Zatvaranje bolnog pitanja

Logorska vatra ispred kolektivnog centra Planum u Novoj Pazovi, na ljutom minusu, dva dana i dve noći, nije ono najgore što se dogodilo izbeglicama. Samo nekoliko dana ranije dvoje dece je izgorelo u divljem kolektivnom centru na Novom Beogradu u kojem žive Romi sa Kosova, nezbrinuti po istom principu – nisu hteli da prihvate opciju koja im je ponuđena iz Komesarijata. Pravničko-birokratski pristup rešavanju problema izbeglica uzeo je svoj danak.

Komesar Dragiša Dabetić, ali ne samo on, već i čitava Vlada – i to ne samo ova, već i one koje su joj prethodile – stoji na stanovištu da su izbeglice samo (neprijatan?) posao koji što pre treba rešiti. Otuda i taj ultimativni stav prema smeštaju i naseljavanju izbeglica, a isto tako i prema raseljenima kojima je povratak na Kosovo ostavljen kao jedina i neupitna odluka. Po Konvenciji o izbeglicama UN-a iz 1951. godine, koju smo obavezni da poštujemo kao članica UN-a, izbeglice imaju neprikosnoveno pravo izbora, a resorna državna tela nadležnost i obavezu da pronađu trajna rešenja s tim u vezi.

U onom pravno-birokratskom svetu u kojem žive naše institucije svi rokovi za gašenje kolektivnog cetra Planum su premašeni, a izbeglice odavno upozorene na ono što će se dogoditi. Trebalo je, međutim, ili završiti taj posao onda kada mu je bilo vreme, u oktobru, ili obustaviti proces do proleća. Regionalni odbor za pomoć izbeglicama Vojvodine, kao i još nekoliko izbegličkih udruženja, zatražio je smenu komesara za izbeglice.

S druge strane, društvena izolovanost izbeglica, i to ne kao jedina posledica godinama produbljivane socijalne distance, ostavila je ovu populaciju po kampovima da u dubokom mraku promišlja kako da se reši svoje bede. Ne treba se čuditi što većina njih još ima ono romantičarsko viđenje države koja je dužna da im obezbedi krov nad glavom, hranu i odeću, pa na to i čekaju, evo, već deset i više godina.

Vest o prošlonedeljnom potpisivanju istorijskog sporazuma o rešavanju problema izbeglica u regionu, najvažnijeg posle Dejtonskog, prošla je gotovo nezapaženo u medijima. Izbeglice su „tema“ u Srbiji samo kad se zapale vatre, kao ona u Novoj Pazovi ili ona na Novom Beogradu u kojoj je izgorelo dvoje dece.

ISTRAŽIVAČI: Država je u obavezi da izbeglicama obezbedi demokratske slobode koje su okvir svakog normalnog života i u njemu mogućeg blagostanja; upravo se time bavila regionalna ministarska konferencija o rešavanju izbegličko-raseljeničkih pitanja, održana u Sarajevu 31. januara. Rezultat je Deklaracija ili Road Map (u SCG prevedena kao Mapa puta) a kolokvijalno nazvana još i „3×3″, jer je potpisuju tri države: SCG, BiH i Hrvatska, i tri međunarodne organizacije: EU, OEBS i UNHCR. Inače, ovo je prva ministarska konferencija u regionu i prvi trilateralni dokument koji su posle neprijateljstava potpisale Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Srbija i Crna Gora, tačnije u njihovo ime Mirsad Kebo, ministar za ljudska prava i izbeglice BiH, Božidar Kalmeta, ministar mora, turizma, prometa i razvitka RH i Rasim Ljajić, ministar za ljudska i manjinska prava Srbije i Crne Gore.

Dario Karminati, šef misije UNHCR-a u SCG, ocenio je potpisivanje Dekleracije kao „istorijski trenutak“ a konferenciju u Sarajevu kao „čist znak da izbeglice nisu zaboravljene ni od evropske zajednice ni od svojih vlada“.

Jozef Ljoveras Soler, šef delegacije Evropske komisije u SCG, rekao je da je veliki uspeh najpre to što sporazum ima regionalnu dimenziju, a potom i što njegova realizacija predstavlja „uslov svakoj od zemalja za ulazak u EU“.

To je, sličnim rečima, ponovio i Mauricio Masari, šef misije OEBS-a, istakavši još i da potpisivanje Deklaracije „predstavlja zatvaranje bolnog pitanja rata“ i povoljan trenutak da vlade potpisnice „pokažu odgovornost prema svom narodu“.

Ministar Ljajić je na konferenciji za novinare po povratku iz Sarajeva ocenio da je potpisivanje Deklaracije tek prva faza, te da tek sledi veliki posao oko njene implementacije, za čiju uspešnost SCG ima naročit interes, budući da je državna zajednica imala i ima najveći broj izbeglica u regionu.

