Čudesna šuma smrti: Dronovi tragaju za samoubicama
Šuma Aokigahara u Japanu čuvena je – po broju samoubistava. Sada se noću nadgleda dronovima
U okviru trećeg internacionalnog festivala autorskog stripa GRRR!, održanog od 2. do 7. oktobra u Pančevu, pored brojnih izložbi i radionica u kojima su učestvovali domaći i inostrani strip autori i izdavači, bila je predstavljena izložba "Strip u Srbiji 1945–1955." autora Zdravka Zupana, kao nastavak serije izložbi kojima festival GRRR! pokušava da podseti na istorijski razvoj strip-medija u našoj sredini. "Vreme" objavljuje tekst autora izložbe o periodu kada strip dolazi pod udar ideoloških kritika i cenzora
Samo nekoliko meseci po završetku rata na tržištu su počela da se pojavljuju nova stripovana izdanja. Krajem novembra u Beogradu je izašla prva (od tri koliko je ukupno izdato) sveska stripa Tri ugursuza za vreme okupacije. Autor scenarija bio je predratni novinar, urednik prvog srpskog i jugoslovenskog strip-lista „Stripa“, Vojin M. Đorđević, dok su na crtežima radili Milorad Dobrić kao glavni crtač i Slavko Saša Mišić. Iza ovog poduhvata stajao je najpoznatiji predratni izdavač Aleksandar J. Ivković, koji je bio pokretač i „Strip knjige“ u kojoj su reprizirani predratni stripovi S. Solovjeva, A. Ranhnera, K. Kuznjecova i Đ. Jankovića. „Kometa“ i „Vrabac“, pokrenuti decembra 1945, za razliku od „Strip knjige“, donosili su premijerna ostvarenja. „Kometa“, „nedeljni zabavni list u stripu“, izlazila je od 18. decembra 1945. do 22. januara 1946, ali nije bila datirana, izuzev poslednjeg, petog broja. U „Kometi“, pored ostalih objavljen je i strip Kaščej besmrtni Dragana Savića, inspirisan istoimenim sovjetskim filmom prikazivanim tog leta u jugoslovenskim bioskopima, a u štampi predstavljen kao „veliki ruski film sa sižeom iz narodnih priča i legendi“. U „Vrapcu“ je jedini autor bio Đorđe Đuka Janković. Već posle drugog broja list je prestao da izlazi. U to vreme izašla je i „prva knjiga“ (i jedina) „Sili simfonije“ koja je na svojih 96 strana donela nekoliko stripova čiji su glavni akteri bili popularni junaci američkog i francuskog stripa: Popaj, mačak Feliks, Džimi Klap, Gile i Rile, kao i jednu epizodu Boema, humorističkog serijala Konstantina Kuznjecova u crtačkoj obradi Slavka Saše Mišića.
FALSIFIKOVANI ŽIVOT U SLIKAMA: Istovremeno su usledili i prve negativne reakcije i otvoreni napadi na strip. Anatemisanje stripa je po svemu sudeći bilo unapred planirano i pripremljeno. Ovakav zaključak može se, između ostalog, izvući na osnovu podataka da je „Omladina“ od 72. broja od 23. novembra 1945. bez ikakvog objašnjenja prestala da objavljuje Kušanićev i Ćopićev strip o doživljajima pionirâ Ćire i Mire, kao i po sinhronizovanim i dobro orkestriranim napadima koji su ubrzo usledili. Prethodili su im pojedini novinski napisi u kojima se ukazivalo na štetni uticaj stripa. Početkom septembra 1945. na stranicama prvog posleratnog ilustrovanog lista „Duga“ objavljen je članak o ratnoj siročadi, „deci ulice“, u kome se napominje da su „stripovi najomiljenija literatura ulične dece“. U časopisu „Mladost“ iz iste godine jedan autor, osvrćući se na „pionirsko-zverinju igru“ Branka Ćopića Udarnici, piše: „Većina izdavača i pisaca u staroj Jugoslaviji nije gledala na to kako će knjige vaspitno delovati, nego kakvu će zaradu doneti. To je dovelo do pojave bezvredne i štetne kriminalne i strip-literature. Danas, kada se ovom pitanju prilazi sa jedne sasvim druge strane, malo se šta od čitavog tog nasleđa može korisno upotrebiti.“
