranim faktorom i ljudima iz sive zone, kako bi zagorčali život crnogorskom premijeru i onemogućili mu da se konsoliduje nakon afera šverca cigareta i seks-trafikinga“. Pored toga, ocenjeno je da će „premijer Crne Gore vrlo teško politički moći da izdrži međunarodni i unutrašnji pritisak zbog ovog ubistva“. Osim Nicovića, „Vijesti“ kontaktiraju i političkog analitičara Radeta Bojovića koji ocenjuje da je „teško očekivati da se narednih dana neće dešavati pokušaj političke zloupotrebe ovog zločina“. Stvari je najjasnije definisao takođe intervjuisani Radoje Martinović, bivši funkcioner SDB-a: „Naručioci ubistva Duška Jovanovića mislim da su, imajući u vidu aktuelnu situaciju u Crnoj Gori, ciljali na vlast i na Mila Đukanovića. Režim ima više štete od ubistva Duška Jovanovića nego koristi, jer nijedan pojedinac, ni u Crnoj Gori ni u bilo kojoj zemlji, za režim ne može biti opasan.“ Ni „Vijesti“ se, naravno, nisu zadržale samo na komentarima i ličnim stavovima: za razliku od „Dana“, one na vidnom mestu objavljuju brojeve telefona putem kojih su građani „dobili priliku“ da kontaktiraju direktno s kabinetom ministra Đurovića ili njegovim pomoćnikom, kao i brojeve telefona na koje se mogu javiti i sami odrediti način na koji žele da pomognu u istrazi.
Činjenica da se predstavnici državnog vrha nisu pojavili na Jovanovićevoj sahrani u nedelju 30. maja dodatno je uzburkala strasti, ali je i tu podela uloga bila jasna. Ne reagujući na javne optužbe, ne oglašavajući se posle prvih zvaničnih reakcija, ne pojavljujući se u javnosti, Đukanović se očigledno opredelio za nemu konsolidaciju svojih redova – tome u prilog ide i činjenica da su „Vijesti“, uz izveštaj sa Jovanovićeve sahrane, 31. maja objavile samo intervju u kome (opet) Marko Nicović tvrdi kako bi priču o „golfu“ i predmetima koji su u njemu trebalo dodatno ispitati jer se može dogoditi da je „sve to samo montaža“ kako bi se istraga skrenula u pogrešnom smeru. Ni reči o dojučerašnjim tezama o tome da atentat samo šteti Đukanoviću i da je on, navodno, bio najmanje zainteresovan za ubistvo najviđenijeg podgoričkog urednika. S druge strane, „Dan“ je nastupio još agresivnije nego što se moglo očekivati. Već na naslovnoj strani, umesto očekivane informacije o tome da je Jovanović sahranjen, osvanuo je citat njegovog brata Miodraga: „Saučešće državnog vrha najveći cinizam.“ Odmah posle toga, u celosti je citiran njegov govor na odru, u kojem se navodne ubice nazivaju „prebogatim rđama“ i ne pominju jedino imenom:
„… Dok većinska Crna Gora istinski tuguje za tobom, zadrigli silnici, zločinci i njihovi naručioci negdje u luksuznim vilama, u oblaku duvanskog dima, sa hašišom, heroinom ili ko zna kojom drogom, uz seksualne perverzije sa maloljetnicama slave uspješno završen posao…“ Takođe, velika pažnja posvećena je anketama građana koji opet direktno prozivaju Đukanovića, kao i izjavama predstavnika plemena Pipera koji na više mesta najavljuju da će, ako atentatori ne budu pronađeni od strane onih koji su za to plaćeni, „Piperi i svi slobodni ljudi Crne Gore sami potražiti ubice“. Posebno naznačeno mesto zauzeli su lelekači iz istog plemena koji su tokom sahrane ponavljali: „Od nesoja glavu si izgubio, kukavički on te je ubio, jer pred tobom stati nije smio, a nalog je od vlasti dobio.“
