Atomima i vetrenjačama protiv naftnih magnata

Uragani koji su harali američkom obalom i dodatno uznemirili tržište nafte već su prošli, ali cenovna naftna oluja ne jenjava. Pesimisti već prognoziraju da u 2006. godinu ulazimo sa cenom nafte od 100 dolara po barelu, a iz Johanesburga sa 18. svetskog kongresa naftaša stižu optimističnije vesti da će se cena barela kretati od 60 do 70 dolara. Obe cenovne varijante, međutim, daleko su od umirujućih, jer konačno postaje jasno da je vreme jeftine nafte od 30 do 35 ekonomski prihvatljivih dolara po barelu prošlost. Evropska komisija, uplašena od posledica nepredvidive ćudi nafte po ekonomiju zemalja Unije, pokušava da se brani od stvarnosti promovišući alternativne, odnosno obnovljive izvore energije poput sunca, biomase, vetrenjača… Surovi realisti, međutim, u svom maniru odgovaraju da su alternativni izvori bili i ostali samo preskupa alternativa, da vetrenjače priliče Don Kihotu, ali ne i ozbiljnim planerima ekonomske budućnosti Unije. I već gromoglasno najavljuju povratak nuklearki na velika vrata.

Vlade ozbiljnih zemalja, takođe, danonoćno misle i promišljaju kako da spasu kratkoročno i dugoročno sopstvene privrede od naftne pošasti i redovno o tome obaveštavaju javnost. Ministarstvo rudarstva i energetike Vlade Srbije, međutim, i dalje se ponaša kao Alisa u zemlji čuda. Valjda misle da se ovo malo industrije što radi toliko očeličilo u prethodne dve decenije da im ništa ne može ni nepredvidivi OPEC. Ili, smatraju da veći deo privrede ionako neće biti skoro pokrenut, tako da mu skupa nafta ne može ni nauditi.

Ko je kriv za preskupu naftu

Spisak razloga koji se najčešće navode kao glavni krivci za nenormalan rast i promenjivost cena nafte na svetskim berzama iz dana u dan je sve duži. Na toj listi ima, međutim, i redovnih „krivaca“ poput neujednačene ponude i potražnje, gomilanja rezervi od strane SAD, pogrešne procene ozbiljnih institucija o privrednom rastu na svetskom nivou, trusnog iračkog područja, iranske krize koja je na pomolu, džinovskih apetita Kine za energijom, a dežurni krivac je OPEC, koji ne odustaje od svoje politike „toplo-hladno“ kada su u pitanju njegove proizvodne kvote. Na tom spisku veoma često se navode i „prljave igre“velikih naftnih kompanija, kojima najviše pogoduje skupa nafta.

Saudijska Arabija, najveći svetski proizvođač nafte, i Eksonmobil, najveća svetska naftna kompanija, nedavno su saopštile da će se nafta vaditi još desetine i desetine godina. Saudijski ministar za naftu Ali al Naimi izjavio je na 18. kongresu naftaša u Johanesburgu kako njegova zemlja može udvostručiti svoje rezerve, dok je predsednik Eksonmobila Reks Tilerson siguran kako njegova kompanija može izvaditi još tri, pa i više triliona barela nafte.

U Parizu, međutim, misle drugačije i poručuju kako nas u naredne dve dekade očekuju još veći problemi u snabdevanju naftom. Naime, predviđa se stagnacija proizvodnje u zemaljama van OPEC-a i nespremnost članica OPEC-a da same izađu na kraj sa sve većom tražnjom. Prema projekcijama Međunarodne agencije za energiju, zemlje iz Persijskog zaliva (Saudijska Arabija, Iran, Irak, Emirati i Kuvajt) treba da isporučuju svakodnevno do 2030. godine po 121,3 miliona barela, što je 43 odsto globalne potražnje. Međutim, one mogu isporučivati svega trećinu od te količine.

„Brži rast potražnje Kine i Indije za energijom, usled neviđenog privrednog skoka, najviše je doprineo globalnoj potražnji za naftom“, kaže Herman Fransen, predsednik Međunarodne energetske asocijacije iz Vašingtona (IEA).

