Pojela maca

Zove me prijateljica sva zgranuta: „Jesi li čula onu strašnu reklamu na radiju? Onu u kojoj dete priča: kad nisam dobar, mene tata tuče kaišem, a sad se taj kaiš izlizao pa idemo da kupimo novi… Kožna galanterija ta i ta…?“

Dobro, već smo se navikli na zloupotrebu dece u reklami, ali ovo? Jedno je kad dete bezrazložno (to jest samo zato što je slatko i neodoljivo) reklamira sve i svašta, a nešto sasvim drugo kad neko napravi ovakvu bezdušnu reklamu, koja je upućena kome? Deci koja treba da odvedu roditelje u radnju i sama izaberu novo „vaspitno sredstvo“? Uzmi, sine, ovaj kaiš, to je poznata marka, pa će manje da te boli!? Još bolje, uzmi ovaj drugi, on je skuplji, pa nek´ i tatu boli dok plaća!? Ili hoćeš ovaj koji je napravljen od mame koze i sedam jarića, pa bar da znaš zašto plačeš? Ma nemojte – sad sam ja surova? Kada ste poslednji put čitali Crvenkapu?

Da li neko može da kazni one koji su politički nekorektni u svom tržišnom ponašanju ili javnom nastupu? One koji zarad profita, sa nipodaštavanjem, zlonamerno eksploatišu žene, decu, manjine, stare, životinje, predrasude, tuđu muku…?

Veliki svetski proizvođač kafe, čokolade i dečije hrane doživljava bojkot na zapadnom tržištu. Bojkotuju ga društveno osvešćeni potrošači zbog optužbi da nesavesno posluje, i to ne na njihovom tržištu već na dalekom, nerazvijenom tržištu Afrike, na kojem je porodiljama poklanjao hranu za novorođenčad. Ovaj gest, sam po sebi human, majkama i bebama zapravo je doneo probleme, često sa tragičnim završetkom. Prvo zbog dodavanja zagađene vode, a zatim i zbog toga što, kad se poklonjeno potroši, siromašne majke, bez para da dokupe nove količine, ostaju sa gladnim bebama koje više ne pristaju na dojenje.

Neki drugi potrošači bojkotovaće nekog drugog – na primer, proizvođača patika jer na Dalekom istoku eksploatiše decu kao jeftinu radnu snagu. Neki treći će bojkotovati Beneton zbog njegove društvene angažovanosti, a četvrti će ga baš naprotiv – promovisati iz istog razloga. Jer – u tome je čarolija priče o brendovima. Daju nam osećaj važnosti i kad ih koristimo, ali i kad ih kritikujemo. Ovo drugo se kod nas zove „politički napad na moju ličnost orkestriran iz centara moći“, a u svetu: „politički angažovano ponašanje“ i podrazumeva da je potrošač političko biće koje svoj angažman može da ostvaruje i u prodavnici. Pa tako može da ne kupi sve ono protiv čega je, bilo zato što ga je uvredila reklama bilo zato što je revoltiran jer proizvođač vodi seksističku ili rasističku kadrovsku politiku. A da bi potrošač tako nešto saznao, mediji tako nešto treba i da objave. Kod nas se i to zove „politički napad na moju ličnost orkestriran iz centara moći“ i podrazumeva zlonamernost medija koji „samo jure tiraž“.

I eto nas tu gde smo – bojkotovali smo slovenačku robu, bojkotovali smo izbore, i ove ćemo bogami, bojkotovali smo i pretnje sa Zapada (pa jedva pretekosmo), bojkotovali smo nakratko i prelaz preko Drine, i nadugačko Tribunal, a ona (ja) priča kako nismo politički angažovani potrošači!? Nama kojima je politika već na nos izašla?