Hapšenje trgovačkog putnika

Potrajalo je to neko vreme: od trenutka kada se u Beogradu nekome nešto učinilo čudno, pa do trenutka kada je Dejan Milenković Bagzi u petak kasno noću, u 23.30, izašao iz jedne od svojih omiljenih telefonskih govornica u centru Soluna i uleteo ravno u ruke grčkim policajcima. Građanin Milenković bio je odeven u skupo odelo i na sebi nije imao nikakva dokumenta; zato je imao torbu sa rezervnom odećom i velikom količinom gotovog novca (skoro sto ili dvesta hiljada evra, zavisno od procene onih koji tvrde da su obavešteni). U svakom slučaju suviše gotovine za bogatog čoveka; legalni bogataši ne nose gotovinu, već plastiku. Šef solunske policije tu sumu je opisao kao „mnogo veću od sume potrebne za ličnu potrošnju“. Već samo posedovanje tolikog gotovog novca – nedostatak dokumenata na stranu! – dovoljan je razlog svakoj policiji za lišenje slobode, barem dok se slučaj i poreklo ne razjasne. Kuda je to crni Bagzi krenuo s toliko para, a bez dokumenata, u vrelu i tajanstvenu solunsku noć punu špijuna?

TAJANSTVENA SOLUNSKA NOĆ: Policiji je pao u ruke u glavnoj ulici Metropolios, u razumnoj blizini jugoslovenskog konzulata (nekoliko stotina metara). Ta je okolnost zanimljiva: iste večeri složno su se oglasile Jasna Milenković, supruga i Biljana Kajganić, advokat koji zastupa Bagzija u do sada opravdanom odsustvu, tvrdeći da se mučenik Bagzi upravo bio predao jugoslovenskom konzulatu u Solunu. Naime, takav je bio smisao njihovog telefonskog dogovora koliko u devet uveče, kako tvrdi Kajganićeva. Na prvi pogled reklo bi se da je tu neko nekoga preduhitrio: kao, krenuo Bagzi da se pošteno preda svojoj državi, a pokvarenjaci ga sprečili, jer slušaju telefone, pa su se tako avizali… Ako je to istina – za te dogovore o predaji, to jest – zašto konzulat i ambasada u Atini o tome pojma nemaju? U ta doba noći pametno je najaviti se konzulatu, pogotovo ako je neko begunac od ozbiljne optužnice – za ubistvo premijera; inače će ga noćni čuvar oterati s vrata, pogotovo ako nema nikakva dokumenta pri sebi; možda pozove i policiju… Ako već nije poneo dokumenta, kad je već krenuo da se preda konzulatu, zašto je poneo tolike pare? Sa gnušanjem odbacujemo pretpostavku da je imao nameru nekoga da razveseli tolikim parama; bez obzira na poznate reputacije nekih naših diplomatsko-konzularnih predstavništava iz ranijih godina, uključujući i generalni konzulat u Solunu, koji se pominje u vezi nekih kradenih kola, veza sa raznim licima itd.

Pre će biti da je građanin Milenković krenuo negde drugde – ili da je tu bilo nekog dogovora od koga se sada svi ograđuju i prave blesavi. Zašto bi se inače Bagzi uputio iz dobro nameštenog gnezda u tajanstvenu solunsku noć punu špijuna?