A 7. decembra 1945. godine „Politika“, izveštavajući iz Okružnog suda za grad Beograd o zabrani daljeg izlaženja „edicije u stripu Tri ugursuza za vreme okupacije i stripovanih romana Poštareva kći od Puškina i Vaskrsenje od Tolstoja“, navodi u podnaslovu kao razlog to „što ove ‘strip-knjige’ štetno deluju na našu omladinu“. Javni tužilac grada Beograda je, prema pisanju istog lista, u svojoj tužbi istakao da su „u toj knjizi u stripu nemački fašisti predstavljeni kao vrlo naivni i glupi ljudi koji u našoj zemlji ne vrše nikakva zverstva, nego odlaze u sela da opljačkaju po neku svinju ili se bezbrižno voze našim drumovima, izdaju neke stroge objave od kojih niko ne strada, i tako dalje. I dok tako okupatorski vojnici jure kao muve bez glave, dotle glavne ličnosti te knjige – Ćoravko, Bradonja i Nosonja – predstavljeni kao junaci i majstori sabotaže, prave razne ujudurme i izigravaju glupe Nemce, varaju naivne gestapovce, ili odlaze na terevenke kod svog prijatelja bifedžije Joce“. Ovakvim prikazom, tvrdi tužilac Miša Jovanović, autor „omalovažava i vređa krvavu borbu naših naroda protiv fašističkih razbojnika“, zaključujući da se nigde „ne vide zločini nemačkih zavojevača, nigde herojska i nadčovečanska borba naših naroda“. Sudsko veće u kome su se pored sudije Jakše Radovića, shodno novom vremenu, nalazili i prisuditelji Sofija Pavlović, domaćica, i Desimir Rašić, zidar, donoseći rešenje o zabrani „strip-knjiga“ u svom obrazloženju ponovilo je, u suštini, stavove tužioca da se „u pomenutim stripovima celokupno stradanje naših naroda i veličanstvena borba iznosi na takav način da može da zavede našu omladinu i da ima štetne posledice na njenu dušu, a isto tako ove su knjige veoma teške i negativne sa gledišta morala, odavanja pošte borcima velikog rata“. Za stripovane sveske Poštareva kći i Vaskrsenje podvučeno je da njihova „sadržina vređa moral i može da navede na stranputicu svoje čitaoce“.
ERZAC–ROBA: U to vreme pri partijskim komitetima, od Centralnog pa sve do oblasnih i sreskih, postojala su posebna odeljenja za agitaciju i propagandu (Agitprop) koja su rukovodila sredstvima javnog informisanja (postavljali i smenjivali rukovodioce, davali direktive, obezbeđivali finansijska sredstva i dr.). Njegovi dežurni ideolozi odmah su se oglasili pozdravljajući sudsku presudu. Najopširniji ideološko-estetski komenter usledio je sa stranica „Borbe“. U broju od 5. januara 1946. u rubrici „Kulturni pregled“ objavljen je članak Jovana Popovića, potpisan inicijalima J. P., „Crnoberzijanska erzac-roba na književnom tržištu“: „Stripovana ‘literatura’ pokazala se i u našoj novoj narodnoj državi kao vrlo uporan korov, koji se ponovo pomalja i pošto je iščupan, a njegovi plantažeri pokazali su se vrlo drski crnoberzijanci“, piše Popović. „No, što je možda još važnije, ta crnoberzijanska erzac-roba još nije naišla na organizovani otpor a njeni fabrikanti na svesni bojkot, na kakav u narodnoj državi treba da naiđe svaka crnoberzijanska rabota, pogotovu kad se radi o otrovnoj robi. Čak ima urednika i ozbiljnih narodno-frontovskih listova koji smatraju da strip treba tolerisati i podržavati, jer ‘publika je navikla na strip’.“ Strip je, smatra on, „tekovina moderne kapitalističke industrije“, a njegova kolevka je „Amerika, zemlja ‘nemogućih mogućnosti’ jurnjave za zaradom, serijske proizvodnje i serijskog života, gume za žvakanje, butlegerstva, kitnepinga, linča i kriminalnih filmova“. Osvrćući se na aktuelna izdanja, on posebno protestuje zbog stripovanja narodne poezije i kaže da „ništa nije čudovišnije nego narodna poezija u stripu“, da bi na kraju zaključio: „Na našem književnom tržištu ne sme biti crne berze erzac-robe, našem narodu treba obezbediti pravo na kulturu i zaštitu od varvarstva svake vrste, pa i stripovanog.“
