Debakl Španaca i Italijana

Gledam i gotovo ne verujem: Englezi realizuju sedam ili osam dodavanja „do noge“, nisko po travi, do dobro postavljenog igrača. Fudbal snage, tempa i maksimalne borbenosti zamenili su, ili su na putu da zamene, za fudbal koji njihove tradicionalne (i dobre) karakteristike oplemenjuje onim što se zove „igra“. Englezi, bar na ovom šampionatu, posle jedno 140 godina otkad su izmislili „najlepšu sporednu stvar na svetu“, umesto da „rade fudbal“ počinju da „igraju fudbal“. Dokle će ih to dovesti i da li će biti dovoljno da svojoj skromnoj listi međunarodnih uspeha na kojoj je samo titular svetskog prvaka iz 1966. dodaju bar neko polufinale ili finale, videćemo do kraja, ali i ove prve tri utakmice bile su dovoljne da vidimo neke nove Engleze i to je nesumnjivo veliki dobitak za fudbal. Transformacija se duguje jednom čoveku, Šveđaninu Svenu Goranu Eriksonu, koji je posle sjajnih rezultata sa klubovima u svojoj zemlji, zatim u Portugalu i (naročito) Italiji seo na klupu Engleza koji su (najzad) shvatili u čemu je njihov problem: svi klubovi igraju isto jer svi (engleski) treneri misle isto. Neće biti slučajno da ligom dominira Arsenal čiji je trener Francuz Arsen Venger dok je drugi bio Čelsi na čijoj je klupi (bio) Italijan Klaudio Ranieri. Kada je progutan ponos doveden je Erikson i stvari su krenule nabolje. Napredak se video već na Mundijalu u Japanu i Koreji pre dve godine, ali trebalo je znatno više vremena da se tim uobliči i uigra. Poraz od Francuza u nadoknadi vremena na otvaranju šampionata više je bio incident nego slabost. Pravo lice Englezi su pokazali protiv Švajcaraca (3-0) i Hrvata (4-2). Erikson je imao tri čiste da u špic napada stavi 18-godišnjeg Vejna Runija koji je sa četiri gola u prva tri meča poveo trku za najboljeg strelca šampionata, ali više od golova impresionira način na koji ih postiže: golgeter Evertona je izrazito raznovrstan fudbaler koji ima sve što treba jednom napadaču. Brz je, odlično šutira, hladnokrvan je kad se nađe u šansi, a povrh svega je i prgav… Pre pet-šest godina engleski fudbal je izbacio Majkla Ovena, koji danas sa Runijem čini tandem u napadu engleske reprezentacije, ali slične Ovenove karakteristike nisu mogle da dođu do izražaja zato što sistem igre nije bio kakav je danas, odnosno klasični „britanski duh“ bio je predominantan u odnosu na „evropski stil“ koji forsira Erikson. Dejvid Bekam je i dalje „ikona“ pred kojom se engleski navijači mole, ali nije više onaj igrač od koga sve zavisi i oko koga se sve vrti. Sa Skolom, Džerardom, Lampardom i naravno Bekamom, Englezi imaju odličnu sredinu terena, a ako se doda i solidna odbrana, eto razloga za zadovoljstvo ostrvljana.

FUDBAL JE FUDBAL: Da li će sve to biti dovoljno da se u četvrtfinalu savladaju inspirisani i „napaljeni“ domaćini, ostaje da se vidi. Portugal je sa svojom generacijom koja je pred istorijskim „sad ili nikad“ (Kouto, Figo i Rui Kosta, višestruki prvaci sveta u mlađim kategorijama, imaju 300 utakmica zajedno u reprezentaciji, svi ostali ni 400) uspeo da izbaci Španiju, što je jedno od najvećih iznenađenja prve faze šampionata, ali ipak se ne radi o senzaciji. Ako je Grčka uspela da bude prva u grupi sa Španijom poslavši je u baraž sa Norveškom, zašto bi onda bila senzacija činjenica da su Grci još jednom završili ispred Španaca? Španska Primera jeste jedna od tri najjače evropske lige, ali sa onolikim brojem najboljih stranaca tako mora biti. Jaka liga ne garantuje i jaku reprezentaciju, mada se Španci redovno „pale“ pred velika takmičenja i redovno bivaju razočarani, ovoga puta na neki način čak i fudbalski poniženi jer nisu stigli ni do četvrtfinala koje je (od 1984) za njih prag koji ne prelaze na velikim takmičenjima. Njihov selektor Injaki Saes izjavio je da ostaje na klupi jer je Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 2006. „novi veliki izazov“. To je dobra vest za naš fudbal jer ne treba zaboraviti da smo u kvalifikacijama za Nemačku u istoj grupi sa Španijom koja, bez sumnje, ostaje favorit, ali primer Grka dovoljno je poučan… Uloga selektora, odnosno trenera, videla se takođe na primerima Portugala i Španije. Sve što Saes nije imao (hrabrost, taktiku, motivisane igrače…) imao je Brazilac Luis Felipe Skolari, svetski prvak sa Brazilom pre dve godine. Nije se libio da uoči meča za jedan španski radio izjavi kako neće da govori „jer smo u ratu, a u ratu se ubija ili se gine“. Posle je pojasnio da nije baš mislio bukvalno, ali poruka je bila jasna. A ako nešto ne razumete, primenite recept Španaca koji kad god im nešto nije jasno, citiraju Vujadina Boškova koji je nekom prilikom rekao „fudbal je fudbal“ i ušao u istoriju po toj mudrosti.