S obzirom na to da Crna Gora, baš kao i Srbija, obiluje nerazjašnjenim ubistvima s političkom pozadinom (tu su pre svega ubistva Gorana Žugića, savetnika za bezbednost predsednika Crne Gore u maju 2000. i Darka Raspopovića, visokog funkcionera SDB-a crnogorskog MUP-a u januaru 2001), ubistvo Jovanovića bi i bez ovakvih frontalnih napada imalo specifičnu težinu. Međutim, kako su se stvari u međuvremenu dodatno iskomplikovale u najmanju ruku čudnim ponašanjem policije i vrha republičke vlasti, čitava priča zaista ne sluti na dobro. Naime, izjava istražnog sudije o tome da su u automobilu nađeni olovka sa nazivom jedne stranke iz Srbije i srpske registarske tablice (vidi okvir), a tek zatim napomena da je on sve te predmete video „kroz prozor automobila“, morala bi da probudi sumnju čak i u državi mnogo manje politički razjedinjenoj – da ne pominjemo mogućnost da potvrde reči svedoka da policija posle atentata nije reagovala i da nije blokirala okolne ulice. Pored toga, već i sam pogled na spisak onih koji su tužili „Dan“ i Jovanovića, kao i spisak onih koji to nisu mogli (jer su u tekstovima kvalifikovani samo kao „ugledni političar“ ili „dama iz visokog društva“), otvara mogućnost za najrazličitija tumačenja i kombinacije. Kad se tome dodaju pretnje koje je Jovanović ranije dobijao i njegove političke veze, jasno je da će policija i pravosuđe imati pravu priliku da pokažu koliko su zaista sposobni, ali i da će, bez obzira na njihovu prilježnost, svakako biti onih nezadovoljnih i spremnih da se pravdom lično pozabave. U svakom slučaju, „nešto“ se zaista desilo. „Nešto“ što je mnogo veće, značajnije i dalekosežnije nego što se na prvi pogled čini.
Za sada nepoznata lica pucala su na Jovanovića u četvrtak u 23.45, ispred redakcije „Dana“ u Ulici 13. jula. Neposredno pošto je ušao u automobil, iz drugog vozila zatamnjenih stakala koje je naglo usporilo prolazeći pored njega, otvorena je paljba, a Jovanović je pogođen u grudi, stomak i noge. Nekoliko minuta pred pucnjavu, s Jovanovićem je bio dopisnik „Politike“ Dragan Bećirović, a u neposrednoj blizini nalazio se i Jovanovićev telohranitelj Milorad M. Mirović čije je vozilo takođe pogođeno – Bećirović i Mirović su, pošto su čuli pucnje i videli o čemu se radi, zaustavili jedan automobil i teško ranjenog Jovanovića, koji je još bio svestan, prevezli u Urgentni centar. Ipak, posle četvoročasovne operacije, Jovanović je podlegao povredama. Neposredno potom, na podgoričkim ulicama policija je bila primetnija nego obično, s tim što su najjače snage ipak postavljene na putu ka podgoričkom i tivatskom aerodromu – posle ubistva, policija je kontrolisala automobile zatamnjenih stakala, da bi tokom narednog dana na putu ka podgoričkom aerodromu bilo sedam do osam kontrola. S druge strane, van Podgorice, život je tekao potpuno normalno, a u crnogorskim turističkim centrima policije praktično nije ni bilo – dva dana posle ubistva, iz Tivta ste, na primer, mogli da otputujete za Beograd čak i bez pregleda lične karte (obaveznog pri dolasku iz Srbije), a čak ni nemački pasoš jednog putnika nije privukao pažnju nadležnih.
Za razliku od manje-više mirnih podgoričkih ulica, politička aktivnost je od samog početka bila prilično intenzivna. Desetak sati posle Jovanovićevog ubistva, crnogorski ministar policije Dragan Đurović učinio je ono što recimo Dušku Mihajloviću na pamet nije padalo čak ni kad su ubili premijera: ističući da će otkrivanje ubica biti apsolutni prioritet MUP-a, obećao je da će, ukoliko atentatori ne budu pronađeni, podneti ostavku. Odmah potom, MUP je objavio da je u pomoć pozvao evropske stručnjake i da će za svaku tačnu informaciju koja bi mogla da pomogne u rasvetljavanju zločina (identitet direktnog izvršioca ili naručioca ubistva) isplatiti nagradu od milion evra. Istovremeno, osudom zločina i zahtevom da se ubice što pre pronađu, reagovali su predsednik Crne Gore Filip Vujanović, premijer Milo Đukanović, predstavnici svih stranaka, novinarskih udruženja i udruženja građana i, naravno, sve podgoričke redakcije.
