Iznuđeno povlačenje

Da li je sirijskom vojnom prisustvu u Libanu, nakon 29 godina, konačno došao kraj? Posle višegodišnjih pritisaka SAD i Francuske, koji su naročito pojačani posle ubistva bivšeg libanskog premijera Rafika Haririja 14. februara, uz svakodnevne proteste hiljada Haririjevih pristalica u Bejrutu, sirijski predsednik Bašar el Asad bio je primoran da odstupi i najavi povlačenje svojih trupa.

Ipak, nije sve išlo tako glatko. Bašar el Asad je dugo odbijao da se povuče, uprkos pritiscima. Izgleda da je prethodna nedelja bila prelomna. Prvo je prošlog ponedeljka libanska vlada premijera Omera Karamea, koja važi za prosirijsku, podnela ostavku, a zatim je u četvrtak usledio i poziv ministara inostranih poslova arapskih zemalja, tako da je Sirija na kraju ostala izolovana i primorana da odstupi.

POLOVIČNO: Međutim, još nije sve gotovo. Sirijski i libanski predsednik su u ponedeljak dogovorili plan povlačenja, kojim se ne precizira rok do koga sirijske trupe moraju da napuste Liban, a o povlačenju pripadnika obaveštajnih službi nije bilo ni reči, iako je i to jedan od zahteva koji Sirija mora da poštuje. Takođe se insistiralo da Sirija i Liban samo primenjuju Taefski sporazum iz 1989, kojim je završen građanski rat u Libanu i po kome će Sirija svoje trupe povući u dogovoru sa libanskom stranom, a ne na Rezoluciju SB-a 1559, koja zahteva povlačenje svih stranih trupa sa libanske teritorije, kao i razoružavanje svih paravojnih i parapolicijskih snaga, pri čemu se pre svega mislilo na Hezbulah.

Kako je i ova najava povlačenja u SAD okarakterisana kao „polovična mera“, koja nije dovoljan pokazatelj da Sirija zaista želi da povuče svoje trupe, sve ukazuje na to da će se pritisci i dalje nastaviti. Jedino što bi SAD i libanska opozicija u ovom trenutku mogle da prihvate jeste potpuno i neodložno povlačenje svih trupa, uključujući i pripadnike službi bezbednosti, bez ikakvih rokova i odlaganja. Cilj je da se libanski parlamentarni izbori zakazani za maj održe bez sirijskih pritisaka i uticaja.

Režim sirijskog predsednika Bašara el Asada dugo se nalazi na meti Amerikanaca. Kao deo tzv. proširene „osovine zla“, on se, zajedno sa Iranom, nikako ne uklapa u američke planove za „širenje slobode i demokratije na Bliskom istoku“, tako da je bilo za očekivati da se posle Iraka i on nađe na udaru. Međutim, za razliku od Sadama Huseina, Bašar el Asad je pokušavao i još uvek pokušava da sarađuje sa Amerikancima. Prvo je iskazao spremnost da sprovede minimalne političke reforme u svojoj zemlji, zatim je pokazivao želju da spreči ubacivanje teroristiških trupa sa sirijske teritorije u susedni Irak i pokušao da uklopi sirijsko povlačenje iz Libana u širi plan rešavanja izraelsko-arapskog sukoba, jer je verovatno smatrao da mu je to jedini način da vrati teritorije koje je Izrael okupirao još 1967. godine. Međutim, kako izraelsko-palestinski mirovni proces odmiče, Sirija sa čvrstim antiizraelskim stavom ostaje sve usamljenija, i samim tim i veća smetnja. Asad je pokušavao i da kupi vreme i minimalnim povlačenjima svoje vojske, tako što je povukao oko 4000 vojnika otkako je 2000. došao na vlast. Ali, suprotna strana ostala je gluva za njegove namere i želje tako da je „uspeo“ samo da dobije sankcije 2003. i pretnje novim. Ipak, Asad i dalje smatra da se bliskoistočni sukob ne može rešiti bez Sirije. Problem je što se njegova vizija Sirije i regiona ne poklapa sa američkom. Ipak, vojna opcija za sada ne dolazi u obzir, mada su u SAD i to razmatrali. Pokušaji da nađe saveznike nisu urodili plodom, a odazvao se jedino Iran sa kojim se Sirija već duže vremena ispomaže. Arapski lideri, od kojih je Asad izgleda mnogo očekivao, ipak su umesto pomoći Siriji odabrali dobre odnose i podršku SAD, dok su u Rusiji pristali da mu prodaju protivavionske sisteme i otpišu deset milijardi dolara duga, ali ne i da podrže prisustvo u Libanu. Ubistvo Rafika Haririja, za koje je Sirija prvi osumnjičeni, bilo je okidač koji je pokrenuo talas pritisaka kojima Bašar el Asad nije mogao da odoli. Sada je primoran da odustane od jednog od svojih poslednjih i najjačih aduta u eventualnim pregovorima sa Izraelom, jer je Liban bez sirijskog vojnog prisustva mnogo manja pretnja po izraelsku bezbednost.