„Trenutno, pet milijardi ljudi u zemljama u razvoju troše dva barela nafte godišnje, dok oni u razvijenim državama koriste u proseku 18 barela nafte godišnje“, ukazao je na neuravnoteženu potrošnju Fransen.

„Ključno je to što je tražnja za naftom potpuno neelastična u odnosu na njenu cenu i tu se ništa ne može uraditi sve dok se ne obezbedi dovoljna količina na strani ponude“, tvrdi Stevan Pjevac, savetnik u Naftnoj industriji Srbije, u izjavi za „Vreme“. „Tu negde i leži odgovor na pitanje mogu li proizvođači nafte dnevno ponuditi tržištu sto miliona bbl i kada se taj momenat očekuje, jer kroz rastući trend potrošnje derivata u dve najmnogoljudnije zemlje ‘osam sestara’ traže prostor za povratak u dane stare slave i mogućnost ulaska u ogroman prostor Rusije. Ta se šansa vremenski ograničava sa trenutkom završetka nekoliko velikih naftovoda i gasovoda na pravcu Rusija–Kina i Rusija–Indija. Vaskrsenje Standard ojla posle sto godina nije slučajno i ono se realizuje upravo cenovnom politikom koju sestre vode (Exxonmobil, Chevron Texaco, Arco-BP, Amoco-BP, Conoco, Sunoco jesu delovi Standard ojla koji su u 2004. godini ostvarili prihod od oko 1000 milijardi dolara).“ Pjevac ovu svoju tvrdnju ilustruje na grafikonu broj 1, uz opasku da je i dalje aktuelan iako je napravljen pre tri godine, odnosno da samo pojačava tezu o neelastičnosti tražnje za naftom u odnosu na njenu cenu.

Ne smemo zanemariti ni preosetljivost Njujorške berze i ostalih berzi na svaki jači vetar u Meksičkom zalivu, a kamoli na uragane poput Ivana, Katrine i Rite. Da nije reč samo o maničnom strahu berzanskih stručnjaka od nepredvidljivih ćudi prirode, govori slučaj uragana Katrina i šteta koju je izazvao u Meksičkom zalivu. Naime, na tom konglomeratu smešteno je 800 naftnih platformi sa ljudskom posadom i nekoliko hiljada manjih bez posade. Sa tih nalazišta naftom i gasom napaja se 53.000 km podvodnih cevovoda, od kojih dobar deo dolazi do obale u Port Forčonu na ušću Misisipija. Na platformama se proizvodi 35 odsto nafte u SAD i preko 20 odsto prirodnog gasa. Kada tome dodamo i deset odsto uvoza nafte Sjedinjenih Država koji prolazi istim koridorom, plus niz rafinerija i mreža cevovoda koje se protežu duž obale Meksičkog zaliva, može se zaključiti kako se radi o kompleksu koji je najvredniji deo energetske infrastrukture SAD.

Uputstvo EU–a za odbranu od naftnih šokova

I pored ciničnih izjava ozbiljnih institucija da će nafta preći cenu od preko sto dolara po barelu jedino ako Saudijska Arabija, najjača članica OPEC-a, potone u Crveno more, Evropska unija više ne krije strah od moguće katastrofe i već se priprema da je koliko-toliko umanji.

Reč je o planu Evropske komisije u pet tačaka koji treba da ublaži štetu od porasta cena goriva. Plan naglašava potrebu povećanja ulaganja u istraživanja obnovljivih izvora enegije, smanjivanje potražnje za energijom, povećanje transparentnosti i predvidljivosti naftnog tržišta, povećanje rezervi nafte i gasa i bolje upravljanje zalihama za vreme kriznih situacija.

Prema procenama ekonomista, naftni cenovni udar prvo će osetiti energetski najosetljivije privredne grane, koje će biti primorane da smanjuju plate i otpuštaju radnike, što automatski povećava pritisak na socijalne fondove, a time i na budžete zemalja članica Evropske unije. Primera radi, grejanje na mazut stana od 80 kvadrata u Briselu godišnje je koštalo pre dupliranja cene oko 1300 evra. Zato i ne iznenađuje odluka belgijske vlade da svojim građanima pokrije deo troškova koje je izazvala skupa nafta.