A u prvom dvobroju časopisa „Mladost“ za 1946. godinu kritičar Zoran Mišić u tekstu „Stripliteratura na tržištu“ piše o stripovima koji su se pojavili na tržištu kao o „najunosnijem vidu protivnarodne publicistike“. Suprotstavljajući se svakom daljem širenju ove „prljave robe“, Mišić kaže: „Tako je u Beogradu počeo da izlazi ilustrovani list ‘Vrabac’, gde se divni plodovi poezije i mašte, kao što su ruska bajka Vasilisa Prekrasna i naša narodna pesma Mali Radojica, podvrgavaju odvratnom i gnusnom izobličavanju.“ Stripovi su po Mišiću „odraz određenih društvenih tendencija“, odnosno „falsifikovani život u slikama“, a Flaš Gordon je junak „nove mitologije kapitalističkog poretka“. Stoga on podržava „pravednu presudu“ suda koji je zabranio izdavanje svezaka strip-literature, sprečavajući tako da dođu do izražaja „trgovci narodnom kulturom“.
Istini za volju, već u trećem broju „Mladosti“ iz iste godine na udaru kritike našli su se i zapadni gangsterski i špijunski filmovi kao što su Jahač fantom i Džentlmen–gangster, kojima su suprotstavljeni sovjetski filmovi. Nedugo potom osuđuju se i izdavači šlagera, raznih bugi-vugi, „Zar se ljubit ne sme“, „Suzne oči“, „Zašto si pospan Čo“, „Karamba“ i sl. Nisu bili pošteđeni ni izdavači dečje literature. U prvom dvobroju „Mladosti“ za 1947. godinu književnik Čedo Vuković ustremio se na privatne izdavače Dušana M. Delića, Tomaša M. Markovića, M. Đ. Petrovića i sve one izdavače koji operišu izrazima „posrbio“ i „priredio“. Na udaru se ponovo našao i Aleksandar J. Ivković: „A šta da kažemo o izdavačima kao što je Ivković koji je pokušao da u ‘Kratkoj noveli’ nastavi tradiciju one ‘literature’ čiji su junaci bili Flaš Gordon, Detektiv X-9, Džek Trbosek, Crna Maska itd.?“, pita se Vuković, da bi se odmah potom osvrnuo na Drag. N. Ivanovića, „koji je u toku rata radio za Nedića i dramatizovao neke stvari za pozorište ‘Srbozara’.“ Vuković zamera Ivanoviću što sa puno sentimentalnosti piše o jednom „djetetu koje se (jer to čini i sam autor!) sa žalošću sjeća nekadašnjeg Božića i ‘starih dobrih vremena'“. U trenutku kada Vuković ispisuje ove redove, sudbina stripa je već bila zapečaćena. Početkom 1948. godine, „Politika“ se, pišući o mnogim štetnim knjigama koje se još uvek mogu pronaći „po budžacima privatnih knjižara“, dotakla i stripa: „I stripovi se rasturaju po Beogradu. Oni su sad pobegli u podzemlje kome i pripadaju. Prodaju se tajno za skup novac. Njima pokušavaju da otruju one najmlađe, generaciju koja se danas vaspitava u novom, zdravom duhu, u zemlji u kojoj nema kidnapera ni gangstera. Našim pionirima i omladincima nije potrebno da znaju o Otmici Glorije Stjuart, ni o Džimu iz džungle, niti o Crnoj maski.“
POVRATAK STRIPA: Postepeno popuštanje ideoloških i političkih stega, nakon sukoba sa SSSR 1948. godine i rezolucije Informbiroa, povoljno će se odraziti na medij stripa, na drugačiji odnos prema njemu i na njegovu rehabilitaciju. Krajem četrdesetih godina uvode se tržišni principi u novinsko-izdavačkoj delatnosti. U redakciji lista „Omladina“, nakon preporuke političkih foruma da izađu iz „ilegalnosti“ i posluju po tržišnim principima, prisetili su se stripa. Međutim, budući da je strip u to vreme bio prokazan, odlučeno je da se donese nešto „kao strip“. Tako se rodio foto-roman i tako je strip na mala vrata ponovo ušao u novine i bio vraćen čitaocima. Posle dužeg razmišljanja odlučeno je da se „stripuje“ Hjustonov film Blago Sijera Madre, koji je snimljen prema čuvenom Travenovom romanu. Zadatak da pripreme foto-roman dobili su Aleksandar Saša Marković i foto-reporter Saša Bizetić.
