Statut (ne)jedinstva

Katalonija je jedna nacija (član 1).

Autonomna vlada Katalonije kao nacije zasniva se na istorijskim pravima katalonskog naroda, njegovim institucijama i tradicionalnom katalonskom pravu… (član 5).

Katalonski je zvanični jezik u Kataloniji, kao i španski, zvanični jezik španske države. Svi građani Katalonije imaju pravo i obavezu da poznaju i koriste oba jezika (član 6).

Ovo su samo tri od mnogih članova novog katalonskog statuta, koji je od usvajanja u parlamentu, uz poslaničko pevanje katalonske himne sa rukom na srcu, 30. septembra prošle godine, politička „bomba“, koja, doduše, nije eksplodirala, ali se dugo opasno „dimila“ izazivajući povišene pritiske svih vrsta i poneku „kolateralnu“ štetu, poput generala španske vojske Hosea Mene, koji je smesta otpušten i stavljen u kućni pritvor jer je, pozivajući se na Ustav i „jedinstvo zemlje“, spomenuo intervenciju vojske (a povdom katalonskog statuta) zarad očuvanja „jedinstva Španije“…

Katalonski Statut je veoma komplikovano, kompleksno i osetljivo političko pitanje i logično je da izaziva ogromno interesovanje u celoj zemlji. Grubo rečeno, reč je o nekoj vrsti „jugoslovenskog Ustava iz 1974“, kojim su autonomnim pokrajinama data gotovo sva prava koja su imale republike, ali poređenje je samo uslovno. Niti je Španija (ondašnja) Jugoslavija, niti je federacija, niti ima republike… Ima, doduše, autonomne regione sa većim ili manjim autonomnim pravima, ali je činjenica da je predlog katalonskog Statuta duboko zašao u društveno uređenje zemlje otvarajući mogućnosti za dalju decentralizaciju u perspektivi. Katalonci, naravno, ne mogu jednostrano da proglase svoj Statut, potrebno je da prvo Vlada, a potom i „savezni“ parlament odobre novi tekst koji bi zamenio stari, usvojen još 1979. Premijer Hose Luis Sapatero obećao je Kataloncima novi statut i spreman je da reč održi, bez obzira na visoku cenu koju (trenutno) plaćaju i on i njegova partija. Naime, jedna anketa pokazuje da bi, u slučaju da izbori budu ovih dana, socijalisti imali minimalnu prednost od samo jednog poena u odnosu na populiste dok, druga anketa čak daje minimalnu prednost narodnjacima… U odnosu na ankete iz septembra 2005, kada je PSOE imao šest odsto više glasova od PP-a (44:38 odsto), pad u oktobru, kada je pitanje Statuta uveliko bilo prisutno, na 42:40 odsto i sada na 41:40 odsto je evidentan… Međutim, izbori će se održati tek za dve godine, i socijalisti računaju na smirivanje prilika i prihvatanje nove realnosti. Uostalom, ista aktuelna anketa kaže da 47,4 odsto građana Španije misli da katalonski Statut ne ugrožava jedinstvo zemlje, dok je neposredno po objavljivanju dokumenta njih 53,2 odsto mislilo da je država u opasnosti…

„NEPRIRODNA KOALICIJA„: Situaciju dodatno komplikuje interna politička scena Katalonije. Na vlasti je tripartitna koalicija koju čine katalonski socijalisti, Republikanska levica i „zeleni“. Iako je programska orijentacije republikanaca nezavisna Katalonija, cilj koji zvanično ne ističe nijedna od ostalih političkih partija u Kataloniji, koalicija je funkcionisala kao „vlada progresista“, odnosno leve političke orijentacije. Problem je u tome što Republikanska levica ne prihvata ustupke koje su ostale partije učinile u pregovorima s vladom Hosea Luisa Sapatera, što može da izazove internu krizu i dovede do pada vlade i raspisivanja prevremenih izbora.