Treći tim (ne po redosledu) koji je obeležio prvu fazu bila je Češka. Sa ekipom u kojoj je u prvih 11 iz nacionalne lige samo Poborski i to posle godina pečalbarenja u Engleskoj, što je takozvani „danski recept“ još iz 1984. a označava igrače koji se, dobro situirani i afirmisani u ekipama iz zapadnoevropskih zemalja, vraćaju kući sa novim iskustvom, kao bolji igrači, spremni da igraju u reprezentaciji prvenstveno iz ljubavi prema zemlji. Utakmica Češka–Holandija (3-2) bila je najbolje dosad viđeno na šampionatu, ne samo zbog spektakularnog preokreta Čeha posle 0-2, već zbog fudbala koji se igrao. Ako u timu imate najboljeg evropskog igrača u prošloj godini (Pavel Nedved), ako imate jednog genijalca na sredini kakav je Rosicki (Borusija Dortmund), ako imate „dvometraša“ Jana Kolera (takođe Borusija Dortmund), ako Baros posle serije teških povreda u Liverpulu igra kako igra, ako na svakoj poziciji imate, u najmanju ruku, solidnog igrača, onda nije čudo što je češka selekcija, bar zasad, hit leta. Aktuelni evropski prvak Francuska prošao je do četvrtfinala bez većih problema, ali bez (očekivanog) sjaja. Nešto ne štima, uprkos silnim velikim imenima u dresu trikolora. Možda je baš to problem, Francuzi su malo zakasnili sa smenom generacija, još se oslanjaju na igrače koji su 1998. bili prvaci sveta od kojih je većina davno prešla tridesetu… Na svoju sreću, imaju genijalce poput Zinedina Zidana (tri pogotka) i Tjerija Anrija (dva gola protiv Švajcaraca) koji su u stanju da reše meč i kad ne igraju dobro. Objektivno, Francuzi bi morali u polufinale jer su nesumnjivo bolji od Grka, ali lepota fudbala je (i) u njegovoj nepredvidivosti.

Dosadašnji tok šampionata nedvosmisleno je potvrdio da su za velike rezultate neophodni veliki igrači. Neki su ovde već pomenuti, neke treba dodati. Na primer, Zlatana Ibrahimovića, sina bosanskih izbeglica, koji je Italijanima dao antologijski gol petom. Ovaj 22-godišnji momak, član Ajaksa, važi za enfan terible švedskog fudbala (kažu da je jednom u nekoj robnoj kući obukao neku uniformu i počeo da legitimiše ljude, drugi put je šutirao penal za koji nije bio određen…), postaje jedan od najtraženijih napadača u Evropi mada kaže da zasad nema nameru da ide iz Amsterdama. Njegov stariji kolega Henrik Larson vratio se u švedski državni tim posle peticije koju je organizovao list „Aftonbladet“ a potpisalo 150.000 navijača…

U prošlom broju „Vremena“ citirana izjava „da je fudbal igra u kojoj učestvuju 22 igrača i u kojoj uvek pobeđuju Nemci“ ostaće za istoriju ili neka druga vremena u kojima će Nemci opet pobeđivati. Posle dva skromna remija na startu, od kojih onaj sa Letonijom spada u prvorazredna iznenađenja, jasno je da Nemci nisu ono što su bili. Niti imaju igrače kao nekad. Ko bi od današnjih reprezentativaca, osim možda Balaka, mogao da igra u prethodnim trofejnim generacijama bundes-fudbala? O trenerskim legendama tipa Sep Herberger ili Hemut Šen i da ne govorimo.

SKANDINAVKA: Nažalost, šampionat je u utorak uveče dobio senku. Ishod 2-2 u meču Švedska–Danska obezbeđivao je prolaz obema skandinavskim selekcijama bez obzira na ishod utakmice Italija–Bugarska i desilo se baš to. Sreća je okrenula leđa fudbalu jer su Italijani drugi gol (2-1) dali u 94. minutu, da je ostalo 1-1 ne bi imali nijedan argument da optuže Skandinavce, ali kad više ni sami nisu verovali da mogu do pobede, Kasano je zatresao mrežu… Istovremeno, u Portu se igrao žestok meč, ako je bila režija, bila je – vrhunska! Danci su dva puta vodili (oba puta Tomason, igrač Milana), Šveđani izjednačavali, drugi put minut pre kraja. Prethodno su Danci imali tri šanse za 3-1… Igrači, ruku na srce, nisu bili sumnjivi, ali navijači jesu. Transparenti tipa „2-2, Nordic Victory“, „2-2, Ciao Italia“ bili su brojni. Ostaje da se vidi šta će reći UEFA. Šta će reći Italijani možemo zamisliti, kada su onoliko „trubili“ uoči meča da će ih Skandinavci namestiti, nije teško pretpostaviti šta će reći kad je rasplet, slučajan ili nameran, bio baš onakav kakvog su se pribojavali. Bilo kako bilo, dve zemlje koje pretenduju da imaju najjače lige u Evropi, Španija i Italija, otišle su kući posle prvog kruga dok je sudbina treće velesile, Nemačke, u času zatvaranja ovog broja bila neizvesna. U četvrtfinale su ušli Portugal, Grčka (iz grupe A), Francuska i Engleska (iz B), Švedska i Danska, Češka i Holandija/Nemačka (iz D).

Neko će uzeti lepe pare na kladionici.