Kako je od jula 2005. godine, kada je promenjen Porodični zakon, usvojeno jedanaestoro dece (mada je sa tim zakonom najavljivano i znatno pojednostavljivanje i ubrzanje procedure usvajanja), kao drugi najpoželjniji oblik brige o deci bez roditeljskog staranja ostaje hraniteljstvo. Kako za „Vreme“ kaže Suzana Paunović, savetnica ministra za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, centri za socijalni rad koji su nadležni da odgovaraju na zahteve za hraniteljstvo imaju rok od dva meseca da procene da li je porodica podobna ili ne. Međutim, Marija Mitić, predsednica Upravnog odbora Asocijacije za alternativno porodično staranje o deci Familia, kaže da stručnjaci tvrde da je, nakon akcije promovisanja hraniteljstva koju je 2002. godine pokrenulo Ministarstvo rada, veliki broj porodica koje su se prijavile procenjen kao podoban. Ipak, kako navodi, program nije dobro realizovan: „Nema dece. Negde ne postoji dobra koordinacija. S jedne strane postoji želja za reformisanje institucija i smanjenje broja dece u domovima, a s druge strane imamo hraniteljske porodice koje su podobne, ali nemaju decu.“ Vesna Argakijev, pedagog Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu, kaže za „Vreme“ da takvih porodica u prestonici ima 25. Ona objašnjava da se smeštaj dece realizuje prema nekoliko kriterijuma među kojima je na prvom mestu interes deteta. Međutim, hranitelji takođe imaju pravo da dete izaberu prema polu, uzrastu, nacionalnosti… Argakijev dodaje da mnogi ne žele stariju decu ili nisu spremni da prime braću i sestre koji se, po pravilu, ne razdvajaju. Za neke je takođe neophodno da žive u blizini škola i adekvatnih zdravstvenih ustanova jer pojedina deca imaju zdravstvene probleme ili probleme u ponašanju.
Prema podacima Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, u Srbiji živi 3370 dece koja su smeštena u 3344 hraniteljske porodice. Od toga je njih 611 punoletno. Prema Zakonu, hraniteljstvo se može produžiti i nakon što hranjenik završi redovno školovanje ukoliko ima smetnje u psihofizičkom razvoju ili ako je nesposoban da se stara o sebi i zaštiti svojih prava. Mitićeva navodi da se četvrtina hraniteljskih porodica stara o deci sa posebnim potrebama.
PISMO, PEČAT, OBAVEŠTENjE: Za mnogu decu iz hraniteljskih porodica najvažnije pitanje jeste šta posle osamnaeste. Na skupu u organizaciji Familie održanom pre dve godine mladi su objašnjavali da nakon što postanu punoletni, odnosno pošto završe srednju školu, kada se obično završava njihovo obrazovanje, na kućnu adresu stiže koverat iz Centra za socijalni rad sa obaveštenjem o raskidanju ugovora o hraniteljstvu i država za njih više nije odgovorna. Oni su govorili o strahu od neizvesne budućnosti: Dražen o emotivnoj i materijalnoj krizi, objašnjavajući da su hranitelji često stariji i iz siromašnijih sredina. Dvadesetogodišnji Đorđe kaže da je od treće godine u porodici, da su njegovi hranitelji veoma stari i da ne mogu finansijski da ga pomognu, ne može da pronađe posao, a najviše bi želeo da studira… Mitićeva objašnjava da za pomoć mladima pri upisu na fakultet ili stipendiranje ne treba uložiti veliki napor, već samo pružiti informaciju o njihovim potrebama. „Treba ceniti njihove napore i uspehe ostvarene uprkos otežavajućim okolnostima. Njihove aspiracije često su niže u odnosu na stvarne potencijale koje mnogi ne prepoznaju i misle da je bilo kakva škola dovoljna. Danas je veoma važno koji će stepen obrazovanja postići jer time obezbeđuju bolju početnu poziciju u društvu.“