Države potpisnice obavezale su se u Sarajevu i na sledeće: da će omogućiti proces povratka ili lokalne integracije na nediskriminatorskoj osnovi i na osnovu njihove pojedinačne odluke, pružajući svu potrebnu pomoć s tim u vezi; da će osigurati pristup pripadajućim pravima na pošten i transparentan način te omogućiti izbeglicama ista prava i ispunjenje obaveza koje važe za sve ostale građane, na nediskriminatorskoj osnovi.

Države su se obavezale da započeti proces završe do kraja 2006. godine. Biće formirana međudržavna grupa koja će se sastajati jednom u tri meseca, a jednom godišnje biće održan i ministarski sastanak.

Potpis u Sarajevu znači da svaka od država potpisnica preuzima svoj paket obaveza; zadatak za SCG je sprovođenje integracije. Komesar za izbeglice u Srbiji Dragiša Dabetić kaže da je veći deo obaveza sa spiska već obavljen: usvojena je nacionalna strategija, donet Zakon o državljanstvu a upravo je završena i registracija izbeglica. „Ostali su još priprema i usvajanje izmena i dopuna Zakona o izbeglicama“, zaključuje Dabetić. Da, na pravno-birokratskom nivou stvari zaista tako stoje. Implementacija koju je spomenuo ministar Ljajić podrazumeva sprovođenje preuzetih obaveza u delo. A to znači „pristupa pravima“ na stanovanje i prihodovanje i svega ostalog što čini normalan život. Za koliko je bivših izbeglica ova država zaista preuzela odgovornost obezbeđivanjem svega na šta se obavezala nacionalnom strategijom? Procenat je tragično mali. Stoga je potpisivanje sporazuma „Mapa puta“ moralo privući mnogo više pažnje. U Sarajevu je konferenciju pratilo 17 kamera…

ŠTAP I ŠARGAREPA: Jedna od najbitnijih stavki ovog dokumenta je usaglašavanje broja izbeglih i raseljenih u sve tri države. Srbija je upravo završila registraciju izbeglica za koju se prijavilo 139.483 ljudi. To nije, međutim, novi broj izbeglica u SCG, već će se do njihovog broja doći nakon revizije statusa prijavljenih i ažuriranja podataka o izbegličkoj populaciji. Komesar Dabetić procenjuje da će od ovog broja status izgubiti oko deset odsto ljudi. No, suštinski najvažnija vest u vezi sa tim je da se broj izbeglica u odnosu na registraciju iz 2001. godine smanjio za polovinu.

To i jeste očekivani broj izbeglica. Ipak, komesar Dabetić napominje da se smanjenje broja izbeglica „ne treba tumačiti kao nekav veliki uspeh“, jer se ne radi o smanjenju broja izbeglica, već broja ljudi koji imaju izbeglički status. „Upravo oni koji su izgubili izbeglički status predmet su naše brige. Njima će ići stambeni krediti i programi zbrinjavanja. Za one koji će obnoviti status izbeglice biće odgovoran Road Map„, kaže komesar.

Kao tri najvažnija dostignuća ove deklaracije, oko koje je postignuta saglasnost sve tri države, mogu se izdvojiti: preuzimanje političke odgovornosti nad procesom rešavanja problema izbeglica, pristup EU-u kao cilj i stabilizacija i normalizacija država potpisnica.

Naravno nije reč o tome da se prvi put govori o značaju međusobne komunikacije nekada zaraćenih strana. Ipak, prvi put su sve tri strane, da se tako izrazimo – legle na rudu i prihvatile neminovnost međusobne saradnje. Jedna od stvari koja je možda i najviše isticana u vezi sa konferencijom u Sarajevu jeste da su je tri države same inicirale a da su međunarodne organizacije samo poslužile kao garant. Konačno je, dakle, shvaćena neminovnost rešavanja problema izbeglica koji je sada, hteo to neko ili ne, na vrhu liste prioriteta sve tri države.

Nema, naravno, nikakvih iluzija da svaka od država tu ima svoje interese ili, još preciznije rečeno, da svaka od njih ima isti interes – evropsku integraciju. Jer, nedvosmisleno je poručeno iz Evrope da „bez istinskog i uspešnog rešavanja izbegličkog pitanja nema ulaska u EU“.

„Ovaj je sporazum manje po principu batine i mrkve, već je više stvar opredeljenja država potpisnica“, odgovara za „Vreme“ portparol UNHCR-a Andrej Mahečić na pitanje kakvim će se mehanizmima koristiti međunarodne organizacije koje su se obavezale na pružanje pomoći za realizaciju čitavog procesa.

Sporazum može biti model i za neke druge oblike saradnje. U identičnom tonu bila je i izjava glavne tužiteljke iz Haga Karle del Ponte tokom posete regionu, koja se i vremenski poklopila sa aktivnostima oko konferencije u Sarajevu: „Neophodna je saradnja država sa prostora bivše Jugoslavije“, rekla je.