Stevan Pjevac, savetnik u Naftnoj industriji Srbije, kaže da je ponašanje EU-a sasvim razumljivo. Prema njegovim rečima, ozbiljne ekonomije svoju politiku na kratak, srednji i dug rok utemeljuju na tačno određenim parametrima. Početkom milenijuma (dakle 1. 1. 2001) kalkulisalo se sa cenom sirove nafte u rasponu od 22 do 28 američkih dolara po barelu i na takvoj računskoj osnovi zidane su ostale ekonomske kalkulacije vezano za parametar koji se zove nafta, pojašnjava Pjevac. Kada pogledamo krivu kretanja cena, na grafikonu broj 2, u dugom roku vidimo da su projekcije OPEC-a za dati raspon cena u prvoj dekadi drugog milenijuma bile ispravne, ali…!?

Pjevac podseća i da OECD već od napada na Irak i proboja projektovanih cena sirove nafte (22–28 amer. dolara po barelu) računa sopstvene gubitke u ostvarenju godišnjeg društvenog proizvoda (GDP), kao i uticaj na domaće cene i inflaciju i preduzima protivmere. „Ti računi pokazuju uticaj na smanjenje GDP-a od oko 0,4 odsto, na rast inflacije od 0,5 odsto, na rast nezaposlenosti od 0,1 odsto itd. (videti tabelu broj 3).

„Kod nerazvijenih i zemalja u razvoju situacija je neuporedivo gora i procenti su izraženi celim brojevima, a najgoru situaciju imaju zemlje u tranziciji, gde spadamo i mi“, dodaje Pjevac. Inače, prema njegovim procenama, Srbiju će samo ove godine cenovni naftni šok koštati preko 620 miliona dolara:

„Procenjujem da će 2005. godine u Srbiji ukupna ponuda primarne energije iznositi oko 16. 000 ktoe (kilotone u naftnom ekvivalentu). U ovoj količini nafta učestvuje sa oko 4240 ktoe, a od toga iz uvoza stiže oko 3590 ktoe. Uvezena količina nafte po okvirnim cenama za 2005. godinu košta 1.572.420.000 dolara. U uslovima visoke cenovne normale (cena + zavisni troškovi uvoza US$ 36/bbl) za istu količinu i kvalitet nafte bilo bi plaćeno oko US$ 944.170.000 ili US$ 628.250.000 manje“, objašnjava Pjevac u razgovoru za „Vreme“.

Odakle će privreda i građani Srbije nadomestiti tu količinu novca, hoće li poništiti naduvane novčane tokove proizvodeći novu vrednost uz povišen stepen produktivnosti i različitih racionalizacija u proizvodnji i domenu usluga, koji će procenat povišene cene energenata biti uzidan u različite cenovne strukture domaćih i uvoznih produkata na tržištu, hoće li monetarna vlast intervenisati u okviru poznatih antiinflacionih instrumenata, to su samo neka od pitanja, za koja u slučaju Vlade Srbije i Ministarstva rudarstva i energetike odgovori postoje samo u teoriji.

„Dokle god je stopa energetske intenzivnosti u Srbiji oko jedan, imamo direktan problem uvoza cenovne inflacije. Razvijene zemlje su na nivou od 0,28 do 0,35, odnosno toliko jedinica energije troše pri stvaranju svake hiljade američkih dolara GDP-a. Dakle, mi smo veoma veliki rasipnici energije. Kako uz takvu potrošnju energije naši proizvodi mogu biti konkurentni, kako nemati inflaciju, a biti takav rasipnik“, pita se Stevan Pjevac.

Inače, prema preciznim pokazateljima Međunarodne agencije za energiju u Parizu, u energetskoj strukturi Srbije i Crne Gore ugalj učestvuje sa 49,6 odsto, nafta sa 26,5 odsto, gasu pripada 13,1 odsto energetskog kolača, hidro-potencijalu 5,7 odsto, a kombinovani i obnovljivi izvori energije nalaze se na poslednjem mestu sa 5,1 odsto učešća (videti tabelu broj 4).