Mitićeva dodaje da se po pitanju podrške u osamostaljivanju od pre dve godine dosta napredovalo. Prošle godine u organizaciji Familie i Centra za socijalni rad u Beogradu održan je panel na kojem su učestvovale mnoge relevantne institucije i organizacije, ukupno oko 350 stručnjaka iz SCG. Formirana je inicijativna grupa koja će pomoći da se planski i sistematski rešavaju pitanja osamostaljivanja mladih iz hraniteljskih porodica i iz domova za decu bez roditeljskog staranja. Grupa se sastala i na jesen, kada je definisan kratkoročni cilj: senzitivisanje stručne javnosti i referentnih institucija. „Postoje pojedinačna iskustva, koja zbog toga nisu manje značajna, kada su bez ikakve pripreme obaveštavani da hraniteljstvo prestaje. Gradski sekretarijat za socijalnu i dečju zaštitu brzo je reagovao i doneo odluku o materijalnoj podršci. Reč je o određenoj sumi novca koja se obezbeđuje za period od dve godine. To je novina i značajna podrška, ali odluka je doneta samo na nivou Beograda. Takođe, materijalno obezbeđenje je veoma važno ali nedovoljno ukoliko se ne pruži i druga vrsta podrške.“ Kako objašnjava Tamara Borisavljević, psiholog u Gradskom centru za socijalni rad, mladi su u tom trenutku uglavnom upućeni na prijatelje, komšije i osobe koje su im bile hranitelji. Ona kaže da mladi ostaju u kontaktu s njima i da najčešće nastavljaju da žive u istoj porodici, jer nemaju gde.
„Nadam se da niko nije završio na ulici. Ako se ova vrsta podrške ne ostvari, javlja se veoma veliki rizik za društvo; sva ulaganja i svi pozitivni efekti socijalne zaštite mogu da padnu u vodu ukoliko po izlasku iz sistema ne bude uložen mali dodatni napor, jer postoji rizik da se mladi u njega vrate, ali sada po nekim drugim osnovama“, dodaje Marija Mitić. Drugi problem je, navodi, nepostojanje institucije koja bi vodila brigu o njihovom osamostaljivanju jer, kako kaže, kada mlada osoba izađe iz sistema socijalne zaštite, stručnjaci više nemaju obavezu da vode računa o njima. „To što mnogi vode računa o njima samo je stvar profesionalne etike i ličnih opredeljenja, ali ne postoji ništa što je obavezujuće.“
Suzana Paunović takođe navodi da je jedan od projekata Ministarstva rada saradnja sa velikim kompanijama koje stipendiraju decu na hraniteljstvu i posle završenog školovanja obezbeđuju im zaposlenje. Na lokalnom nivou, uz pomoć Fonda za socijalne inovacije organizuju se takozvane kuće na pola puta – mladima se obezbeđuje smeštaj do trenutka njihovog potpunog osamostaljivanja. Fond je takođe podržao i „Detetov krug“, projekat terenske podrške hraniteljskim porodicama za koji Argakijev kaže da je izuzetno prihvaćen kod hranitelja i dece i ujedno dobar način promovisanja hraniteljstva.
Do pre nekoliko godina hraniteljske porodice uglavnom su živele u unutrašnjosti. Od kada je 2002. godine Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike pokrenulo projekat unapređenja porodičnog smeštaja, broj hraniteljskih porodica porastao je za preko 2000, od čega je 65 iz Beograda. Ukupno, u glavnom gradu 480 dece živi u takvim uslovima. „Dobili smo veći broj hraniteljskih porodica jer smo pitanjem hraniteljstva počeli da se bavimo na sistematski način. Zakonska regulativa je jasnija i efikasnije su rešena pitanja vezana za nadoknadu“, kaže Paunovićeva. S druge strane, u nekim mestima poput Miloševca, gde ima oko 200 hraniteljskih porodica, zatim Čuruga i Stare Pazove, hraniteljstvo je deo tradicije jer su u njima nakon ratova smeštana deca koja su izgubila roditelje, a zajednica je počela da vodi računa o njima.