„Kada je sve bilo gotovo“, prisetio se pre petnaestak godina Saša Marković u „Politikinom zabavniku“, „krenuli smo, bez ikakve reklame, sa objavljivanjem. Uspeh je bio iznad svih naših očekivanja: do tada gotovo nepoznata ‘Omladina’ odjednom je postala tražena. Tiraž je počeo da raste pa smo poslednjeg dana te 1950. godine štampali za nas potpuno nezamislivih 50.000 primeraka! Mogli smo i više da je bilo papira, ali to je bilo vreme kada je svaki list dobijao određenu količinu i ni grama više. U svakom slučaju, svi smo bili vrlo zadovoljni što je naš eksperiment uspeo. Ali, onda je pukao grom. Doduše, ne baš iz vedra neba. Predsedniku USAOJ-a Milijanu Neoričiću javio se jedan član savezne vlade i rekao mu da mora da zabrani ‘Omladinu’. A ona je tako lepo počela da staje na svoje noge. Razlog zabrane? Loš uticaj stripa na mladež. To što mi nismo objavili strip nego nešto između, nije nam mnogo pomoglo. Neoričić me je hitno pozvao da nekako rešimo ovu nevolju. Priznajem, bio sam pomalo uplašen kad sam krenuo kod njega: na ‘propuste’ kakav smo mi napravili nije se baš blagonaklono gledalo. I kad me je Milijan upitao šta sad da radimo, ja sam, onako isprepadan, predložio da se mladež više ne štiti od štetnog uticaja stripa. Predsedniku USAOJ-a ideja se dopala pa ju je prosledio dalje, gde treba. Kako je kod svih nailazila na razumevanje, ‘Omladina’ je nastavila da izlazi i da svoj prvi i jedini foto-roman objavljuje bez straha.“ Od 1. januara 1951. „Omladina“ uvodi poseban dodatak pod nazivom „Omladina Zabavnik“ sa repriziranim i premijernim stripovima.
Međutim, negativni napisi o stripu i dalje su se pojavljivali. U junu iste godine u časopisu „Majka i dijete“ (izdanje centralnog odbora AFŽ-a Jugoslavije) Milena Orlović u članku „Da li znate šta čita vaše dete“ dotakla se i stripa. Nakon opaske da „u dečjoj literaturi savremene Amerike caruje strip, i razne knjižice o gangsterima, detektivima, banditima“, ona navodi podatke iz jednog pregleda objavljenog godinu dana ranije u jednom američkom listu koji „je imao za cilj da pokaže broj dece, ubica – nastalih pod uticajem takve rđave dečje književnosti“. Naravno, autorka, pri tom, izdvaja dela Mark Tvena, Kupera, Džeka Londona, ali istovremeno ističe da se „u današnjim ekonomskim i političkim uslovima takva dela više u Americi ne pojavljuju“, te stoga „većina američke dece ne zna za druge knjige osim stripova i ove ubilačke – gangstersko-detektivske romane“.
