Ni akutno pitanje finansiranja onog što je ostalo od Vojske SCG (VSCG) nije zaslužilo objašnjenje šire od ukazivanja na nužnost i neophodnost, prvo „da vlade država članica obezbede predviđeno finansiranje VSCG“ i, drugo, „da se što pre održi sednica VSO-a sa predsednicima vlada država članica“. Prihvaćen je izveštaj načelnika Generalštaba VSCG o stanju borbene gotovosti u 2004. i naloženo Ministarstvu odbrane i Generalštabu da je održe i u ovoj godini.
Ministar odbrane Predrag Davinić je predložio, a VSO prihvatio, da na mesto načelnika VMA postavi pukovnika dr Miodraga Jevtića. Odbijajući prekomandu na ponuđena mesta, dosadašnji načelnik VMA najavio je odlazak u penziju.
Početak i kraj Stankovićevog trogodišnjeg načelnikovanja Vojnomedicinskom akademijom obeležili su događaji kakvih je možda i ranije bilo, ali – u skladu sa slavnim tradicijama vojničke zakopčanosti – bez nepotrebnog „uznemiravanja“ javnosti.
ČIŠĆENjE NA POČETKU: Najpre je, u februaru 2002, penzionisano 26 lekara, nastavnika i načelnika klinika i instituta. Neki od njih su, po tadašnjim izjavama, u Miloševićevom režimu „zbog svojih političkih ubeđenja bili favorizovani i sada ne mogu da se pomire s tim da moraju u penziju jer ispunjavaju zakonske uslove“, a neki i po više puta odlagali odlazak u penziju zbog „potrebe službe“. Novopostavljeni načelnik Zoran Stanković tada je izjavljivao da na VMA „ne postoje samo dve sukobljene strane, već čitava liga suprotstavljenih timova“. Čini se da je odluka o penzionisanju doneta pre Stankovićevog imenovanja, mada ga nije iznenadila: kao osnovni problem VMA on tada ističe povrede zakonitosti u radu koje su narušile sistem subordinacije, omogućile stvaranje klanova i unutrašnje sukobe. Novopostavljeni načelnici klinika VMA bili su u proseku 13 godina mlađi od svojih prethodnika.
Dva meseca kasnije, u aprilu 2002, Zoran Stanković najavljuje preispitivanje finansijskog poslovanja VMA u periodu od 1998. do 2001. godine, posebno u pogledu štetnosti ugovora o nabavci opreme i lekova s pet neimenovanih firmi. Stanković obelodanjuje da predstavanici različitih snabdevača „vrše pritisak“ za nabavku lekova kojih na zalihama VMA ima u dovoljnim količinama. Za nabavku lekova i sanitetske opreme nadležna je Sanitetska uprava Generalštaba koja na predlog VMA sklapa ugovore sa nabavljačima; po Stankovićevim izjavama, pritisci na njega, „razne ponude i ucene“, počeli su pošto je nekima od zaposlenih u VMA zabranio da pregovaraju s pomenutim firmama. Neke od njih, Best elektroniks i Best interkorp, obe iz Ivanjice, ali i naredbodavce koji su zanemarili lošu ocenu ponude, Stanković je prozvao zbog neodgovarajućih sterilizatora, udvostručavanja prvobitne cene i – neispravnosti sterilizatora, potvrđenu od strane Instituta za procesnu tehniku Mašinskog fakulteta. „Izveštaj govori da rad sterilizatora nije valjan, da ne odgovara zahtevima moderne hirurgije (loš sistem, neispravna sterilizacija, lažne vrednosti mernih instrumenata). Za dva aparata stavljena je zabrana rada od nadležne komisije Ministarstva odbrane, a od pet aparata u Centralnoj sterilizaciji radi samo jedan. Kako je komisija uopšte primila ovakve aparate?“ Odgovora nije bilo, sterilizatori su povučeni iz upotrebe.