Marija Mitić navodi da Familia nema saznanja o zloupotrebi dece iz beogradskih hraniteljskih porodica, iako ima direktan kontakt sa velikim brojem njih. U Gradskom centru za socijalni rad iz Beograda takođe kažu da je ranije bilo slučajeva zlostavljanja, ali da u poslednje vreme ne dobijaju pritužbe, pošto je pooštren kriterijum za izbor hranitelja. S druge strane, u nedavno objavljenom istraživanju „Dečji rad u Srbiji“ Centra za prava deteta, koje je podržalo Ministarstvo rada, navodi se da postoje indicije da su najteži oblici dečjeg rada prisutni u ruralnim sredinama gde deca iz hraniteljskih porodica na poljoprivrednim domaćinstvima obavljaju najteže fizičke poslove. Ipak, do jula 2005. nije zabeležen nijedan slučaj oduzimanja deteta od hranitelja. „To istovremeno ne znači da zloupotrebe dečjeg rada ovog tipa nije bilo, već da nisu dovoljno dobro razvijeni mehanizmi identifikacije i praćenja“, navodi se u istraživanju. Prema istom istraživanju, najveći broj dece iz hraniteljskih porodica dnevno je uključen u obavljanje kućnih poslova u trajanju od jednog do tri sata, a oko osam odsto angažovano je preko četiri sata. Oko 76 odsto dece reklo je da obavlja različite kućne poslove, 20 odsto je uključeno u poslove na njivi i u bašti, 14 odsto radi oko stoke i živine i obavlja dvorišne poslove u koje spada košenje trave i cepanje drva.
Oko 80 odsto anketirane dece tvrdi da obaveze u domaćinstvu uopšte ne utiču ili samo ponekad ometaju školske obaveze. Deset odsto tvrdi da im poslovi svakodnevno ili često ometaju učenje. Zaključak istraživanja je da je svako deseto dete iz hraniteljske porodice u ruralnoj sredini u riziku od zloupotrebe dečjeg rada, kao i da postoji bojazan da odgovori dece ne odražavaju realnost i da su u većoj meri uključeni u poslove u domaćinstvu. Za većinu je uobičajeno da po dolasku iz škole odlaze na rad u polje ili štalu. Moguće je da deca daju socijalno poželjne odgovore zbog strahova vezanih za položaj u porodici i odnos sa hraniteljima, a u porodicama koje imaju i vlastitu decu mnoga imaju potrebu da poslušnošću osiguraju poziciju i naklonost. Oko 45 odsto njih navodi širok spektar aktivnosti kojima bi voleli da se bave kad bi imali manje poslova u kući: sport, druženje sa vršnjacima, vannastavne aktivnosti, hobi…
Kad je reč o zlostavljanju dece u hraniteljskim porodicama, Suzana Paunović objašnjava da takvi slučajevi nisu česti. „O zlostavljanju u hraniteljskim porodicama često se piše senzacionalistički pa se stiče utisak da zlostavljanja ima previše. Ne kažem da ga nema. Ima ga, ali ga ima i u biološkim porodicama. Država, društvo i građani postali su veoma osetljivi na problematiku zlostavljanja. Na sreću, češće prijavljuju takve slučajeve, a uspostavlja se i efikasniji sistem reagovanja.“
Hranitelji su u februaru dobili nadoknadu za izdržavanje u iznosu od 9809 dinara i uz to mesečnu naknadu za rad hranitelja koja obuhvata i doprinose za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje. Za porodice sa jednim detetom naknada je iznosila 10.922, a za one sa dvoje ili više 6721 dinar po detetu. Međutim, Marija Mitić objašnjava da je do pre nekoliko godina naknada za hranitelje bila više ponižavajuća nego simbolična. Tamara Borisavljević kaže da su tokom 1993. i 1994. godine mnoge porodice vratile decu u domove jer nisu mogle da se staraju o njima.
„Altruizam, činjenica da osoba nema decu i materijalni faktor motivi su hranitelja. Veoma smo podozrivi kada je reč o materijalnom motivu, ali ne uvek s pravom jer je to jedan od legitimnih motiva i nije jedini, pa smo nepravedni prema veoma velikom broju hranitelja. Motivacija je obično kombinovana, a na nama stručnjacima je da prepoznamo da li je to isključivo novac. Pri tom, upravo je mladim nezaposlenim ženama bez dece ponuđena mogućnost da budu hranitelji čime bi poboljšale ukupnu životnu poziciju. Osim što dobiju novac, bave se i nečim korisnim, ali to treba da rade sa voljom. Ulaganja mnogih hraniteljica s obzirom na različite potrebe dece i teškoće daleko prevazilaze materijalni motiv, a često su materijalna ulaganja mnogo veća od onoga što daje država“, kaže Marija Mitić.
