Monopol na pušenje u Srba

Ova lepa i bogato opremljena knjiga (zapravo prateći katalog jedne lepe izložbe Etnografskog muzeja u Beogradu) podstaknuće i pažljivog i obaveštenog čitaoca razne asocijacije na današnja vremena. Na primer: „Na kraju XIX veka svaki sedmi dinar koji je ulazio u državnu blagajnu bio je duvanskog porekla. Dosta od jedne biljke i jedne ljudske slabosti“ (str. 238).

Ljudska slabost o kojoj je reč odlikuje se – s tačke gledišta državnih prihoda – jednom specifičnošću: „…gotovo uvek se polazi od odavno uočene činjenice da je tražnja za duvanom neelastična na cene, tako da je moguće njihovo povećavanje, a bez gubitaka na količini prodatog duvana. Iz toga se izvlači teorija da država može voditi politiku cena ne obazirući se ni na šta drugo osim na svoje fiskalne ciljeve. Ipak… postoje granice koje ni državni monopol ne sme da pređe ukoliko je stvarni cilj maksimizacija dobiti.“ Te su granice, kaže Boško Mijatović, jasne: potrošnja će pasti, krijumčarenje će porasti, a vladajuća stranka će izgubiti na popularnosti, jer polovina glasačkog tela (tada i danas) puši. Uprkos naporima i inventivnom razmišljanju, državni monopolisti i trgovci duvanom iz Srbije XIX veka nisu stigli ni blizu ovim našim današnjim trgovcima i monopolistima kad je o rešenju gornje jednačine reč: tadašnjoj državi nije padalo na pamet da potkrada sebe samu u ovim današnjim razmerama. Potkradala je seljaka i pušača, dve najviše eksploatisane kategorije u političkoj ekonomiji duvana (kao što i u političkoj ekonomiji heroina najgore prolaze seljak koji gaji mak i narkoman na ulici koji troši konačni proizvod).

Pušač se nameće kao prirodna ovca za šišanje, zbog već pomenute „neelastičnosti tražnje na cene“, tj. „ljudske slabosti“, da kažemo i poroka, jer porok je oduvek bio visoko lukrativna industrija (droga, duvan, pornografija, prostitucija). Seljak koji sadi duvan žrtva je monopolske eksploatacije, šta god država i politička stranka na vlasti tvrdile: uvek će ga na kraju izvaćariti; bilo nepovoljnim subvencijama i premijama, bilo podlom procenom kvaliteta na njegovu štetu; ali uvek smanjenjem proizvođačevog udela u konačnoj maloprodajnoj ceni. To je priroda monopola: kad jednom vidi da može, apetitu nema kraja. Treba li vam primer? Evo ga:

Godine 1890. kutija cigareta koštala je 10 para dinarskih; trošak proizvodnje bio je 2,45 para, a monopolska dobit 7,5 para (0,5 para ide maloprodavcu). Uporedimo to sa današnjom srazmerom: trošak proizvodnje je pet evro centi; maloprodajna cena je jedan evro, a maloprodavcu ne ide više od pet centi (cena evra je ovde obračunata po kursu Svete Matere Srpske Pravoslavne crkve – 90 dinara; valjda ona bolje zna od Radovana Jelašića).

Državni monopol Kraljevine Srbije uspeo je da napuni državnu kasu; da isplati razne zajmove kojima je finansiran jedan glup i nepotreban rat (sa Bugarima 1885/6; kralj Milan tada je predviđao da „ćemo sa Bugarima biti za sedam dana gotovi“); da dobro nafatira strane zakupce monopola, političke stranke, državne činovnike i švercere; konačno i da upropasti, to jest spreči razvoj gajenja duvana u Srbiji. Kako je to išlo?

Kao prvo, liberali su dosta pametno shvatili da državni činovnici nisu vični rukovanju ozbiljnim parama (a i kradljivi su), pa su se rešili da monopol na duvan iznajme stranim privatnicima. Bila je to ideja inače briljantnog Čedomilja Mijatovića koji je tada, 1885, rekao: „Ja ne znam da li bi mi, koji bi tako bili rukovođeni političkim obzirima i da zadovoljimo naše prijatelje, mogli imati tolike dobiti kolike može imati jedno društvo koje se rukovodi samo trgovačkim interesom.“ Boško Mijatović, autor ove knjige, dodaje: „Imao je pravo – bolje je držati domaće mačke dalje od kaše – ali je problem bio to što ni strana mačka nije bila dobronamerna. I ona je pokušavala da pojede svu kašu, a na štetu srpske države.“