OPASNOST ZA OMLADINU: Shvativši da pomoću stripova mogu znatno da podignu svoje tiraže, i drugi listovi im ustupaju sve veći prostor. Naravno, nije trebalo dugo čekati na pojavu prvih specijalizovanih strip-listova. Po uzoru na „Omladinu“, „Mlada snaga“ (1950–1952), mesečnik Centralnog komiteta Narodne omladine Srbije, pokrenuće svoj zabavnik, koji će kao posebno izdanje izlaziti pod naslovom „Zabavnik Mlade snage“. Najpreduzetniji je bio Borivoje B. Popović, koji je 1. jula 1951. godine u Beogradu izdao prvi broj lista nazvanog jednostavno „Strip“, kojeg je izašlo četiri broja. Prava poplava stripovanih izdanja izazvala je pažnju, ali i reakcije javnosti. „NIN“ je 16. septembra 1951. godine doneo jedan oštro intonirani članak Dušana Savkovića pod naslovom „Strip i petparačka literatura opasnost za našu omladinu“. Na samom početku Savković, osvrnuvši se na jedno savetovanje beogradskih pedagoga i prosvetnih radnika o uticaju strip-literature na omladinu, koje je održano tih dana, navodi da su svi pedagozi bili „jednodušni u svojoj oceni da bi, bez dalje diskusije, strip trebalo zabraniti“. „Revolt beogradskih pedagoga – profesora, učitelja i prosvetnih radnika – savim je opravdan“, slaže se Savković. „Međutim“, dodaje on, „strip ne mora uvek da bude nekoristan i štetan i potpuno eliminisanje strip-literature svakako ne bi bilo na svom mestu. Ima duhovitih – crtački solidno opremljenih stripova, ali – nažalost, to kod nas nije slučaj.“ Na pitanje šta je dovelo do ovolikog porasta strip-literature, Savković konstatuje da je „strip garantija uspeha svakom listu“. Nakon podrobne analize „Revije stripa zabave i humora“, „Zabavnika Mlade snage“, te izdanja izdavačkog preduzeća „Polet“ iz Sarajeva, iz njegovog teksta saznajemo da je „izlaženje nekih listova obustavio CK Narodne omladine Jugoslavije intervenišući kod omladinskih izdavačkih preduzeća“. Između ostalih, na takav način obustavljeni su „Zabavnik Mlade snage“, „Revija stripa zabave i humora“, kao i „Strip“. Svoj tekst Savković je završio sledećim rečima: „Pitanje strip-literature i pored obustavljanja izlaženja nekih stripova još uvek je vrlo aktuelno. Na liniji vaspitavanja naše omladine ovo je jedno od gorućih pitanja. Da li će ono dobiti rešenje i da li će se kod nas, s obzirom na veliko interesovanje za strip, pojaviti crtačko uspeli i sadržajno dobri stripovi? Svi oni kojima leži na srcu pravilno vaspitavanje omladine s pravom postavljaju ovo pitanje.“
„PIONIRI“ DUŠKA RADOVIĆA: Od svih izdanja pokrenutih u ovom periodu, u jedno od najzanimljivijih i najdugovečnijih ubraja se zabavni dečji list „Pioniri“. Izdavao ga je Savet Saveza pionira Srbije, odnosno „Dečja štampa“. „Pioniri“ su, kako je to redakcija objasnila u svom prvom broju od 5. oktobra 1951. godine, počeli da izlaze umesto „Pionirskih novina“ i časopisa „Pioniri“. Do 6. septembra 1952. godine izašlo je ukupno četrdeset brojeva. Nakon toga list se pretopio u „Pionir“ koji je izlazio od 1944. godine, u izdanju Centralnog odbora USAOJ-a. „Pioniri“ su izlazili jednom nedeljno, petkom, a pred kraj izlaženja dvaput mesečno. Odgovorni urednik bio je Dušan Radović. On je potpisao prvih trideset pet brojeva, a poslednjih pet Đorđe Mandić. Po svom formatu i grafičkoj opremi „Pioniri“ bi bili najbliži „Politikinom zabavniku“, ali su ga u pojedinim sadržajnim i tehničkim aspektima i nadmašivali. List je bio bogato ilustrovan velikim i impozantnim crtežima, a izdvajao je značajan prostor i za stripove. „Pioniri“ su na naslovnoj strani donosili Alisu u čarobnoj zemlji i Pepeljugu, nastale prema istoimenim dugometražnim crtanim filmovima Volta Diznija, a u prevodu Stanislava Vinavera. Njegovo je ime, iako to nije bilo uobičajeno ni tada, a ni kasnije, isticano u zaglavlju strip-tabli. Pored uvoznih, objavljivani su i domaći stripovi, ali njihovi autori najčešće nisu bili potpisivani. Već u prvom broju otpočeo je jedan humoristički strip za koji je scenario napisao književnik Arsen Diklić. Kao crtač ovog stripa potpisan je S. Kostić, što je, zapravo, bio pseudonim Ive Kušanića.