Radosav Gojak, finansijski direktor Termoelektra a.d., bio je jedan od naših retkih sagovornika koji je pokušao da sagleda pored negativnih i pozitivne strane cenovnog naftnog šoka.

„Porast cena nafte na svetskom tržištu, u uslovima tržišne privrede, pored negativnih uticaja ima i svoje dobre strane: rafinerije raspolažu sa više novca, lakše se odlučuju na strateške investicije u rafinerijska postrojenja, što sve doprinosi povećanom obimu posla kompanija poput Termoelektra“, izjavio je Gojak u razgovoru za „Vreme“.

Tako bi, teoretski gledano, porast cena nafte trebalo da bude dobra vest za nas. Posebno zato što su troškovi goriva u delatnosti investicionih usluga mala stavka, koja ne utiče znatnije na cene naših usluga. Gojak, međutim, podseća da je tranziciono društvo poput Srbije u svemu atipično, pa i u ovom segmentu, tako da je uticaj cene nafte na privredu štetan.

„Cena nafte u Srbiji je godinama bila više socijalna nego ekonomska kategorija: uništena domaća privreda potpuno je nesposobna da podnese ekonomsku cenu nafte, tako da je kroz monopol države njena cena ispod tržišne. Ovo je posredno dovelo do toga da se u rafinerijski kompleks investira samo onoliko koliko je potrebno da se ceo sistem ne raspadne“, zaključuje Gojak.

Odbrambeni bedem od atoma, sunca i vetra

Evropska unija smatra, kao što smo već pomenuli, da će, dugoročno posmatrano, cene nafte ostati visoke i da će to prouzrokovati izgradnju nuklearnih elektrana. Naime, Evropska komisija upravo razrađuje plan o štednji energije i traženju dodatnih mogućnosti u obnovljivim izvorima, ali poručuje da nema zavaravanja, i da će verovatno doći do buma investicija u nuklearke, i to ne samo u Evropi već i u svetu.

To potvrđuju i najnovije najave u oblasti energetskih investicija. Naime, Kina je nedavno obelodanila da do 2020. godine planira da izgradi 31 nuklearku. Procjenjuje se da će izgradnja najavljenih atomskih energetskih postrojenja koštati oko 65 milijardi dolara.

Sjedinjene Američke Države, posle tri decenije pauze, ponovo razmišljaju o izgradnji nuklearnih elektrana. Konzorcijum Njustart (Novi početak) objavio je čak da je našao dve moguće lokacije za nove nuklearke. Jedna od lokacija je u Alabami, na mestu gde je 1988. godine zaustavljena gradnja nuklearke, iako je bila već 80 odsto završena a u njenu izgradnju već utrošeno četiri milijarde dolara.

„Energetske potrebe u Evropi i svetu poznate su već duže vreme. Traženje alternative je glavni prioritet u svim oblastima prirodnih nauke. Dosadašnja istraživanja ukazuju da će nuklearna energija imati dominantan udeo u svetskom energetskom bilansu. Tako je veliki broj istraživača i tehničara angažovan na izgradnji nuklearnih elektrana četvrte generacije, koje će se odlikovati većom efikasnošću, većom sigurnošću i dimenzijama. To bi omogućilo da se takve nuklearke mogu instalirati i u urbanijim sredinama“, kaže Zlatko Rakočević, direktor INN-a „Vinča“, u razgvoru za „Vreme“, dodajući da su alternativni izvori „veoma korisni, ali jedna razvijena država sigurno se ne može osloniti na njih“.

„Nuklearna energija sa 438 nuklearnih elektrana u 31 zemlji i 366 gigavata instalisane snage, u svetskoj proizvodnji električne energije učestvuje sa 17 odsto. EU planira kapacitete za proizvodnju sa učešćem od 30 odsto, a Francuska iz te vrste elektrana već dobija 80 procenata električne energije. Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, Rumunija i Bugarska, koje se nalaze u našem okruženju ili su s nama povezane vodenim tokovima, imaju značajne i podižu nove kapacitete u nuklearnim elektranama“, dodaje Krunoslav Subotić, naučni savetnik u INN-a „Vinča“.

