Moćni režiser zabave

Daleko od reflektora velikih pozornica, kamera komercijalnih medija i milionskih budžeta diskografskih mejdžora, bluz je ipak, da citiram Džonija Vintera, „još uvek živ i zdrav“. U ograničavajućim mogućnostima redefinisanja žanra, osnovna svrha bluza je tokom poslednjih dvadesetak godina postala zabava, a oni koji su to shvatili i koji poseduju kvalitete dobrog zabavljača mogu sebi da obezbede pristojnu egzistenciju i zanimljiv život „on the road“ obilazeći klupske prostore. Ne slučajno, među kategorijama za nagradu „W. C. Handy“ (najprestižnije godišnje priznanje u bluz svetu), nalazi se i „Bluz zabavljač godine“ – meri se verovatno količinom znoja prolivenog po podijumu za ples i galonima piva popijenog na šanku.

Džon Li Huker Džunior može da posluži kao dobar primer kako će bluz živeti u svom drugom veku. Rođen 1952. godine u Detroitu, na putovanjima sa ocem dovoljno se zapalio za scenu da i sam okuša sreću, koja mu dugo nije bila naklonjena. Sporadičan klupski uspeh utapao je žestoko u alkoholu i drogi, a onda je srećan susret sa talentovanim klavijaturistom Vilom Rokom Grifinom (štićenik Herbija Henkoka) učinio da stvari krenu drugačijim tokom. Prvo su, naravno, ušli u studio, da uz odličan studijski bend snime nekoliko Džuniorovih originala i tri numere slavnog oca. Odličan album Bluz With A Vengeance pronašao je put do bluz publike i kritičara i zbog činjenice da je reč o debi albumu još jednog potomka velikog majstora čiji se odlazak sa ovog sveta i te kako oseća. A onda iznenađenje – Junior nimalo ne želi da kapitališe na ćaletovom uspehu! Tri stare Hook himne su ozbiljno restrukturirane – Dimples ima jazz feel, Boom Boom je diskretno modernizovana fanki-sinti-detaljima, a One Burbon, One Scotch, One Beer se završava antialkoholnim pozivom One Coke, One Sprite, One Root Beer! Originalan program nabijen je fanki ritmovima, džezerski zrelo odsviran, harmonski bogat i aranžmanski pedantno promišljen. Nad takvom matricom je snažni glas Džona Li Hukera Džuniora, uz interpretaciju koja, osim bluza, crpi i iz fank-soul nasleđa, repa i hip-hopa.

Nominovan za Grammy u kategoriji „Tradicionalni bluz album godine“ (u-više-nego-referentnom društvu Kleptona, Džejmsa Kotona, Ete Džejms i Pajntop Perkinsa!) i za „W. C. Handy“ u kategoriji „Najbolji novi izvođač“ (ista nominacija koju je pre nekoliko godina dobila naša Ana Popović), Džunior je lako spakovao dugačku evropsku turneju, u okviru koje se na putu našao i Beograd. Prvo kao „Belgrade, Montenegro“ (dok potpisnik ovih redova nije malo objasnio geografiju Džuniorovim američkim agentima…), glavni grad Srbije i Crne Gore se u ponedeljak uveče lepo proveselio na koncertu u Pogonu Doma omaldine, pokazujući se dostojnim i za nova uzbuđenja sa velikog spiska modernih bluzera koji kruže Evropom. Za apsolutnog anonimusa u BG bluz krugovima, bez ploče u gradskim prodavnicama (čak ni kod pirata!) i sa prilično kratkom promo kampanjom (manje od dve nedelje), na koncertu se ipak okupilo oko 400 ljudi – ljubitelja bluza, poznatih rokera i „gradskih faca“, što je dobar znak da i bluz, ako je dobro upakovan, može da bude „in“. Manje od 15 minuta žestoke svirke bilo je dovoljno da svi u sali postanu aktivni učesnici u veseloj žurci.

Huker Džunior je moćni režiser zabave. Dok peva, ili repuje, pažljivo pratite šta želi da vam kaže. Kad podigne ruke, svi u publici podižu ih za njim. Kad u Boom Boom traži da publika odgovara sa „How-How-How-How“, hor je spreman i glasan. Ako se okrene prema saradnicima, eto prilike za uzbudljive solo deonice tinejdžera Džefa Horana (gitarista, jedini belac, tek napunio 19 godina) i Grifina, i za energetski fanki bit basiste Krega Robinsona i bubnjara Džona Hendija Džuniora. Ful kontakt sa beogradskim bluzerima obavio je izvodeći na scenu izvesnu Dinu (mislim da nema više od 15 godina), koju je „začarao“ da sa njim zajedno objavi „All night long“ parti, u autentičnoj obradi Vili Diksonovog standarda Wang Dang Doodle. U programu, kako to zakoni posla nalažu, dominiraju numere sa Bluz With A Vengeance, bez značajnijih intervencija u aranžmanima. Ne sumnjam da bi ekipa mogla da svira i dupli set od 90 minuta, ili da Džunior može da otpeva više hitova Seniora, ali se to onda ne bi zvalo promotivni koncert, već – ljuta tezga.

Još jednom treba naglasiti da je ovo bilo veoma hrabro istraživanje jednog bogatog terena. Oni koji nisu bili hrabri da eksperimentišu čuće šta su propustili, pa će i publike sledeći put biti više. A ako bude „sledećih prilika“, možda ćemo na našim scenama videti i Šemiku Koplend, Djuka Robilarda, Rumful of bluz ili Majti Sem Meklejna, na primer. Da ne pominjem džez porodicu, čiji vodeći izvođači srednje generacije sviraju „van (letnje) sezone“ upravo na mestima kakav je Pogon Doma omladine, za ne-mnogo-visoke honorare. Pitanje je samo da li hoćeš to da radiš i da li ćeš postići to da ti publika veruje.