PRZNICA U „ZABAVNIKU„: Od 4. februara 1951. „NIN“ počinje redovno da objavljuje Paju Patka, a godinu dana kasnije, 30. marta, popularna Diznijeva prznica vraća se na stranice „Politike“. Čak je i „Borba“ ustupila prostor stripu donoseći krajem 1951. godine Alisu u zemlji čuda Volta Diznija. Pred sam kraj 1951. godine tadašnji direktor „Politike“ Vladislav Ribnikar okupio je nekoliko novinara sa idejom da ponovo pokrenu „Politikin zabavnik“, koji je pušten u prodaju 5. januara u istom formatu i istoj tehnici štampanja kao pre rata, i koji je zadržao predratnu koncepciju koja je počivala na izbalansiranom odnosu tekstualnog i stripovanog materijala gde su dominantno mesto zauzimali Diznijevi stripovi.
U svojoj značajnoj knjizi Beograd između istoka i zapada 1948–1965. Predrag J. Marković skrenuo je pažnju na tekst „Od stripa do knjige“ iz marta 1952, u kome se afirmativno govori o pedagoškoj ulozi stripa. Na pritužbe roditelja da su deca poludela za stripovima, autor pomenutog članka, sa stranica ženskog lista „Žena danas“, odgovara da kod nas nema toliko razloga za zabrinutost, jer nema izrazito rđavih stripova, poput onih u kojima se veličaju kriminal i pornografija. On dalje sugeriše da strip ne treba potpuno otrgnuti od dece, već ga treba pravilno koristiti. Jer, ako deca sa nestrpljenjem iščekuju nove doživljaje Mikija i Šilje na Ostrvu dinosaurusa, čitaće i Žila Verna i Artura Konana Dojla. Ovakav prilaz stripu bio je pre svega odraz ličnog stava njegovog autora, gledište pojedinca, a ne stav društva.
U prvoj polovini pedesetih godina izdato je preko trideset strip-svezaka čiji su se tiraži kretali između deset i trideset hiljada primeraka. U ovom razdoblju najpreduzetniji izdavači su „Duga“ i „Omladina“. Početkom 1953. u razmaku od samo jednog dana na tržištu su se pojavila dva zanimljiva nedeljnika. Najpre je „Duga“ 28. februara izdala prvi broj „Duginog magazina“, da bi već 1. marta NIP „Omladina“ pustila u prodaju prvi broj „Crtanog magazina“. Prestali su da izlaze bez ikakvog objašnjenja. Prazninu nastalu ukidanjem ova dva lista pokušao je da popuni novosadski „Dnevnik“. U njegovoj režiji 30. avgusta 1953. na kioscima je osvanuo list „Panorama“. Od svih izdanja sličnog profila, izuzimajući „Politikin zabavnik“, koja su pokrenuta u to vreme, „Panorama“ je potrajala najduže. Do 20. februara 1955. izdata su ukupno 82 broja. Ipak, najatraktivnije izdanje koje je „Dnevnik“ pokrenuo u ovom periodu nesumnjivo su „Mikijeve novine“, koncipirane poput „Politikinog zabavnika“. „Mikijeve novine“ su ponudile svojim čitaocima odista kvalitetan i raznovrstan izbor aktuelnih storija. Do 13. aprila 1954. godine, kada su „Mikijeve novine“ prestale da izlaze, na kioscima se pojavilo ukupno jedanaest brojeva.