BAGZIJEVO KRETANjE: Tu treba ići redom, hronološki. Dejan Milenković Bagzi nestaje bez traga čim je pušten iz pritvora pre vremena, a odlukom vanraspravnog veća IV Opštinskog suda od 24. februara 2003, koja se dan-danas javlja kao u najmanju ruku nejasna. Da se podsetimo: pritvora je Bagzi dopao 21. februara 2003, pošto je kamionom sa sumnjivim papirima namerno presekao put koloni vozila pod pratnjom u kojoj je bio pokojni Zoran Đinđić; namera je bila izazvati sudar i zaustaviti kolonu, da bi Željko Tojaga Žmigi iz JSO-a ručnim raketnim bacačem razbio premijerov oklopljeni BMW, a Mile Luković Kum i Sretko Kalinić Beli iz JSO-a automatskim puškama dovršili atentat. IV Opštinski sud, međutim, pušta ga iz pritvora pre isteka određenih sedam dana (pod uslovima koji su i dalje nerazjašnjeni, mada mirišu na korupciju), na užas UBPOK-a i BIA, pa Bagzi nestaje. Zna se da je Bagzija Duća Spasojević sakrio u sigurni stan („štek“) u Vojvode Stepe 259, odakle mu se gubi svaki trag posle ubistva Zorana Đinđića, 12. marta 2003. Ima operativnih indicija da se Bagzi prometao od Progara do Putinaca (jedne od kuća koje je Miladin „Đura Mutavi“ Suvajdžić tada panično kupovao za Duću). Potvrđeno je da se Bagzi 14. marta uveče pojavio u kući svojih poznanika Maletića u Progaru (blizu Zemuna), zajedno sa Dušanom Spasojevićem Dućom i Sašom Pejakovićem Peletom iz JSO-a. Gđa Maletić radila je nekoliko godina ranije u butiku Jasne Milenković (Bagzijevice) u Čumetovoj Kotobanji u Surčinu. Pejaković je tom prilikom pokazao policijsku značku, mada je bilo jasno da su oni tu pod pretnjom da ubiju i domaćine i decu. Hteli su da kupe obližnju vikendicu, kaže gđa Maletić, čak su probali da je kaparišu, ali su 16. marta 2003. naglo promenili mišljenje i odvezli se u Putince (još jedan „štek“ nabavljen na brzinu). Odatle Pejaković ide prvo da doveze Mileta Lukovića Kuma, pa da prenosi poruke od Duće Zvezdanu Jovanoviću u glavni stan JSO-a u Kuli, a sve preko Veselina Lečića, organa bezbednosti JSO-a („plan A, B, C“ itd.), pa se vraća, ali ništa od toga svega. Na kraju Pele vozi za Beograd Duću, Kuma i Bagzija; Kum se priseća neke svoje rođake u Žarkovu, pa ih Pele ostavlja tamo negde i to je poslednje što se o Bagzijevom kretanju zna – do Soluna. O Dući i Kumu se takođe ne zna ništa do 27. marta 2003, kada ginu u pokušaju hapšenja u Meljaku kod Barajeva.

Doduše, po Beogradu je išla dosta uporna priča o tome kako je – navodno – policija pratila Bagzijeve mobilne telefone, ako ne i njega, pa da ih je to i dovelo do tog kobnog Meljaka; uprkos raznim fantastičnim teorijama i spekulacijama, međutim, za tu priču do sada nije bilo potvrde. Pogibija Duće i Kuma ostaje – za sada – izvan ove priče, jer postoje taktičko-operativna objašnjenja koja taj slučaj pokrivaju do daljnjega, ako se nešto zaista novo i nepoznato ne pokaže.