Čeda Mijatović dobro je upozorio na „političke obzire“ i „naše prijatelje“: Boško Mijatović pokazaće da je gajenje duvana u Srbiji stradalo iz razloga stranačkih, komšijskih i prijateljskih. Gajenje duvana, naime, ozbiljan je posao za koji treba znanja, iskustva i vremena. Monopol je prelazio iz ruke u ruku, pa je svaka stranka vodila politiku izdavanja dozvola seljacima na svojoj stranačkoj osnovi: tako je postala praksa da se iskusni i dobri proizvođači duvana povlače u korist neiskusnih, od čega su stradali i kvalitet i prinos. Druga – i još opasnija – crta monopola bila je mehanička i sasvim kontraproduktivna politika kategorizacije duvana po kvalitetu. Monopol je – skroz pogrešno – propisivao sađenje inače dobrog semena na pogrešnu zemlju; onda je propisivao pogrešne kriterijume za kvalitet listova; na kraju je, logično, pogrešno kategorizovao domaći duvan po kvalitetu. Dešavalo se, navodi Boško Mijatović, da strani uvoznik iznova kategorizuje uvezeni srpski duvan iz kategorije „škart“ u prvu kategoriju – zbog mehaničke primene nakaznih kriterijuma u Srbiji. „Klase duvana isključivo su određivane karakteristikama sazrelosti i očuvanosti duvanskog lista, a ne i vrstom duvana i njegovim pušačkim karakteristikama. Ovakav pristup, zajedno sa nisko određenom najvišom cenom duvana prve klase značio je odricanje od proizvodnje najboljih orijentalnih duvana čija bi cena morala biti viša i podsticaj težnji ka povećanju kvantiteta na račun kvaliteta duvana.“ Tako je, veli Boško Mijatović, Srbija propustila šansu da postane duvanska velesila u Evropi, poput Turske i Grčke; Grčka je od 1860. do 1911. za šest puta uvećala površinu zemljišta zasađenu duvanom. Naš monopol, međutim, gledao je samo na neto fiskalni prihod od otprilike (i politički) određenih regionalnih kvota, ne vodeći računa o potražnji evropskog tržišta, pa ni o kretanju cena u susednim zemljama. Tako je ukupna proizvodnja duvana u Srbiji od 1885. do 1900. ostala u nametnutom proseku od 800 do 1250 (a i to je bio rekord, iz 1898) tona godišnje. U političkim prepucavanjima oko monopola i ko se od njega bogati (normalno, pak smo Srbi) preterivalo se u prognozama i procenama, ali samo na štetu političkih protivnika: tako su radikali (čak i tada) procenjivali budući prihod zakupaca monopola na nemogućih 12 do 14 miliona dinara; stvarni prihod bio je negde iznad jednog miliona, ali to je tvrdila tadašnja vlada koja je monopol i izdala u zakup… Tako je stvarana atmosfera za uzajamne optužbe na osnovu izmišljenih podataka – kao i danas. Na kraju je država uvela svoj sopstveni monopol, ali to nije rešilo glavne probleme: „Proizvodnja duvana je stagnirala pod državnim monopolom, jer je uprava, i pored sve verbalne brige za proizvodnju, u stvari gledala samo ono što joj je i bio osnovni posao: da ostvari planirani neto prihod.“

Jedan od većih problema bilo je i neshvatljivo ignorisanje kretanja cena duvana u susednoj Austrougarskoj, što je neposredno podsticalo krijumčarenje: i tamo i natrag. Pored šverca, to birokratsko ignorisanje elementarnih tržišnih zakonitosti pogodovalo je trgovcima, koji su ušvercovani jevtini duvan monopolu naplaćivali kao domaći… Ispalo je da loš kvalitet mađarske krdže (pet puta jevtinije od srpske) nije bio nikakva prepreka srpskom pušaču; ionako je bio navikao, jadan.

Korupcija, klijentelizam i nepotizam krajem XIX veka bili su isti kao i krajem XX veka. Državna fabrika cigareta okarakterisana je bila 1886. u „Trgovinskom glasniku“ (ozbiljnim novinama iz onoga doba) kao „veliki dom za uhlebije partijskih i drugih prijatelja koji ništa ne rade i ne dolaze na posao, već se samo pojavljuju kad treba potpisati platni spisak i primiti sledovanje duvana“. U to vreme država je „podlo iskoristila“ pravilnik o pozajmicama seljacima-odgajivačima duvana, samo da bi im preko tih obećanih kredita „apcigovala“ poreze. I tako dalje; sve u svemu, „za petnaest godina državnog monopola cena najslabijeg duvana, onoga koji se najmasovnije troši i koga puši glavnina naroda, uključujući i one siromašne, povećana je više nego dvostruko; čak za 126,7 odsto. A tada je inflacija bila nepoznata stvar. Nije lako bilo biti srpski pušač pod državnim monopolom“, zaključuje Boško Mijatović.

I zaista: nije srpskom pušaču bilo lako – ni tada, ni kasnije. Ali, kad uporedimo stanje devetnaestovekovne Srbije sa periodom 1990–2001. sve je naizgled isto. Razlika je samo u tome što je monopol na duvan Miloševićeva kleptokratska klika (u saradnji sa njenim fašističkim pomagačima i kamarilom domaćih izdajnika) ustupala kao koncesiju (ili franšizu pod auspicijama Državne bezbednosti) svojim saveznicima i pomagačima. Tako se bilo došlo do tačke, negde 1996, kada više nije bilo legalno prodavanih cigareta (osim fiktivnih knjigovodstvenih količina koje se, uostalom, statistički iskazuju još od 1993). Država jeste ostvarivala svoj monopolski prihod, ali on nije išao u trezor Narodne banke Srbije: išao je u džepove Familije, u crne fondove Državne bezbednosti i Jovice Stanišića, u Sve Srpske Zemlje i u partijske blagajne. Reč je, dakle, o tome da je praktično do 2001. gotovo cela razlika između proizvodne i ulične cene cigareta bila slatka nekontrolisana gotovina na raspolaganju bandi lopovskoj. O tome koliki su apetiti bili svedoči i okolnost da se „legalna prodaja cigareta“ (a tu spadaju i one iz kioska „Politike“, dakle Hadžijine) stabilizuje tek početkom 1997. (po ubistvu Radovana Stojičića Badže, aprila meseca) na mizernom proseku od oko pet milijardi – od 22 milijarde popušenih u Srbiji svake godine. Prosek legalne prodaje iz 1990. za Srbiju bez Kosova (kao i cena po paklici iz 1990) biće postignut tek negde 2001. (kad se izuzmu kontingenti šverca koji su se iskazivali kao „legalni“).