LOŠE ODABRANI LIKOVI: Prvi poznati primer cenzure uočen je, igrom slučaja, ponovo u Diznijevom stripu Miki i njegov dvojnik, koji je već cenzurisan decembra 1937. u „Politici“. Strip je repriziran na stranicama „Politikinog zabavnika“, počev od 11. aprila do 26. decembra 1953. godine. Ovog puta predratnog cenzora zamenila je urednička samocenzura. Strip je štampan sa neverovatnim ideološkim obrtima. Počelo je sa preskakanjem celih kaiševa, sitnim i krupnim izmenama u tekstu, do potpune prepravke priče na kraju teksta.
Iz ovog perioda datira i jedan malo poznati primer cenzure koji je vezan za strip Robin Hud Sergeja Solovjeva. Ovaj izvanredan strip preštampan je iz „Mike Miša“ u „Omladini“ tokom 1951. godine. U oktobru naredne godine NIP „Omladina“ izdaće ga u vidu zasebne sveske. Na poslednjoj, dvadeset petoj tabli, u pretposlednjoj slici u kojoj opat Tak venčava ledi Merijen i Robina iz njegovih ruku nestali su jedva vidljivi krst i lančić. Tom prilikom na originalu je belom temperom prekriven i autorov potpis.
Ali, nažalost, ovde nije i kraj priče o cenzuri. Nakon neuspelog poduhvata sa „Duginim magazinom“, NIP „Duga“ je 27. novembra 1953. startovala sa novim izdanjem – „Robinzonom“. Koncepcija novog lista zasnivala se, kao i u slučaju „Duginog magazina“, na repriznim i premijernim ostvarenjima. List je izlazio sve do 12. marta 1954. godine, kada je, nakon dvadeset devetog broja nestao sa kioska. Pa ipak, devet meseci kasnije u prodaji se pojavio trideset drugi broj „Robinzona“. U međuvremenu, javnost je putem dnevne štampe informisana o razlozima zbog kojih prethodna dva broja nisu bila dostupna čitaocima. „Politika“ je početkom aprila, osvrćući se na „Robinzon“ i pojedine njegove stripove, kao što su Dve sirotice i Zvonar Bogorodičine crkve, iznela sud da „takvi romani mogu kod najmlađih da pobude životinjske instinkte i nečovečanske odnose, da stvore jednu sasvim pogrešnu sliku o istorijskim ljudima i događajima“, zamerajući istovremeno i drugim strip-zabavnicima da u svojim stripovima opisuju samo ubistva i krađe. I redakcija „Robinzona“ je u svom saopštenju objavljenom u trideset drugom broju obavestila čitaoce da su prethodni brojevi ovog zabavnika bili zabranjeni, odnosno „obustavljeni zbog opravdane i ozbiljne kritike“, da bi, potom, čitava stvar bila pojašnjena: „Pedagoška i sudska analiza konstatovala je da su neki stripovi svojim sadržajem u tim brojevima, naročito u stripu Dve sirotice, svojim postavkama dezinformisali i loše delovali na ukus i vaspitanje, naročito mlađih čitalaca.“ Na ove redove nadovezala se redakcijska ideološko-estetska samocenzura: „Tokom pauze uredništvo je posle svestrane analize i priprema pristupilo reorganizaciji ovog zabavnika, ispitavši podrobno ranije greške i preuredila list. Diskusija i kritika stala je na stanovište da je strip, kao žanr zabavne literature stekao kod nas, da se tako izrazimo – pravo građanstva, ali da na tom polju izdavač treba da vodi objektivnog računa o temama odabranih stripova. S tim u vezi prestajemo da objavljujemo nastavke sledećih stripova: Dve sirotice, Tim Tajlor, Vitez Buridan, Rat špijuna, Doživljaji novinara Taba, i zbog loše izabranih likova strip Zvonar Bogorodičine crkve, od kojih donosimo na strani 19, samo kratak završetak koji dugujemo ranijim čitaocima.“ Umesto njih u list su uvršteni neki novi naslovi: Ranhnera, Kuznjecova, Navojeva, Hesus Blaska, te još nekoliko radova manje poznatih crtača. Međutim, sve ove uredničke intervencije nisu pomogle da „Robinzon“ opstane na tržištu, pa se on ugasio sa četrdesetim brojem, 9. februara 1955. godine.
