Lov na običnog čoveka

Uz dvadesetpetogodišnji rad u FBI-ju, Hejzlvud je predavao i na Akademiji FBI-ja u Kvantiku, na Univerzitetu Virdžinija, Univerzitetu Pensilvanija, u okviru Službe za obuku istražitelja za krivično-pravna pitanja pri oružanim snagama SAD i Južnjačkom policijskom institutu. Sada je vanredni profesor Upravnog postupka na Univerzitetu „Džordž Mejson“, a pojavljuje se i u svojstvu eksperta u brojnim radio i TV emisijama. Hejzlvud je istražitelj i kriminalističar sa licencom i komentator lista „Eho kriminalistike“. Zaslužan je za pionirska istraživanja na polju serijskih ubistava, kao i serijskih silovanja, seksualnog sadizma, autoerotskog samozadovoljavanja i izrade psiholoških profila u slučajevima krivičnih dela sa elementima nasilja. Bio je stručni konsultant prilikom rešavanja stotina krivičnih dela sa elementima nasilja širom SAD, Kanade, Kariba, Evrope i Jugoistočne Azije. Bio je angažovan i kao konsultant UN-a (Haškog tribunala) za zločine počinjene u Bosni i Hercegovini.

Jedan je od osnivača Akademske grupe, organizacije koja okuplja penzionisane agente FBI-ja, Tajne službe, i detektive državnih policija širom SAD. Akademska grupa ima tri osnovna cilja: pružanje konsultantskih usluga u istragama zločina, edukacija novih generacija istražitelja i naučnoistraživački rad.

„VREME„: U čemu je suština posla koji obavlja profajler?

ROJ HEJZLVUD: Postoje određene osobine na koje obraćam pažnju kada je reč o osobama koje žele da postanu profajleri, a to su: zdrav razum, sposobnost da izoluju lična osećanja o zločinu, o njegovom počiniocu i o žrtvi, zrelost, životno iskustvo, intuitivnost i sposobnost da se prihvatite nove ideje i razmišljanja. Zdrav razum – koji definišemo kao „praktičnu inteligenciju“ – važan je u ovom poslu. Suviše ljudi se u bavljenju svojom profesijom previše oslanja na ono što su naučili iz udžbenika ili na predavanjima. A mnogi zločini koji se danas događaju nisu proučavani i o njima ne možete naći ništa u udžbenicima. Sposobnost da se izoluju lična osećanja o zločinu, o njegovom počiniocu i o žrtvi je važna, jer ako kod nekoga preovladaju osećanja izazvana jezivošću zločina, to će ga dekoncentrisati i omesti u radu. Ako pak počne da mrzi počinioca, ili ako ima negativna osećanja prema žrtvi zbog nečega što je vezano za njenu prošlost, to će ga, takođe, dekoncentrisati i na taj način omesti u radu.

Životno iskustvo je bitno, jer se od osobe koja nema dovoljno životnog iskustva ne može očekivati da „hladne glave“, bez emocija, istražuje zločin ili seriju zločina. Osoba koja istražuje počinjeno krivično delo mora u sebi da ima sliku o tome šta je standardno ljudsko ponašanje, tj. prihvatljivo ljudsko ponašanje, kako bi to mogla da koristi kao reper za upoređivanje sa ponašanjem zločinca. Zrelost je osobina koja je usko vezana za životno iskustvo. Zločin je izuzetno ozbiljna stvar i u njegovom rešavanju se mora postupati ozbiljno i odgovorno. O zločinima koji se istražuju ne sme se diskutovati sa ljudima van organa unutrašnjih poslova, a posebno se ne smeju o njima širiti glasine ili zbijati šale. Intuicija – koju definišemo kao „stvaranje mišljenja o nekom pitanju bez svesnog razmišljanja o njemu“ – takođe je od velikog značaja u ovom poslu. Smatram da je ono što mi nazivamo intuicijom u stvari iskustvo koje smo privremeno zaboravili i/ili nešto što smo naučili tokom našeg školovanja, pa smo takođe na to privremeno zaboravili – i nazivamo ga intuicijom, jer nismo u stanju da na drugi način objasnimo kako smo došli do određenog zaključka. Dakle, ne možete, kako mi to kažemo, „intuitivno“ razumeti ponašanje zločinaca ako nemate dovoljno životnog iskustva i zrelosti.