OPASNE VEZE: Krajem leta prošle godine Zoran Stanković je upozorio da se „farmakomafija ponovo grupisala i udružila“ s ciljem da uspostavi monopol i kontroliše nabavku ukupne medicinske opreme u Srbiji, da njeni članovi Vrhovnom savetu odbrane pišu žalbe i klevetnička anonimna pisma. „Princip funkcionisanja farmakomafije u Srbiji je jednostavan: zavrbovati čelne ljude bolnice zadužene za nabavku i naterati ih da sve potrepštine kupuju samo od određenih dobavljača, i to po cenama znatno višim od realnih“, kaže Stanković. Drugi način prelivanja državnog novca u privatne džepove jeste da državne i javne institucije, formalno poštujući Zakon o javnim nabavkama, izaberu na tenderu nemoguće jeftinu ponudu, a da se cena robe ili usluga naknadno nekoliko puta uveća kroz „dodatne radove“ ili „dodatnu opremu“. „Nakon izričitih pretnji, napisao sam 20 pisama i adresirao ih na 20 različitih ljudi kojima treba da se proslede u slučaju da se stvarno jednog dana nađem u jarku. U pismima su imena ljudi koji bi mogli da budu odgovorni za moju smrt.“ Istovremeno, načelnik VMA ocenjuje da mu pretnje stižu od ljudi koji žele da VMA upadne u dugove, da se obori njegova tržišna vrednost i da ga, kao balast za državu, treba prodati po dobroj ceni – budzašto. „Krivci su imenovani i sve je upućeno nadležnim državnim, vojnim organima i tužilaštvu, a do danas, po tom osnovu, niko nije odgovarao pred sudom.“
Može se samo nagađati da li su Stankovićeve optužbe na račun farmakomafije i državnih organa – o čemu se takođe izjašnjavao bez dlake na jeziku – uticale na odluku Vrhovnog saveta odbrane da ga smeni s mesta načelnika VMA, degradira raspoređivanjem na nižu funkciju i „šutne uvis“ na mesto savetnika za saradnju s Haškim tribunalom. Ali otkud nam uopšte Zoran Stanković?
POČETAK PRIČE: Gledaoci ratnohuškačke i „patriotske“ Televizije Beograd mogli su sredinom novembra 1991. na snimcima iz tek „oslobođenog“ Vukovara da uoče lekara usred gomile vreća s telima ili obnaženih leševa. Uz tadašnje i prethodne priče o desetinama pobijene i masakrirane dece, čudovišnim zločinima ustaša i crnokošuljaša, njegov lik u lekarskom mantilu, pod strehom u nekom dvorištu, delovao je neprirodno normalno dok je hladno i pribrano govorio o brojevima leševa, obrađenih i neobrađenih „slučajeva“ i imenima žrtava. U to vreme major Zoran Stanković imao je 38 godina i posao na Institutu za sudsku medicinu VMA, gde će tokom narednih godina steći iskustvo i reputaciju jednog od najiskusnijih sudskih medicinara na prostoru mnogo većem od teritorije bivše Jugoslavije. „Ne postoji ni čist, ni human rat“, reći će 1993. „Rat je nasilje.“ I dodati: „Prekopavanje grobnica ne služi partijama, ni vlasti, ni opoziciji; otkrivanje zločina je nacionalni interes, ko god bio zločinac.“
Narednih godina zaključiće nekoliko hiljada dosijea sa svih stratišta bivše Jugoslavije i sudariti se s drukčijim viđenjem nacionalnog interesa. „Nekvalifikovana svedočanstva o stvarnim zločinima troše se na publicistiku i ‘istoriju’. Tu je, takođe, jedan od ključnih problema posla kojim se bavim: odgovorni, ili bar ljudi koji bi trebalo da su odgovorni, pokazuju više interesovanja za ‘plasiranje’ nego za ono po čemu ćemo, iz perspektive nekog budućeg istoričara, biti ocenjivani ne kao ‘genocidni’, ‘zločinački’ ili ‘agresorski’, nego kao narod koji je umeo (ili nije umeo) da dokaže i dokumentuje stvarne zločine protiv čovečanstva, čovečnosti i, najzad, zločine nad njim počinjene.“
Citirani gnevni apel i razočaranje zbog nečinjenja drugih – jer sudska medicina je samo prvi od najmanje tri koraka u dokazivanju zločina – ponavljaće godinama, uključujući „slučaj Račak“ koji će dovesti do NATO bombardovanja 1999. i masovne grobnice kosovskih Albanaca na teritoriji Srbije, „privremeno otkrivene“ neposredno pred izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu.
