Pustinja – Kazablanka

Nekad mala primorska citadela, danas metropola koja neprekidno raste u poslednjih sto godina, otkako su francuski kolonisti rešili tu da sagrade luku jer im je bilo stalo do izvoza dragocenih fosfata. Grad od preko četiri miliona stanovnika, Kazablanka u svom centru i dalje čuva ne samo staru citadelu već i zdanja u stilu art-dekoa koja su izgradili kolonizatori. Ona je najveći grad Maroka i ekonomski centar Afrike, a njene ulice zagušene saobraćajem privlače doseljenike sa celog kontineta u potrazi za boljim životom. To obično znači odskočnu dasku za Evropu.

Uprkos gužvi na ulicama i legendarnom statusu tranzitne luke, proslavljene u romantičnom filmu sa Ingrid Bergman i Hemfrijem Bogartom, ovaj grad je, za razliku od toliko drugih, doskora bio prepušten sam sebi, a problemi su bili rešavani bez gradonačelnika. „Zvuči čudno, ali ja sam, zapravo, prvi gradonačelnik Kazablanke“, kaže Mohamed Sajid (57), koji je izabran pre dve godine, kada je izmenom zakona prvi put ustanovljena ta funkcija. „Problema je toliko da imam taj luksuz da od početka mogu da se bavim samo onim najkrupnijim.“

NEODRŽIVO: Mnogi problemi metropole vezani su za prethodni sistem, po kome je grad organizovan u 27 nezavisnih opština sve dok centralne vlasti Maroka nisu uvidele da je takvo stanje neodrživo. Javni prevoz sastoji se od samo četrdesetak autobusa, metroa nema. To donekle nadomešćuju brojna taksi-udruženja.

Takva improvizovana rešenja možda omogućavaju ljudima da na kraju ipak stignu tamo gde su se zaputili, ali haos ima ozbiljne posledice po zemlju, ali i inostranstvo, smatra Ahmed Benkeih, bivši profesor urbanog razvoja, koji sada radi kao konsultant za UNDP. „Maroko ima pustinju i Kazablanku“, kaže. „U gradu leže sve mogućnosti ove zemlje, ali i sve opasnosti po nju.“ Neke od njih bile su vidljive maja 2003, kada je desetak mladića iz siromašnog naselja Sidi Mumen u samoubilačkom napadu ubilo četrdesetak ljudi. Svi napadači su takođe izginuli. „Ukoliko ovaj grad ne bude bio u stanju da mladim Marokancima ponudi dobro obrazovanje ili mogućnost zapošljavanja, bićemo u opasnosti da stvorimo čitavu generaciju besperspektivnih i očajnih“, kaže Benkeih. „Kakvu nadu ovde da očekuju ako trećina stanovnika živi u favelama?“

U Sidi Mumenu, 23-godišnji Rašid nam objašnjava da želi da emigrira. „Ovde nikad neću naći posao, za mene ovde nema ničega, moram u Evropu.“ Rašid je mašinski tehničar, ali nikada nije radio, iako je obučen da radi sa tekstilnim mašinama, baš kao i njegov otac. Međutim, tekstilna fabrika u kojoj njegov otac radi prinuđena je da otpušta radnike.

BIZNISMEN, NE POLITIČAR: Gradonačelnik je završio visoku poslovnu školu u francuskom gradu Lilu, a po povratku u zemlju radio je za porodičnu firmu. Kada je kralj Hasan II početkom devedesetih rešio da dovede mlađe ljude u politiku, prijatelji su ga ohrabrili da se aktivira. Kao poslanik u zaostaloj regiji, odakle mu potiče porodica, uspeo je da ubedi centralne vlasti da sufinansiraju infrastrukturne projekte i izgradnju magistralnog puta, ako pribavi novac sa drugih strana. Uspeo je da ubedi imućniju emigraciju, naročito onu u Francuskoj, da sufinansira izgradnju puta. „Dijaspora je investirala samo deset odsto vrednosti projekta, ali je čak i to bilo dovoljno da vlada pristane da plati ostatak. U narednih desetak godina Sajid je ovom metodom uspeo da izgradi više od 600 kilometara puteva u regiji koja do tada nije zavređivala baš nikakvu pažnju centralnih vlasti. „Nisam političar, već biznismen, zato su moje ideje nekonvencionalne, ali daju rezultate“, kaže gradonačelnik Kazablanke.

Kao poslanik u zaostalom kraju Tarudanu, Sajid je stekao mnoga iskustva koja mu pomažu da se snađe u poslovima gradonačelnika marokanske metropole.

Obezbedio je uslove za privatizaciju velikih javnih komunalnih sistema. Tri privatne kompanije, dve francuske i jedna španska, sada uklanjaju smeće sa ulica Kazablanke. Gradski prevoz preuzela je gigantska pariska kompanija RATP. Grad će do kraja godine dobiti oko 500 novih autobusa.

„Biće ovo veliki, pravi grad, sa pozorištem, operom, bioskopima, parkovima…“, kaže gradonačelnik. Osim tvrđave, zaštitni znak grada je velika džamija Hasana II, druga po veličini u svetu.

Njegov najveći izazov je da ubedi vlasnike da prodaju gradu zemljište na kome već duže od trideset godina vlasti planiraju izgradnju autoputa. Gradonačelnik kaže da je jednog vlasnika ubeđivao da proda zemlju više meseci. „Ovo je potpuna ludost, morate da zaobilazite bar 20 minuta da biste došli do dela na kome počinje normalan put.“

Za drugi deo grada, Ermitaž, gradonačelnik kaže da je primer „moderne arheologije“. Na mestu jarka gde je ispod jednog mosta prokopan put pre desetak godina sada je deponija šuta i smeća. Trebaće nekoliko nedelja da se to ukloni, ali, kaže gradonačelnik, „ovi sitni poslovi povezuju naselja koja su decenijama bila potpuno odvojena i živela život mahala“.

Rezultat je vidljiv, rađa se nova atmosfera zajednice, smatra Ali Belaj, osnivač istraživačkog instituta „Maroko 2020“ i predsednik nove političke partije koja je osnovana pre samo tri godine, ali već ima desetak poslanika u gradskoj skupštini. „Već se oseća kako Kazablanka samu sebe izgrađuje, kako dobija identitet grada“, kaže Belaj. „Gradonačelnik ima zadatak da očuva političku stabilnost neophodnu da bi se posao nastavio.“