Morate biti u stanju da prihvatite nove ideje i razmišljanja, jer osoba koja želi da postane profajler mora biti u stanju da prihvati ideje i predloge drugih. Suviše često se događa da neko dođe do izvesnog zaključka ili zauzme neki stav i neće ni da čuje šta drugi misle o tome. Takvi ljudi, jednostavno, ne žele da prihvate tuđe mišljenje. Da bih naglasio značaj ove osobine, zamislite kako biste reagovali da ste živeli pre 100 godina i da vam je neko tada rekao da će biti izmišljen fotoaparat koji je u stanju da napravi snimak i razvije fotografiju za 15 sekundi, ili razmislite o tome kako biste reagovali da vam je neko pre 50 godina rekao da ću ja biti u stanju da vam iz svog doma u Virdžiniji pošaljem elektronsku poštu koja će se za 15 minuta pojaviti na vašem ekranu, u vašem domu, u Evropi!

Na kraju, skrećem vam pažnju na to da ni u jednom trenutku nisam spomenuo obrazovanje. Ako ste vi, na primer, osoba koja poseduje osobine koje sam naveo – i želite da postanete profajler – a imate samo srednju stručnu spremu, ja vas – bez obzira na to – mogu naučiti kako da sastavljate profile.

Možete li nam dati primer nekog metoda koji koriste profajleri?

U slučaju ubistva, na primer, mnogi ljudi verovatno već znaju da nanošenje povreda po licu žrtve znači da je reč o besu koji je vrlo lične prirode. A bes koji je lične prirode srećemo samo kod ljudi koji se poznaju. Tako, pošto smo se u praksi mnogo puta sreli s tim, kada danas naiđemo na slučaj nanošenja povreda po licu žrtve, možemo sa priličnom sigurnošću reći da je ubica poznavao žrtvu. Međutim, i to pravilo ima izuzetke. Ponekad se dešava i da se ubica i žrtva ne poznaju. Zato mi u takvim slučajevima koristimo izraze poput: „uglavnom“, „tipično je“ itd. Žrtva može, recimo, zadobiti povrede po licu jer je rekla ili uradila nešto što je veoma razbesnelo ubicu.

Ali, u najvećem broju slučajeva kada vidite pojavu A, to znači da je u pitanju obrazac ponašanja B; kada vidite pojavu C, to znači da je u pitanju obrazac ponašanja D. Ali nije reč ni o kakvom triku; nema hokus-pokus, nema kristalne kugle i nije u pitanju intuicija. Reč je o logici. To je sve.

Šta je to na šta profajler najviše obraća pažnju?

Kod određenog zločina mi tražimo ono što se naziva „potpisom“. Mi se ne bavimo načinom njegovog izvršenja, jer se on vremenom menja. Mi tragamo za ritualom. Uzmimo primer iz filma Kad jaganjci utihnu. Ubica Bafalo Bil ima ritual koji se sastoji u stavljanju moljca u usta žrtve. Međutim, bez obzira na to što određeni slučajevi imaju međusobnih sličnosti, svaki slučaj se mora rešavati zasebno. Kada se pojavi neki slučaj silovanja mi ne kažemo: „Dobro. Ovo je slučaj silovatelja čiji je profil A. Pošaljite kopije profila policiji.“ Ne. Mi svaki slučaj tretiramo posebno.

Kako nešto što profajler čuje na mestu zločina – od istražitelja, krim–tehničara itd. – može negativno da utiče na rezulatate njegovog rada?

Do pre izvesnog vremena bio sam zadužen za nadzor programa za obuku pripadnika organa unutrašnjih poslova na Akademiji FBI-ja u Kvantiku, Virdžinija, koji traje godinu dana. Svake godine obuku su prolazila po četiri pripadnika organa unutrašnjih poslova. Oni su tokom tih godinu dana živeli i bili obučavani u prostorijama Akademije. Jedna od stvari koje smo ih učili bila je da izbegavaju odlazak na tzv. aktivno mesto zločina. Aktivno mesto zločina je ono na kome su još uvek prisutni istražitelji, krim-tehničari i medicinsko osoblje. Razlog zbog koga smo im ovo savetovali je taj što u takvoj situaciji oni mogu čuti informacije o žrtvi ili nekom drugom aspektu zločina koje, bez obzira na to da li su tačne, ili ne, kasnije utiču na njihovu analizu zločina i njene rezultate. Ako ja, na primer, čujem policajca kako govori o nekom koga sumnjiči za zločin koji analiziram, gotovo je nemoguće da ta informacija na mene ne izvrši ama baš nikakav uticaj.

Zašto se neki istražitelji, poput Roberta Kepela, toliko protive izradi profila kao metodu u rešavanju zločina?

Roberta Kepela poznajem već 20 godina, smatram ga dobrim prijateljem i visoko cenim njegovo znanje i sposobnost kada je reč o istraživanju zločina. Međutim, nisam u stanju da objasnim zašto je neko protiv bilo kog metoda ili tehnike koji su se pokazali korisnim u istrazi zločina. Kao što sam ranije rekao, reč je o „oruđu“ u istraživanju zločina, a ne o nekom apsolutnom odgovoru na sva pitanja vezana za istrage. Možda je u Kepelovom slučaju reč o tome da je previše puta video kako se policija suviše oslanja na profil, ili zna za slučajeve u kojima profil nije bio tačan. Mi policajcima uvek kažemo da je profil samo jedna od opcija u istrazi i da i mi možemo da pogrešimo. Ka što rekoh, mi smo samo ljudi koji drugim ljudima pomažemo da uhvate zločinca – koji je takođe čovek.

Zašto je tako teško uhvatiti serijskog ubicu?

Prvenstveno zbog toga što smo mi, pre svega, obična ljudska bića, koja pokušavaju da identifikuju jednu određenu osobu među milionima drugih! Tome treba dodati da je ubica taj koji odlučuje da li će izvršiti zločin, ili ne, kada će ga izvršiti, gde će ga izvršiti, kako će ga izvršiti i koga će izabrati za žrtvu. Uz to, treba reći i da većina serijskih ubica, ako bismo ih videli na ulici, izgleda kao običan svet, a tako se i ponaša. Da bih ovo pojasnio, daću vam jedan primer. Zamislite da vam, kao novinaru, dam zadatak da intervjuišete osobu koju sam ja zamislio, ali vam pri tom ne kažem ko je ta osoba, gde se ona nalazi, niti temu koju želim da obradite u tom intervjuu. Zar to ne bi bio težak zadatak?

Šta serijskog ubicu tera da ubija i zašto ti ljudi čine takva zverstva?

Serijskog ubicu vode njegova želja za moći, ili bes koji oseća, a ponekad je reč o kombinaciji oba elementa – dakle, i o želji za moći i o besu. Ako izuzmemo ova dva faktora, svaki serijski ubica ima neku svoju motivaciju koja ga tera da ubija. A, da bi nju uočili treba proučiti pojedinačne slučajeve serijskih ubica.

Vi ste prvi ubice podelili na organizovane i neorganizovane, a ova podela se i danas koristi u svim stručnim krugovima. Kako je nastala ta podela?

Džon Daglas i ja smo 1980. godine napisali autorski članak pod naslovom „Ubice iz požude“, u kome smo prvi put izneli podelu na organizovane i neorganizovane ubice. Analizirajući veći broj slučajeva ubistava primetio sam da su neka od njih veoma dobro isplanirana, a neka krajnje spontana. Zatim sam svoje ideje izneo Daglasu. Tada smo seli i zabeležili karakteristike obe vrste ubica. Kada smo kolege iz Odeljenja za proučavanje ponašanja upoznali sa rezultatima do kojih smo došli, oni su mislili da ideja neće proći. Neće je prihvatiti jer je suviše jednostavna. Savetovali su nam da treminima „organizovani“ i „neorganizovani“ dodamo još nešto, npr.: „organizovani asocijalni“ i „neorganizovani vansocijalni“. Zato smo u članak uneli ove „proširene“ pojmove. Međutim, dogodilo se upravo suprotno. Ako pitate ljude koji se bave policijskim poslom, kriminalistikom ili mentalnim zdravljem, čućete da postoje dve glavne kategorije ubica: organizovani i neorganizovani. Naši prvobitni termini ipak su prihvaćeni.