Svim katalonskim političarima bilo je od prvog dana jasno da mnogo od onoga što su napisali i stavili u svoj statut neće pomoći u pregovorima sa vladom, ali njihovo je bilo da traže sve s nadom da dobiju „što je više moguće“. Tako je i bilo, u teškim pregovorima mnogi članovi Statuta su promenjeni, prilagođeni, adaptirani, nesumnjiva politička volja za kompromisom dovela je stvar (skoro) do konačnog rešenja, ali Republikanska levica se i dalje opire i tvrdi da neće prihvatiti sporazum jer su narušeni „osnovni principi“. Citirani članovi sa početka ovog teksta sada su „isto to samo malo drukčije“, usaglašeni sa Ustavom Španije, ali to ne zadovoljava republikance… Na primer, član 1 u novoj verziji kaže da „Parlament Katalonije, objedinjujući osećaje i volju građana Katalonije, definiše Kataloniju, velikom većinom, kao naciju…“ Što se jezika tiče, zapisano je da sve osobe imaju pravo da koriste oba jezika, a građani Katalonije i obavezu da poznaju oba jezika…

U nastaloj situaciji Hose Luis Sapatero povukao je neočekivan, ali efektan, gotovo spektakularan potez: paktirao je prilikom prihvatanja Statuta sa „Konvergencijom i Unijom“, glavnom opozicionom partijom u Kataloniji, onom koja je bila na vlasti gotovo četvrt veka i koja je prvi put, i to veoma tesno, izgubila poslednje izbore… Konvergencija i Unija traži od socijaliste Paskala Maragalja, predsednika Đeneralitata (katalonske vlade), da isključi Republikansku levicu iz vlade ako ne prihvati sporazum, ali Maragalj nije baš voljan da to učini jer bi to moglo dovesti do krize i izbora koji ne bi baš favorizovali vladajuću koaliciju u Kataloniji.

OFANZIVA NARODNjAKA: Najžešći otpor katalonskom Statutu stiže iz redova opozicione Narodne partije, čiji je lider Marijano Rahoj najavio inicijativu za sazivanje referenduma kako bi „svi Španci, a ne samo neki, rekli šta misle o Statutu“. Na upozorenje da je reč o dokumentu za koji nije predviđeno referendumsko izjašnjavanje, Rahoj ne haje, kaže da će njegova partija sakupiti dovoljno potpisa da otvori to pitanje. Kampanju je simbolično počeo u Kadizu, gde je 1812. proglašen prvi španski Ustav. Narodnjaci planiraju sledeće referendumsko pitanje: „Smatrate li odgovarajućim da Španija i dalje bude jedna nacija, sa istim pravima i obavezama za sve svoje građane?“

Teza o Španiji kao „jednoj naciji“ glavni je argument Narodne partije, koja uporište za to nalazi u sadašnjem Ustavu. Rahoj ide i dalje: „Neki bi sada da sve dovedu u pitanje, i ko smo i odakle smo. A mi smo jedna nacija, najstarija u Evropi, 500 godina živimo zajedno… Mi smo pluralistička nacija, s različitim jezicima, s različitim pogledima na stvari, ali jasnom voljom da nastavimo zajedno i da imamo stabilnu državu“, poručuje Rahoj, optužujući istovremeno „neke neodgovorne političare da su paktirali između sebe budućnbost zemlje“.

Iz krugova bliskih Ustavnom sudu saznaje se da su male šanse da inicijativa Narodne partije dobije zeleno svetlo, ali kampanja sakupljanja glasova se nastavlja i dok ovi redovi budu štampani biće ih više od milion, s tendencijom rasta.

Nije zahvalno prognozirati kako će se rasplesti slučaj katalonskog Statuta. Zapravo, veće komplikacije moguće su u samoj Kataloniji zbog stalnog opiranja Republikanske levice da prihvati ono što su svi drugi prihvatili. Ako se to reši unutar Katalonije, ostaje da se vidi kako će nova politička realnost sa kojom se Sapatero tako čvrsto uhvatio u koštac izgledati iz ugla cele Španije. I kopliko će ga to koštati.