RANJIVI HEZBOLAH: Sa najavljenim sirijskim povlačenjem dovode se u pitanje i podrška i pomoć Hezbolahu, koji će sada biti znatno ranjiviji, ali i stabilnost u Libanu gde su, iako nepoželjne, sirijske trupe i još više bezbednosne službe bile važan faktor, koji je često uspevao da smiri i uravnoteži raznolike libanske sekte i frakcije. Posle američkog napada na Irak i sve veće izolacije i slabljenja uticaja Sirije u regionu, u Libanu su glasovi koji su tražili sirijsko povlačenje postajali sve jači, tako da je na kraju i sam Rafik Hariri, u početku prosirijski orijentisan, počeo da zahteva da se Sirija povuče iz Libana. Kako to nije uspeo za života, njegova smrt je ujedinila veliku većinu Libanaca i izazvala ogromno antisirijsko raspoloženje, tako da su demonstranti višenedeljinim protestima prvo uspeli da obore vladu, a zatim i da uz pomoć međunarodnog pritiska izdejstvuju i povlačenje sirijskih trupa.

I DALJE VAŽAN FAKTOR: Međutim, to je otvorilo mnoge nove probleme i nove podele, o kojima kao da se nije razmišljalo. Pre svih, Hezbolah, koji je sve vreme protesta upadljivo stajao po strani, iznenada se oglasio u nedelju i pokrenuo demonstracije u znak lojalnosti Siriji i protiv stranog (pre svega zapadnog mešanja u unutrašnje poslove Libana). Bez obzira na to što im sirijsko povlačenje svakako neće ići u prilog, lideri Hezbolaha rešili su da se oglase tek kada je ono postalo izvesno i kada je počelo da se govori o potpunoj primeni Rezolucije 1559, koja zahteva i njihovo razoružavanje. Pošto su oni jedina politička partija u Libanu koja ima sopstvenu miliciju i veliko poverenje masa, pre svih šiita, zbog otpora izraelskoj okupaciji i pomoći koju pruža libanskom stanovništvu, njihov glas može da ima veliku težinu. Hezbolah je već saopštio da ne priznaje Rezoluciju 1559, za koju kaže da je proizraelska, kao ni da nema nameru da se razoruža sve dok postoji strana pretnja po Liban. Kako će se stvari dalje odvijati i da li će oni postati samo obična politička partija, ostaje da se vidi. Pitanje je i šta im libanski opozicioni lideri i međunarodna zajednica mogu ponuditi da se odreknu svog vojnog krila. Lider libanskih Druza Valid Džumbalat kaže da su oni „jedina partija sa kojom vredi pregovarati“ i već ih je pozvao na dijalog.

Pored mogućih problema sa Hezbolahom, ostaje i problem privremene vlade, koja treba da vodi zemlju do izbora u maju, jer već postoje ozbiljna neslaganja oko njenog sastava. Ostaje i pitanje smene šefova službi bezbednosti koju zahteva opozicija, a vlada u ostavci odbija da ih razreši.

Što se tiče budućih odnosa sa Sirijom, ona bi, uprkos povlačenju, i dalje trebalo da ostane važan faktor u Libanu. Dok konvoji sirijske armije polako napuštaju položaje u blizini Bejruta i odlaze prema Beka dolini, odakle bi u narednoj fazi trebalo da se povuku preko granice, predsedniku Asadu ostaju pregovori o ekonomskoj integraciji sa Libanom i predsednikom Emilom Lahudom, kao poslednjim prosirijskim liderom koji je još uvek na vlasti. Naravno, ne treba zaboraviti ni Hezbolah.