Reči Rakočevića i Subotića nedavno je potvrdio i predlog bugarskog premijera, koji je pozvao zemlje iz okruženja, odnosno njihove elektroprivrede da im se pridruže u nastavku izgradnje nuklearke Belane. Većina zemalja je to odbila. U Ministarstvu rudarstva i energetike Vlade Srbije kažu da oni nisu dobili nikakav zvaničan predlog od bugarske administracije. Inače, to Ministarstvo se već ranije izjasnilo da ne vidi energetsku budućnost Srbije u nuklearkama, već u uglju. Da li će ostati na tom stajalištu, kada jednog dana potpišemo Kjoto protokol, koji meri do detalja štetne emisije iz termoelektrana, ostaje da se vidi.

Zlatko Rakočević je kratko prokomentarisao bugarsku inicijativu: „Nažalost, INN ‘Vinča’ nema aktivnosti oko nuklearnih elektrana, pa ni meni nije poznato šta se u Evropi gradi ili šta je plan za budućnost. Hteli mi ili ne, SCG je zbog okruženja nuklearna zemlja“, dodao je Rakočević.

Podsetimo, u Srbiji je na snazi Moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana, koji je izglasan posle katastrofe u Černobilu. Ali moramo da pomenemo i činjenicu da on vremenski nije ograničen.

Što se obnovljivih izvora energije tiče, kao brane od skupe nafte, od njih je nedavno zvanično digla ruke i Velika Britanija, konstatujući da su jednostavno preskupi. Takođe, u Britaniji smatraju da će njihova masovna upotreba jednog dana isto tako narušavati eko-sisteme, što potvrđuju na primer žalbe stanovnika sa područja polja vetrenjača. Sličnog mišljenja je i Krunoslav Subotić.

„Меđu novim nekonvencionalnim tehnologijama, sunčeva energija bila bi najkvalitetnije rešenje, kada je reč o neistrošivosti resursa i ekološkoj čistoći, ali i tu ima znatnih ograničenja. Ona je u primeni desetine puta skuplja od ostalih resursa, a masovna eksploatacija u energetske svrhe neizbežno vodi globalnim klimatskim promenama i degeneraciji njene osnovne funkcije – održavanje klimatskih uslova i bioloških funkcija planetarne flore i faune“, kaže Krunoslav Subotić.

Mnogi domaći ekonomisti ističu kao spas i vojvođansku naftu. Među njima je i dr Mile Radeka. On je u izjavi za sajt energyobserver. com optužio menadžment NIS-a da je doveo do gašenja domaćih bušotina, jer podupire uvoznički naftni lobi. Međutim, njegov kolega Stevan Pjevac misli drugačije: „Ističem da sa dve-tri dobre koncesije u inostranstvu, ne trošeći snažnije domaće rezerve, možemo podmiriti domaće potrebe za naftom i osloboditi se uticaja cenovnih oscilacija koje su u sadašnjim uslovima razarajuće za naše makroekonomske bilanse“, tvrdi Pjevac.

Prof. dr Đorđe Bašić, direktor Energetskog instituta u Novom Sadu, konstatuje da je Vladu Srbije i ovaj energetski „cunami“ iznenadio, jer se još nije obratila javnosti da objasni čime ćemo se braniti u budućnosti od preskupe nafte. Bašić je podsetio da se mi i dalje oslanjamo na niskokalorični ugalj, čije su najveće rezerve, pritom, smeštene na području Kosova i Metohije. On ne umanjuje značaj alternativnih izvora energije, ali dodaje da su oni lokalnog karaktera i pritom kod nas veoma zapostavljeni. Među njima je izdvojio značaj biomase, geotermalnih izvora, kao i mini-centrale. Prema Bašićevom mišljenju, naš glavni odbrambeni bedem od skupih barela nalazi se u štednji energije. „Japanska vlada dekretom je zabranila činovnicima da preko leta u odelu idu na posao, kako bi se smanjila potrošnja energije za rashlađivanje prostorija. Ako mogu bogati Japanci da štede, možemo i mi“, konstatovao je Bašić.

