"Moj umetnički svet nije idilično mesto koje nastanjuju idealna stvorenja. U nekim pogledima on znatno više nalikuje paklu nego raju. Ali u mojim knjigama, uprkos tami koja u njima vlada, jedan zvuk dominira: zvuk smeha"
Zoran Živković (1948) spada među naše najprevođenije pisce. Njegove prozne knjige, počev od 1993. kada je objavio roman Četvrti krug do prošlogodišnjih naslova Vagon i Četiri priče do kraja, prevedene su na čak 22 svetska jezika. Neke od njih dobitnici su prestižnih svetskih nagrada, poput romana Biblioteka, nagrađenog pre dve godine američkom Svetskom nagradom za fantastiku. Jedan deo njegovog stvaralaštva vezan je za oblast naučne fantastike, čija dela je prevodio i popularizovao. Autor je Enciklopedije naučne fantastike (1990), a u okviru svog znamenitog izdavačkog ateljea Polaris objavio je najvažnije naslove većine najznačajnijih svetskih pisaca ovog žanra. Izdavačka kuća Laguna upravo donosi sabrana Živkovićeva prozna dela u pet tomova.
„VREME„: Vaše ime u srpskoj kulturnoj javnosti često se vezuje za oblast naučne fantastike, na čijoj popularizaciji ste godinama radili – za žanr koji je u ovdašnjoj akademskoj javnosti dominantno smatran „trivijalnim„. Da li se ovakav stav prema SF–u, zahvaljujući pored ostalog i vašem angažmanu, unekoliko promenio?
ZORAN ŽIVKOVIĆ: Mislim da nije, ili bar ne mnogo. O naučnoj fantastici ovde i dalje najisključivije stavove imaju oni koji baš ništa od nje nisu pročitali. No, ne sumnjam u to da će SE promena ranije ili kasnije odigrati. Nećemo moći doveka da ostanemo mimo sveta. Voleo bih da doživim dan kada će se i kod nas naučna fantastika predavati na univerzitetu.
Koliko je vaš „imidž“ popularizatora naučne fantastike uticao na recepciju vaših proznih knjiga koje nisu imale dodira sa ovim žanrom?
I ovde imamo problem s nečitanjem. Mene najlakše proglase za SF pisca oni koji nisu sebi dali truda da makar jednu moju proznu knjigu pročitaju – a imam ih već jedanaest. Da jesu, lako bi se uverili u suprotno. A to bar nije natčovečanski teško. Uostalom, većina mojih knjiga sasvim je skromnog obima…
Sudeći po odjeku vaših knjiga, čini se da ste prihvaćeniji u svetu nego kod nas. I sami ste jednom primetili da imate više čitalaca u inostranstvu nego ovde. Kako to objašnjavate?
Ovdašnja čitalačka publika očigledno daje prednost nekim drugim vrstama proznog izraza. Iako se čitanost mojih knjiga znatno povećala otkako je počela da ih objavljuje Laguna, teško da ću ikada postati visokotiražni pisac. Nije lako ne biti prorok u svojoj kući, ali čovek se na kraju pomiri s okolnostima. Uostalom, važno je da vas negde čitaju…
Kako biste opisali vaš izvorni stil na srpskom? Koliko su prevodi na engleski bliski vašem originalnom „glasu„?
Postoji neobičan paradoks vezan za moj originalni „glas“. Jedan srpski akademski kritičar opisao ga je kao „odveć engleski“. Nisam siguran da sam sasvim razumeo šta je pod tim podrazumevao, osim možda da moj glas zvuči pomalo neskladno u horu savremene srpske proze. To je glavni razlog, pretpostavljam, što me zvanični književni establišment u mojoj zemlji uglavnom prenebregava. Iako ne poriču izvesne kvalitete mog pisanja, radije izbegavaju da me ozbiljno shvate uprkos izvesnom uspehu koji su u inostranstvu postigle moje knjige. S druge strane, za čitaoca kome je engleski maternji jezik zauvek ću ostati strani autor čija su dela manje ili više izgubljena u prevodu. Veoma je srećna okolnost što kao prevodioca imam gospođu Alisu Kopl-Tošić koja je prevela gotovo sve moje knjige i uspela da mi podari savršen engleski „glas“.
Vaša dela sada su prevedena i na niz drugih jezika, među kojima su španski, ruski, korejski, portugalski, grčki, finski, češki, mađarski, poljski… Satirični roman Knjiga u Južnoj Koreji je upravo doživeo drugo izdanje. Da li vas okolnost da je Knjiga našla odjeka u kulturi toliko različitoj od vaše čini pesimistom ili optimistom u pogledu budućnosti književnosti?
Optimistom – izvan svake sumnje. Ali to je verovatno i stoga što sam i inače optimista. Nasuprot mračnom završetku Knjige, koji je, naravno, bio samo metaforičan, sasvim sam uveren da će Književnost na kraju odneti prevagu nad svoja dva najnovija moćna neprijatelja: izdavačkom industrijom i digitalizacijom. Književnost trajno treba da ostane što je moguće više elitistička i da se objavljuje u klasičnom obliku. Sve drugo bilo bi izneveravanje njene suštine.