U isto vreme, ako to može da posluži kao uteha, ali iz sasvim drugačijih razloga, strip se našao na udaru kritike i u SAD. Udruženje američkih izdavača strip-časopisa CAA (Comics Magazine Association of American Inc.) doneo je 26. oktobra 1954. svojevrstan obavezujući Kodeks, pod naletom ultradesničarske struje sa Makartijem na čelu. Od tada, sve do kraja šezdesetih, sva strip-izdanja morala su na naslovnoj strani da nose markicu sertifikata CAA. Sličan kodeks biće ustanovljen i u evropskom izdavaštvu.
Strip se, premda zabranjen, pravio i na Golom otoku. Jedan takav primerak uspeo je da sačuva i uvijen u celofan iznese u zadnjici sa Golog otoka Ljubiša T. Pavlović Gavran. Strip o mučenju Gavrana, odnosno davljenju u kibli, Banditski prorok, prema ideji Dragomira Đeramilca nacrtao je za zidne novine akademski slikar Dido Demajo. Objavljen je u „Borbi“ 22. februara 1990. godine. Rekonstruisao ga je, prema fotokopiji originala, Petar Miličević.
I mada je u prvim poratnim godinama, kako je pisala „Politika“, strip „pobegao u podzemlje“, on je kao razvijeni oblik karikature opstao u humorističkom listu „Jež“. Godine 1945. na njegovim stranicama slikar i karikaturista Sabahadin Hodžić lansirao je strip o dvojici smešnih špekulanata Žiki Atomu i Panti Rokfeleru, koji okreću razne špekulacije u prvim posleratnim godinama, ali na kraju uvek propadnu. Žika Atom i Panta Rokfeler pojavljivali su se u geg-polutablama, rađenim u dva ili tri kaiša. Iako su izlazili povremeno, u periodu 1945–1950, bili su najredovniji stripski prilog.
Zanimljivo je da se u 451. broju „Ježa“ od 21. februara 1948. godine pojavila i jedna tabla Maleckog Ebnera poznatog američkog crtača Ala Kepa, pod naslovom Sokolovo Oko u Vašingtonu ili Amerika Amerikancima. Ovaj strip je u Americi rasturao komitet za zaštitu stranaca. „Jež“ ga je doneo sa sledećim propratnim tekstom: „Histeričan šovinizam kruži Amerikom, prateći rasističke incidente i antidemokratske mahinacije. Krivično gonjenje, proterivanje diskriminatorske mere svake vrste pogađaju one koji nisu 100% Amerikanci. Kao dokaz napora koji su uložili progresivni ljudi da se zaustavi talas zlostavljanja i poricanja ličnih prava. Al Kep, popularni američki crtač, prikazuje nam neprilike Sokolovog Oka u Vašingtonu koje, bez obzira na njihovu zabavnu stranu, imaju ozbiljan značaj.“
Šuma Aokigahara u Japanu čuvena je – po broju samoubistava. Sada se noću nadgleda dronovima
Američki predsednik Džon F. Kenedi ubijen je 22. novembra 1963. godine. Sećanje na njega i dalje traje. Ko je bio i kako je ubijen
Ljudi koji uspešno smršaju mogu da se suoče sa jo-jo efektom, odnosno da se ponovo ugoje. Sada taj efekat ima i naučno objašnjenje
Dokumentarna fotografija ima neprocenjivu i nezamenjivu vrednost jer beleži istinu; ona je svedočanstvo koje prikazuje stvarnost. Trenutno, dostupna je na festivalu Vizualizator
Ukupna tržišna vrednost kapitala pet najvećih korporacija na svetu iznosi 12.280 milijardi dolara, koliko i 44 procenta američkog bruto domaćeg proizvoda. Samo Majkrosoftova vrednost jednaka je godišnjem bruto domaćem proizvodu Francuske, sedme najveće ekonomije sveta
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve