Iako je predstavljanje Akcionog plana Srbije za saradnju sa Haškim tribunalom u Briselu, izgleda, prošlo dobro, još ne znamo tačno šta se dogodilo sa takozvanim Paketom plus, koji je čini se imao ideju da konstruiše neku vrstu finansijske „zaobilaznice“ Srbije do pretpristupnih finansijskih fondova Evropske unije – dok se ne nastave pregovori o stabilizaciji i asocijaciji. Ciljalo se, pre svega, na IPA fond u kome je državama Zapadnog Balkana namenjeno oko 12,9 milijardi evra u narednih sedam godina, a u kome je Srbiji bilo teoretski namenjeno ukupno oko 1,5 milijardi evra – ako uđe na kolosek koji vodi učlanjenju u evropsko društvo. „Paket plus“ je, figurativno rečeno, izgleda tražio da se ta (uslovna) opcija odmah stavi u finansijski promet.
Autor ovog paketa, ministar finansija Mlađan Dinkić, međutim, čini se da je precenio interes EU da sa Srbijom nastavi posao „po svaku cenu“ (i bez Mladića iza brave), pa je preuranjeno ne samo evropskim institucijama nego i domaćoj javnosti izneo neke vladine „predloge plus“ – da se Srbiji omoguće povlastice i investiciona sredstva iz pomenutih fondova za ulaganja od regionalnog značaja i pre nego što se obnovi proces njenog pridruživanja evropskoj asocijaciji. Da podsetimo, on je, na primer, u nekim izjavama nagovestio da bi EU mogla da pomogne Srbiji u nastojanju da joj Pariski klub „namenski“ otpiše oko milijardu dolara starih potraživanja, a Srbija bi se obavezala da će sredstva koja bi prikupljala za izmerenje tog dela duga uložiti u drumske saobraćajnice koje se nalaze na evropskim koridorima. U stvari, naš brzi ministar je ovom varijantom podupro svoj stari plan da preko nekog Nacionalnog investicionog programa napokon pokrene konjunkturu u Srbiji, toliko da ona najzad zaustavi stalni i gorki rast nezaposlenosti.
Nije neobično što Dinkić sada pokušava da održi ideju Nacionalnog investicionog programa (pa i bez evropskih „bajpas“ koncesija), jer osim toga što se približavaju parlamentarni izbori, on verovatno oseća da je sada možda poslednji trenutak da se s nečim krene, kako bi se predupredila privredna apatija koja se sada javlja samo kao pretnja na trenutno „sunčanom ekonomskom horizontu“ (u slučaju da se dalje komplikuju unutrašnje političke prilike).
Jer, Srbija, na prvi pogled, odavno nije polovinom godine stajala toliko dobro u privrednom pogledu. Inflacija je u juna pala na nulu. Industrijska proizvodnja je u prvom polugođu porasla za blizu šest odsto – pa se već spekuliše o godišnjem rastu BDP-a od preko sedam odsto. Dinar jača preko podnošljive mere (evro je kod nas od Nove godine „devalvirao“ za preko dva odsto, a dolar za oko sedam odsto). Devizne rezerve (i uz pomoć međuvalutnih promena) nezadrživo rastu i nalaze se na nivou od oko osam milijardi dolara. Budžetski suficit je navodno na nivou od oko 30 milijardi dinara. A tek sleduju mogući privatizacioni prihodi od prodaje državnog vlasništva u telekomunikacijama, osiguranju itd. Neko bi mogao reći da nam prekid pregovora sa EU-om i pauza u odnosima sa MMF-om gotovo ekonomski prijaju i da nam donose mnogo spoljnog „vrućeg kapitala“ – te da su mnogi ekonomski analitičari, koji su strepeli od paralize „srpske evropske politike“ definitivno pokazali da pojma nemaju.
Ipak, niko zasad ne ide toliko daleko u dijagnozi „privrednog zdravlja“ Srbije danas. Nije reč o onoj staroj doskočici da slabi ekonomski sistemi upravo pred kolapsom izgledaju najbolje, nego o tome da je najteže nastaviti mukotrpnim tranzicionim putem, baš onda kada „starim snagama“ izgleda da je ponovo sve u redu, da nas politika „odbijanja diktata“ ne košta u suštini ništa, da ima para i da država ponovo treba sve naše ekonomske poslove da uzme u sopstvene ruke.
Naš ministar finansija Mlađan Dinkić trenutno je u nezgodnoj prilici. Pošto mu se ne isplati da novac koji se iznenada sakupio ulaže u neke dugoročne, ali nedovoljno popularne projekte, on mora da izabere ona ulaganja koja će odmah doneti političku korist vladajućoj koaliciji, a istovremeno neće naneti štetu generalnoj tranzicionoj orijentaciji Srbije, na koju se ona mora vratiti, ako joj je stalo do Evropske unije.
Zato se Dinkić, izgleda, i opredelio da glavninu budžetskog suficita utroši na uvek potrebnu „zdravstvenu infrastrukturu“, to jest na krečenje i opravku domova zdravlja u Srbiji, sa starom tezom da bolest podjednako muči i bogate i siromašne, i uspešne i neuspešne ljude – i da ih zato treba lečiti u podjednako uređenim domovima zdravlja širom Srbije. To je načelno tačno, ali je tragikomično da u zdravstvu još nije izmišljen sistem takve distribucije novca (koji se sakupi preko zdravstvenog osiguranja), koji bi uključivao i tekuće investiciono održavanje domova zdravlja na terenu (to jest decentralizovano odlučivanje) – pa sada Vlada Srbije mora da ih kreči u vidu nacionalnog investicionog programa. Da li to znači da će Vlada svake godine određivati da li je reč o godini sidolisanja krstova po svim crkvama ili instalacije erkondišna po svim zatvorskim ćelijama – ili će, pak, ono što je normalno za redovne potrebe i lokalno odlučivanje prema „specifičnim uslovima“ dotične sredine biti ugrađeno u „budžetsku normalnost“, a vanrednim sredstvima finansiraće se vanredne potrebe – kako je to govorio dr Laza Paču.
