San

Ovaj oktobar je sasvim zgodan mesec. Srušili smo Miloševića, paprike i krastavčići su najjeftiniji, Evropa je namignula državnoj zajednici. „Vreme“ će proslaviti 15 godina postojanja. S manje ili više entuzijazma novinari „Vremena“ otišli su u ambasadore, glavne urednike ili nešto sasvim treće, na primer u predsednike srpskog parlamenta. Mi koji smo ostali sanjamo da će oni, sa novom pameću i novim iskustvom, da se vrate. Ne svi, naravno, i ne odjednom. Ko će da plati toliko zvezda razasutih po siromašnom nebu srpske političke elite. Originalna škola „Vremena“ kaže da pametni i iskusni nisu nigde ni mrdali iz redakcije. Izazovi novopečenosti nisu prevagnuli nad aristokratskim duhom. Uvod u proslavu je banalan: potražite tekst o „Vremenovom“ muzeju kiča. Redakcija koja poštuje vrednosti narodnih kultura ima prava da odsanja i snove o političkom uticaju. Onog dana kad prestane sećanje na neki peti oktobar u bibliografskim jedinicama koje će proučavati neka sasvim druga deca, ostaće zabeleženo da je Eskim bio u Pančevu i dao nam intervju.