NEDOVRŠENA BIOGRAFIJA: Rođen je 9. novembra 1954. godine u Trgovištu (Vladičin Han). Na Medicinskom fakultetu u Nišu Zoran Stanković diplomirao je 1980; kao vojni lekar radio je u Peći i Vranju. Pet godina kasnije odlazi na specijalizaciju u VMA, gde 1988. postaje specijalista za sudsku medicinu i patologiju. Član je Jugoslovenskog komiteta za prikupljanje podataka o istraživanju zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava od 1993. godine. U decembru 1997. formira tim za istraživanje posledica NATO bombardovanja na području Republike Srpske zbog indicija da su korišćeni projektili sa osiromašenim uranijumom. Držao je predavanja na univerzitetima u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Ukrajini, Poljskoj. Član je Komisije za istinu i pomirenje od njenog formiranja (u aprilu 2001). Ukazom predsednika SRJ u januaru 2002. imenovan je za načelnika VMA, najmlađeg u njenoj istoriji. U čin general-majora unapređen je u junu 2001. godine.
„O očiglednim zločinima se ćuti iz više razloga, uglavnom sebičnih. Na početku rata reakcije su bile nacionalno euforične, a sada su prešle u drugu krajnost, u ravnodušnost“, reći će Stanković. Doktorirao je 1997. s disertacijom „Problem sudsko-medicinske obrade leševa u ratnim uslovima“ u kojoj je na gotovo 900 stranica obradio podatke o 1360 žrtava eksjugoslovenskih ratova. Od 1995. je ekspert Ujedinjenih nacija. Obavio je nekoliko hiljada obdukcija i radio na više od 50 masovnih grobnica. „Pred mrtvima se osećam odgovornim. Ne mogu da dozvolim manipulisanje nalazima.“ Povodom slučaja u selu Klečka upozoravao je da „nikako nije dobro što se već počelo sa raznim pričama, kao da je sve dokazano samim tim što su pronađene ljudske kosti… Svaka greška u proceni može da nam se vrati kao bumerang“. U martu 2001. Zoran Stanković je optužio Haški tribunal – u kom je kao ekspert svedočio u nekoliko procesa – da je u pojedinim slučajevima oklevanjem da se pokrenu istražni procesi „manipulisao brojem žrtava i dokumentacijom“ o zločinima nad Srbima u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu. „Karla del Ponte mi nije odgovorila na pitanja o slučaju Gospić, o Medačkom džepu, ‘Oluji’, slučaju logora za Srbe u Hercegovini, masovnoj grobnici Lab u Sarajevu, optužnici za Aliju Izetbegovića i upotrebi municije sa osiromašenim uranijumom.“
Prema nedavnom dogovoru ministra odbrane Prvoslava Davinića i srpskog ministra finansija Mlađana Dinkića, vojska i ustanove ministarstva treba do kraja aprila da otpuste gotovo 7000 zaposlenih, među kojima 1200 oficira i podoficira. Neposredno pre nego što će biti smenjen, Zoran Stanković je navodno dobio nalog da za deset odsto smanji broj zaposlenih na VMA. Demantujući da će biti otpuštanja, Stanković je potvrdio da će biti penzionisanja i dobrovoljnih odlazaka. Prihvatajući mesto načelnika VMA pre tri godine, izjavio je da „nije dobar starešina onaj od koga svi beže ili koga se plaše, već onaj oko koga se ljudi okupljaju“.
Na vest o smenjivanju, za koje je privatno saznao petnaestak minuta pre početak sednice VSO-a, odlučuje da se povuče u penziju. Ima 51 godinu, ženu i ćerke bliznakinje.