Što se konkretnih stvari tiče, za sada je najvažnije otkriće „golfa“ iz kojeg je navodno izvršen atentat, a kroz prozore vozila koje još nije otvoreno primećene su dve automatske puške kalibra 7,62mm – dan kasnije, istražni sudija Radomir Ivanović rekao je da je kroz prozor automobila takođe video da je na kundaku puške ugravirano „ime ili nadimak“, kao i da se tu nalaze „hemijska olovka s natpisom jedne stranke iz Srbije“ i „tablice sa oznakama jednog srpskog grada“ (iako sudija to nije hteo da kaže, podgorički mediji navode da se radi o Vršcu). Tablice koje su se nalazile na automobilu ukradene su tokom aprila, a vlasnik „golfa“ još nije poznat – pored toga, nije poznato šta se sve zapravo nalazi u automobilu, jer su nemački stručnjaci zaduženi za ekspertizu, rad započeli tek u ponedeljak 31. maja.
Protiv dnevnika „Dan“, njegovih urednika i vlasnika pokrenuto je više od 40 tužbi, uglavnom zbog klevete, odnosno prenošenja navoda iz zagrebačkog „Nacionala“. Protiv lista se u ovom trenutku još vodi 18 procesa, a advokat „Dana“ Lidija Božović kaže da su oni koji su završeni, okončani brzinom neobičnom za crnogorske prilike. Zbog tekstova objavljenih u „Danu“, Jovanoviću je više puta prećeno, ali se jedini fizički napad dogodio u aprilu 2000, kada mu je oteta i tašna s dokumentima. U svakom slučaju, među onima koji su tužili ovaj dnevnik i njegovo uredništov nalaze se i:
Milo Đukanović, premijer CG – zbog pisanja o aferi s Moldavkom S.Č. i zbog prenošenja tekstova iz zagrebačkog „Nacionala“; bivši urednik „Dana“ Vladislav Ašanin dobio je tromesečnu kaznu zatvora, a Đukanović je zbog duševne boli dobio 15.000 tadašnjih nemačkih maraka.
Vukašin Maraš, pomoćnik ministra odbrane SCG – zbog tekstova o postupku koji je protiv njega pokrenut u Italiji, a koji je u vezi s navodnim švercom vojnih vozila iz Italije u Crnu Goru.
Duško Marković, načelnik SDB-a – još traži 25.000 evra zbog navoda da je u rodu s nekim kontroverznim ličnostima.
Stanko Subotić Cane, biznismen – zbog prenošenja tekstova iz „Nacionala“; Ašanin je na osnovu ove tužbe dobio jednomesečnu zatvorsku kaznu, a Subotić još traži milion evra za naknadu štete i 80.000 evra za duševnu bol.
Veselin Barović, biznismen; Danilo Mitrović i Branko Vujošević, bivši čelnici KK Budućnost – zbog pisanja o navodnom pranju novca kroz taj košarkaški klub; za duševnu bol traže oko 150.000 evra.
Vuk Bošković, savetnik za bezbednost Filipa Vujanovića – zbog prenošenja teksta iz zagrebačkog „Nacionala“ o navodnoj Boškovićevoj umešanosti u ubistvo Blagote Sekulića i navodnom učešću u piramidi duvanske mafije po jednoj je tužbi već dobio 4.000 evra, a po drugoj traži još 50.000; postupak je u toku.
Početkom aprila 2003. distribucija „Dana“ u Srbiji zabranjena je zbog pisanja dopisnika tog dnevnika Milovana Brkića i Dragiše Petrovića, odnosno zbog navoda da je Legija odavno uhvaćen, o pokušaju samoubistva Svetlane Ražnatović u pritvoru i o navodnoj smrti Frenkija Simatovića. Osim zabrane distribucije, dopisnik Brkić pritvoren je zbog tekstova objavljenih u tom listu, a Duško Jovanović je potom izjavio da bi bio zabrinut da „Dan“ nije zabranjen u Srbiji.
Gotovo istovremeno, Jovanović je postao i prvi novinar protiv kojeg je pred Haškim tribunalom podignuta optužnica – zbog nepoštovanja suda, odnosno objavljivanja identiteta jednog od zaštićenih svedoka (K32) na suđenju Slobodanu Miloševiću, pretila mu je visoka novčana i zatvorska kazna. Slučaj se, međutim, završio Jovanovićevim izvinjenjem sudu, a neposredno posle ubistva portparol glavnog tužioca Florans Artman izjavila je da „atentat nema nikakve veze s Hagom“.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