BEOGRADSKI STUDENT: Vratimo se u Solun. Pre svega, grčko-bugarsko-makedonski kanal za šverc heroina već je uveliko poznat svim policijama u regionu, kao i Zemuncima i ekipi: Legija, Duća, Kum, Bagzi i ostali promeću se tuda godinama i paze na propusnost i bezbednost vitalnih linija snabdevanja. Zato Legija naglo umukne kad razgovor u Specijalnom sudu dotakne taj aspekt stvari, mada ume da aludira na svoje poslove sa grčkim bizmismenima čiji identitet čuva do daljnjega – ako ikad. Građanin Bagzi očito je bio više nego upućen u ta posla: odakle inače on u Solunu, u posedu velikih para? Da mu nije baba Grkinja nešto ostavila u nasledstvo, možda?
Na značaj operacije u kojoj je Bagzi pao ukazuje i podatak da je grčka policija izgubila strpljenje: prvi put otkad se po Grčkoj traže razni Srbi, grčka policija počinje da traži i njihove lokalne saučesnike i jatake. Jedan od tih je i izvesni Pavlos, bivši beogradski student, za koga postoji osnovana sumnja da trguje drvetom sa Srbijom i Republikom Srpskom i da je Bagzijevu suprugu Jasnu 9. juna ove godine dovezao u Grčku u crnom BMW-u solunske registracije. Taj nesmotreni potez usledio je posle višestrukih telefonskih kontakata Bagzija i Bagzijevice; ti su kontakti pobudili pažnju izvesnih ljudi koji se bave telefonijom u principu i u detalje. Bilo je primećeno da se pozivi za Grčku i iz nje nekako gube iz nadzora. Preduzete su mere, pa se otkrilo i kako se to događa, da sada ne ulazimo u dosadne tehničke detalje. Sve u svemu, shvaćeno je da se Bagzi kloni mobilnih telefona s dobrim razlogom, a da se više uzda u prethodno „obezbeđene“ fiksne linije. Bagzi se u to vreme – ovih godinu i više dana – inače muvao po Pevkohoriju na poluostrvu Halkidiki i Kateriniji; oba lokaliteta su poznata po tome da se Srbi tuda mnogo motaju, a često je zalazio i u kuću pomenutog Pavlosa. Grčka policija uverena je da je Bagzi u zemlju ušao posle ubistva Zorana Đinđića; na kakav pasoš – još ne zna. Tokom prvih razgovora sa policijom, Bagzi je negirao bilo kakvu umešanost u ubistvo Đinđića, ali je priznao veze sa Surčincima i Zemuncima, kao i sa jatacima u Grčkoj. Kažu da je veoma uplašen za svoj život i da zahteva da ga grčka policija isprati i preda našoj policiji u Beogradu. Kod javnog tužioca u Solunu Bagzi je bio dvaput: prvi put u nedelju, a ne u subotu, kako se očekivalo; tada je podignuta optužnica za ilegalni ulazak u Grčku, a suđenje je zakazano za 31. juli 2006; upravo tako – 2006, jer je reč o pravnoj igri koja Grčkoj dozvoljava da Milenkovića potražuje i kasnije, nezavisno od toka događaja u Srbiji. Zaprećena kazna je do godinu dana zatvora i višegodišnja zabrana ulaska u zemlju. U ponedeljak je drugostepeni Apelacioni sud u Solunu doneo rešenje o pritvoru do 50 dana (ekstradicioni pritvor) i Bagzi Milenković upućen je u zatvor Diavita. Sada naše vlasti u tom roku treba da pošalju dokumentaciju potrebnu za izručenje.

„BAGZIJEV MIRAZ„: Bagzijevo hapšenje u Solunu izazvalo je u Beogradu neku vrstu mlitave i prekovoljne veštačke euforije; farsičnu verziju one euforije koja je pravljena po predaji Milorada Ulemeka Legije. Najdalje dokle se stiglo bile su uglavnom slaboumne prognoze kako će „Bagzi razjasniti događaje iz Meljaka“, zvane i „streljanje Duće i Kuma“, odrazi izneverene nade da će na Srbiju nebo pasti kad Legija progovori. U tom smislu već su se pojavile priče o „Bagzijevom mirazu“ koji donosi iz Grčke, tj. o „nagodbi“ koju je, kao, postigao sa novim vlastima: da on, kao, podrži Legijine tvrdnje, a da, kao, za uzvrat dobije status svedoka-saradnika. Sve to spada u one iste očajničke napore da se ubistvo Zorana Đinđića (ali i ostali teški zločini) relativizuje i tako dokaže ispravnost dogme vladajuće stranke: da su Zoran Đinđić i njegova administracija bili kriminalci, pa makar se dogma dokazivala krajnje sumnjivim iskazima opštepoznatih kriminalaca i dripaca kojima preti dugogodišnja robija i čija se krivica već veoma jasno vidi iz postojećeg dokaznog materijala.

Dejan Milenković Bagzi suočava se sa dilemom sličnom onoj sa kojom se suočio i Milorad Luković Legija: ili da laže i mulja dok može – ili da ispriča celu istinu, od početka do kraja, računajući na naklonost suda zbog iskrenosti. Ali: i to ćemo sve videti tek u septembru.