„Još i pre osnivanja Centra za socijalni rad 1959, hraniteljstvo je postojalo na teritoriji opštine Zaječar“
Svake srede po podne u zaječarskom Centru za socijalni rad je vrlo živo jer se okupljaju članice Kluba hraniteljskih porodica Iskrica. Najčešće u društvu dece koju su prihvatile na čuvanje, one uz kafu i sok prenesu jedna drugoj svoja iskustva, brige, strahove, ali i zadovoljstva u podizanju onih koji su iz nekog razloga ostali bez staranja bioloških roditelja. Osim ovako ležernog okupljanja, hraniteljice u dogovoru sa socijalnim radnicama Mirjanom Radivojević i Božicom Aksić, koje vode klub, povremeno o svojim problemima razgovaraju sa pojedinim stručnjacima. Tako se savetuju i postavljaju pitanja jedne srede pedagogu, sledeće psihologu ili pedijatru, ponekad nekom stručnjaku za ishranu, razvojne probleme dece… Svake prve srede u mesecu ovde se uz tortu slave i rođendani dece rođene tog meseca.
Mirjana Radivojević, rukovodilac tima za zaštitu dece bez roditeljskog staranja u Centru za socijalni rad, kaže za „Vreme“ da su im iskustva za proteklu godinu, koliko postoji Iskrica, veoma pozitivna. „Baš zbog pojačane potrebe za podrškom hraniteljskim porodicama, kod nas je prošlog aprila osnovan ovaj klub, a glavni ciljevi su kvalitet zaštite dece i naša podrška koju možemo da im damo za posao kojim se bave. Zaista ima hraniteljica koje ne propuštaju gotovo nijedan sastanak sredom i veoma su aktivne u predlozima za rad, a mi nastojimo da njihove inicijative i sprovedemo u delo.“
Početkom januara, pred Božić, hraniteljice su predložile posetu predsedniku opštine koji ih je dočekao u društvu vladike timočkog Justina. Tokom dirljivog susreta sa decom koja su svoje darove pretočila u crteže, a njihove dobrotvorke ispričale pregršt tužnih i plemenitih ljudskih priča, vladika je druženje završio ovim rečima: „Bog promišlja o vama, zato što ljubavi u ovom svetu još ima. Jer da nema ljubavi, ovaj svet ne bi trebalo ni da postoji.“
Među mališanima smeštenim u hraniteljske porodice ima i tinejdžera koji već moraju da razmišljaju o svojoj budućnosti. Onima koji bi da nastave školovanje i studiraju ili da se zaposle nakon srednje škole, opština je obećala pomoć, koju i sada pruža mlađima. Radivojevićeva ističe da zaječarska opština omogućava besplatnu školsku užinu i prevoz za decu iz porodičnog smeštaja, paketiće za novogodišnje i božićne praznike i druge povlastice. Svaka pomoć grada je dobrodošla, iako je hraniteljstvo regulisano zakonskim propisima i podrazumeva određena novčana sredstva porodicama, kaže ona.
Razloge da o hraniteljskim porodicama i deci koju odgajaju, osim države brine i okruženje u kome žive, Mirjana nalazi u dugoj tradiciji ovog humanog posla među Timočanima: „Još i pre osnivanja Centra za socijalni rad 1959, hraniteljstvo je postojalo na teritoriji opštine Zaječar, podjednako i u selima i u gradu. Interesovanje je veliko i poslednjih godina, od kada je Ministarstvo počelo sa sistematskim programima, što podrazumeva i obaveznu tromesečnu obuku nakon procene o podobnosti, neke porodice da se bavi hraniteljstvom. Do sada su kod nas dve grupe prošle takvu obuku i od tridesetak porodica, koliko je zadovoljilo kriterijume, još desetak čeka decu.“
Za hraniteljske porodice u opštini Zaječar, koje su zbrinule nešto više od 80 dece, karakteristično je i to, dodaje Mirjana, da je od ovog broja čak 18 dece s posebnim potrebama, dakle sa nekim telesnim ili mentalnim nedostatkom. U drugim sredinama takva deca obično su smeštena u specijalizovane ustanove, dok je to ovde slučaj samo kada za njih nema drugog rešenja.
Darinka Mihajlović