U Srbiji, inače, već postoji Agencija za energetsku efikasnost, ali kao i da ne postoji, jer su njeni rezultati nepoznati javnosti. Ona je čedo Evropske agencije za rekonstrukciju (EAR) koja i finansira projekte za štednju energije u Srbiji već tri godine unazad.

„Širi cilj ovog projekta je da pomogne Vladi Srbije u njenim naporima da način korišćenja energije u Republici dovede do nivoa kakav, u smislu energetske efikasnosti, postoji u zemljama EU-a“, kaže u pisanoj izjavi za „Vreme“ Ian Braun, rukovodilac programa energetike Evropske agencije za rekonstrukciju u Beogradu.

„SEEA je osnovana uredbom Vlade Srbije iz juna 2002. godine, a počela je s radom 1. septembra 2002, uz ukupnu finansijsku pomoć preko EAR-a u iznosu od 4,5 miliona evra. U okviru tog budžeta predviđeno je 3,75 miliona evra za demonstraciju i pilot-aktivnosti koje bi trebalo da promovišu štednju energije, kao i dodatna sredstva za operativne troškove. Dodatnih pola miliona evra predviđeno je za tehničku pomoć“, kaže Braun.

U Agenciji za energetsku efikasnost, i pored velikih napora menadžera za odnose s javnošću, Nenad Pavlović, direktor te vladine institucije, nije našao vremena da odgovori na pitanja gde i kako je potrošeno četiri i po miliona evra Evropske agencije za rekonstrukciju:

1. Navedite projekte na kojima je vaša Agencija angažovana a koji mogu u nekom procentu u određenom periodu da utiču na smanjenje potrošnje nafte?

2. Da li imate projekte koji već daju merljive rezultate u praksi? Navedite primere.

3. Koliko novca je vaša Agencija dobila od EAR-a i drugih međunarodnih institucija a tiču se štednje energije, i na koji projekat je najviše novca potrošeno?

4. Vaše mišljenje o obnovljivim izvorima energije, kao segmentu koji može u znatnoj meri smanjiti upotrebu nafte?

Ali, za odgovor na navedena pitanja nikad nije kasno, jer je razarajuće delovanje naftne krize tek počelo. To potvrđuju i računice Stevana Pjevca, savetnika u Naftnoj industriji Srbije: „Srbija je prošle godine imala godišnji društveni proizvod od oko 16 milijardi američkih dolara i ako prihvatimo projekciju da naftno-gasni energetski produkt učestvuje u stvaranju GDP-a sa oko osam odsto direktno i sa oko 25-30 odsto indirektno. Međutim, isti taj produkt je na drugoj strani bilansa rashod-trošak i rast tog troška umanjiće GDP srazmerno njegovom učešću u stvaranju istog. U takvoj računici GDP Srbije u 2005. godini biće manji za oko 3,9 odsto u odnosu na moguće ostvariv po normalnim cenama uvozne nafte i prirodnog gasa“, tvrdi Pjevac.

Treba pomenuti i očekivanja ekonomista da će se u narednom periodu učešće nafte i gasa u ukupnoj primarnoj energetskoj ponudi zemlje povećati sa sadašnjih 40 na evropskih 65 odsto. Ako na ove sumorne prognoze dodamo i činjenicu da će Srbiji, nezavisno od naftnog šoka, zbog rastuće potrošnje veoma brzo biti potreban još jedan objekat snage 800 MW, jasno je da će i Ministarstvo rudarstva i energetike morati veoma brzo da odgovori na mnoga pitanja. Ili da barem sledeću posetu delegacije Svetske banke dočeka spremnije. Naime, ta institucija je prilikom poslednje posete zatražila gotov projekat, izražavajući spremnost da kreditira izgradnju novog energetskog objekta. Ministar Radomir Naumov je samo slegnuo ramenima uz obrazloženje da on nema saznanja da postoji takav projekat, jer mu generalni direktor Elektroprivrede Srbije Vladimir Đorđević do sada nije dostavio sličan dokument.

GRAFIKON 2: Stvarna cena nafte i prognoza OECD-a

GRAFIKON 3: Odnos stopa inflacije OECD-a i prosečne cene nafte