U čemu je praktična razlika između organizovanog i neorganizovanog ubice?

Svodi se na to da li je zločin precizno izveden ili ne, da li je dobro isplaniran ili ne, da li je sve dobro promišljeno ili nije, da li je izvršilac za sobom na mestu zločina ostavio malo, nimalo ili mnogo materijalnih tragova.

Koje su najbolje metode ili tehnike za ispitivanje, tj. saslušavanje, serijskih ubica?

Ja se držim principa da u medijima ne govorim o metodima i tehnikama za istraživanje zločina i ispitivanje osumnjičenih. Prosto zato što su počinioci zločina često prilično inteligentne osobe i koriste svaku priliku da saznaju šta policija i druge službe koriste, ili koje metode i tehnike razvijaju u cilju lakšeg i bržeg identifikovanja i hvatanja počinilaca. U načine njihovog „samoobrazovanja“ spadaju: filmovi i TV emisije koji obrađuju teme vezane za kriminal, vesti i reportaže o zločinima – bilo o onima koje su oni počinili, ili o nekim koje je počinio neko drugi, razne vrste predavanja, knjige koje govore o zločinima koji su se zaista i dogodili, ali i romani čija su tema izmišljeni zločini. Roman Sakupljač, na primer, jedna je od omiljenih knjiga grupe seksualnih sadista koju smo istraživali moje kolege i ja. Predavanja i kursevi iz psihologije i kriminalistike na fakultetima i višim školama veoma su popularni među višetrukim počiniocima krivičnih dela, dakle, ne samo među serijskim ubicama.

Da li u SAD raste broj serijskih ubica, ili je napredak kriminalistike omogućio otkrivanje više obrazaca izvršenja zločina i povezivanje većeg broja pojedinačnih ubistava?

Lično smatram da je broj serijskih ubica u porastu, jer smo u prošlih 25 godina identifikovali 200 serijskih ubica, a pre toga svega 26.

Šta je uzrok tome?

Mislim da je to zbog toga što je društvo u kome danas živimo mnogo pokretljivije nego što je to bio slučaj četrdesetih i pedesetih godina. Avio-prevoz je mnogo razvijeniji, a ljudima je pristupačno i mnogo više vozila nego što je to ranije bio slučaj. To je jedan od razloga. Lako je pronaći osobu koja ubije mnogo ljudi na malom geografskom prostoru. Oni koji su, recimo, pedesetih ubijali na ograničenom geografskom području, otkriveni su prilično brzo. Na primer: Albert Fiš, Ed Gejn, Harvi Glatman, sve te „starine“. Danas je zbog pokretljivosti ljudi potrebno više vremena da bi otkrili ubice poput njih. Mi znamo da je sve više ovakvih ubica i smatramo da je jedan od razloga za to pokretljivost ljudi. Drugi razlog predstavlja naglašavanje nasilja koje je prisutno u našem društvu. Neko je uradio studiju o tome koliko ubistava vidi jedno dete i koliko ubistava vidi prosečan čovek tokom svog života. Ako svakog dana dete provede izvesno vreme gledajući televiziju, do punoletstva će videti između 17.000 i 18.000 ubistava.

Kakvo je vaše mišljenje o uvođenju profajlinga u rad policije i sličnih službi koje do sada nisu koristile ovaj metod istrage zločina?

Poslednjih 25 godina svoje karijere posvetio sam upravo tome. Međutim, uvek ističem da je važno da policajci razumeju da je reč o veštini, a ne o nauci. Treba im skrenuti pažnju i na to da je profajling samo jedno od „oruđa“ u rešavanju zločina, a ne sredstvo za rešavanje svakog zločina koji se dogodi. Na kraju, treba reći da je svrha profila da ukaže na tip osobe koja je izvršila zločin, a ne na neku određenu osobu.

(Nastavak u sledećem broju)