Što se tiče okolnosti da moje knjige nalaze čitaoce na drugim jezicima i u drugačijim kulturama, pretpostavljam da se to delimično može objasniti odsustvom lokalizama u mojoj prozi. Čitaoci iz raznih delova sveta bez poteškoća se poistovećuju s mojim bezimenim junacima koji žive u bezimenim mestima. Temeljne nedoumice s kojima se suočavaju moji likovi zajedničke su svim ljudskim bićima, bez obzira na mesto odakle potiču, veru, pol ili kulturnu tradiciju kojoj pripadaju. Iako nema sumnje da velika književnost može u potpunosti da bude sazdana od lokalizama, ja sebe smatram kosmopolitskim piscem.
Vaša najnovija knjiga Četiri priče do kraja pripada satiričnom toku vaše proze, ali upravljena je na sâm umetnički proces koji se prikazuje (uz humorni ton) kao izvor poremećaja i morbidnog samorazaranja. Umetnici se podstiču da potraže nadahnuće plivajući u bazenu punom krvi ili tako što će biti živi sahranjeni. Postoji jedna tamna strana vašeg umetničkog sveta, zar ne?
Svakako da postoji. Moj umetnički svet nije idilično mesto koje nastanjuju idealna stvorenja. U nekim pogledima on znatno više nalikuje paklu nego raju. Ali paklu poglavito za samog umetnika. U Vremenskim darovima pokušao sam da predočim paklene nevolje pisca, dijabolična ograničenja njegove svemoći, nesnosni teret njegovih odgovornosti. U Nemogućim susretima pisac očajnički pokušava da nađe uzmak od krajnjeg ništavila u onome što je napisao. Na drugim mestima humornije sam se poigravao protivurečnostima umetničkog procesa. U Piscu je taj humor prigušen i diskretan, intelektualan; u Knjizi je burleskan; u Četiri priče do kraja naglašeno je satiričan. U mojim knjigama, uprkos tami koja u njima vlada, jedan zvuk dominira: zvuk smeha. Smeha u tami.
Fantastično je veoma prisutno u vašoj prozi. Smatrate li da je realističko kazivanje neprikladno da bi se dočarala puna složenost ljudskog postojanja?
Radije bih rekao da je realističko kazivanje nedovoljno za ovu svrhu. Slično je klasičnoj fizici u smislu da prikladno dočarava samo deo stvarnosti. I to ne veliki deo. Fantastično je u ovoj analogiji slično relativističkoj, odnosno još više kvantnoj fizici. Ono otvara čitava nova, ogromna područja viših stvarnosti koja su moguća jedino u raznim umetnostima. Koliko su ova područja važna može se prosuditi po činjenici da gotovo 90 odsto onoga što je ikada stvoreno samo u književnosti pripada ovoj ili onoj vrsti fantastike. Smatram da jedino u duhu te tradicije mogu odgovarajuće da izrazim svoje književno biće. Uz to, sasvim sam ubeđen da bi bez fantastičnog naš svet bio oskudno i ubogo mesto.
Pa ipak, s druge strane, vi ste racionalista?
Nema protivurečnosti u tome. Dopustite mi da se ponovo pozovem na analogiju s fizikom. Kada se nalaziš u carstvu klasične fizike, normalno je da si racionalan. Alternativa je da budeš iracionalan, što je samo eufemizam za manje ili veće ludilo. Ali radosno prihvatam da postanem iracionalan čim zakoračim u ono što predstavlja književni ekvivalent relativističke i kvantne fizike. Ako nisi iracionalan, nikada ništa nećeš postići u umetnosti fantastičnog. Štaviše, što si „luđi“ u tom drugom carstvu, tim bolje. Ovo „ludilo“, međutim, treba da bude što je moguće više kontrolisano.
Smatrate li onda da će u književnosti uvek biti novih stvari koje se mogu reći – da ćete nastaviti da govorite nove stvari?
Onog časa kad budem uvideo da više nemam šta novo da kažem na području fantastičnog, prestaću da pišem. Usud gori od smrti za jednog pisca nije nesposobnost da se dalje piše, nego tvrdoglavo pisanje i objavljivanje onda kada dotični autor nema šta više da kaže. Jedna od ključnih vrlina književnih majstora bila je to što su znali kada treba da prestanu. Srećom, dok su pojedinačni autori žalosno ograničeni u ovom pogledu, sama književnost potpuno je neograničena. Poređenje s fizikom može ponovo da bude ilustrativno. Kosmos književnosti, kao i fizički kosmos, zauvek će se širiti. Okolnost da entitet odgovoran za večno širenje kosmosa fizičari nazivaju „tamna energija“ od vrhunske je metaforičke vrednosti. Kako je izvor književne tamne energije neiscrpan, nema mesta zabrinutosti za budućnost književnosti.
Međunarodni savet za spomenike i spomeničke celine ICOMOS poslao je pismo predsedniku Vučiću i raznim ministarstvima, u kojima ih podseća da su prema Deklaraciji o nasleđu dužni da sačuvaju i Generalštab i Beogradski sajam
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
