1
Autobus delegiran da nas, pocupkujući, odveze na Egejsko more, ili je izuzetno fotogeničan ili ga izjeda neka rđava bolest. Gledam mu sliku u prospektu agencije, smaknem to, opet odmerim i bogami – ne liči na sebe. Ne liči ni na šta, zapravo… Računam, ne bi nas trpali u bus koji nije kadar stići i uteći na kraj sveta. Pošto smo decu poverili jatacima, ulazimo u srce prevozničke tame. Uglavljena su još neka sedišta, pa se dugo uvlačim u kapsulu svog mesta, bubajući laktom okolo. Smeštam se, kraj mene seda i nervoza koja mi kaže da dan i po ne bih izdržao ni u haremu, a kamoli u ovom „Harlemu na točkovima“. Odmah – muštuluk! Klima ne radi. Vozač, sav u potu, ceri se: „Jebiga, jaro, ne dobaciva do nas. Evo, meni se i ručna znoji.“ „Zabole me za tvoju ručnu“, mislim se, al’ ne progovaram – hoće oni i da se potuku. Male plate, skup vinjak, mozak im se trucka – ko zna koje se žice u glavi dodirnu i…
Žena već gunđa (i vodim je da me razonodi), ismeva moj strah od aviona. Šta je trebalo – da podignem još jedan kredit, pa da godinama otplaćujem svaki oblak i urokljivu ptičurinu što smo je pretekli.
Sedišta su punomasna, grinje žude za nezavisnošću. Ne osećam udove, poliva me panika – da se ne pretvorim u evnuha ili zaboravnog Hudinija? Škrebetaljka konačno staje. Žmirkamo kao zamorci, u(z)dišemo štalski vazduh. Na birtiji natpis – „Kosova“. Eto prilike da, u bugarskoj nedođiji, uživamo u multipraktiku tolerancije.
2
Svaki drugi sto je zastrt, ostali golišavi. Dočekuje nas gazda otekao kao pčelarski pripravnik i – majka mu. Sve proizvede svojeručno. Liker od gloginja (đavo ih lično mlatio), kiseli cviček (izgleda da pomalo švercuju naftu, a ne sapiraju burad), šiš(miš) kebab… Mama pokazuje friški hleb – već je vidim kako snažnim rukama gnjavi testo, razvlači pitu-poprskušu, ubacuje cepanice u „smederevac“ (nismo ni mi izvoznički mačji kašalj)… Po zidovima orlovi, nekako preteće zubati, puni srdžbe a ne dobrohotni kao naše okrunjene ptičice. Mama nas sokoli da probamo njene specijalitete… I mi probamo. Uskoro krećemo. Sunce tuđeg neba začikava nas na horizontu.
3
Majstor pravi stanke samo na po 15 minuta, pa ko dobaci – dobaci. Dok se baba-sere međusobno počupaju za kose osvajajući klijentelu – već pritiska trubicu. Veži učkur i upadaj. Kraj puta sablasni dimnjaci napuštenih fabrika što traže kupce da ih učitluči. Do njih mirno pasu krave i magarci. Zagledaju se u naše prometalo i, imam osećaj, da mogu i imaju čime – pokazali bi nam srednji prst.
4
Dovurljasmo se nekako. Hotelski brkica (ovde „samo policijski psi ne suču brkove“) prenosi nam kofere. Gledam ga ispod oka, da ne bi tutnuo kakav paketić u postavu. Samo mi još fali da robijam u „prokletoj avliji“. Razgaćujem se, požudno ulazim pod tuš, usnama čekam krepki mlaz, al´ (da opet ne psujem) zaprska me – slana voda! Tražim prekidač, računam – dvofazna je kupaona. Ali, avaj, slatka voda grgoće u boljim konačištima… Tja, a kod kuće sam znao ubaciti par lopata soli u kadu, da prizovem morski ugođaj. Bog je to gledao, zapamtio i evo mi sad… U oklopu hotela je i bazenče. No, pristup mu je otežan jer se u njemu vasceli dan čvare neki Rumuni. Tu sišu lubenice, cerekaju se – odbojna neka atmosfera. Kraj bazena kuvar čisti praziluk, „secka vodu pilićima“, žonglira jufkama pite iznad Rumuna koji upoređuju plovne kožice. Hotelski maser ljemeza prutićem, tura nam pod nos bočice esencija. Ne bi me začudilo da ima lakirane nokte na nogama… E, u hamam ne smem. Šta ja znam, možda imaju kakav nakazni adet, a ne mili mi se, pod starost, menjati seksualni predznak…
5
U Turskoj je more najmanje bitno. Daj da se provodi i trguje – neće voda pobeći. Plaža je sva u kontrastima. S jedne strane nena (sva po propisu – dimije, feredža, zar), kao u transu, polako ulazi u vodu. Desetak metara dalje hanumica u toplesu, možda i naslednica joj, čini isto to. Pa, ko da se ovde osloni na narodnu „Gledaj majku – biraj ćerku“? Pogled mi bludi dok se osorljiva mlađarija zaleće na velike talase. Ciče, kevću, uživaju. Većina ih se kasnije i dokopa obale.
6
Nigde ispisanih cena, ali tebe brzo procene i usisaju u vir cenkanja gde sve zveči, behara i cveta. Jedino ovde možeš oboriti cenu par puta, a da izlazeći – uz upakovan espap i ružin ratluk zalepljen za zube – poneseš i osećaj da si prevaren. Jedan bazardžija mi je suznih očiju pričao o bosanskom zavičaju, a koji tren kasnije, kad sad odzveckao dalje – s jednim Rumunom (odmetnik iz kolonije vodozemaca) evocirao uspomene na detinjstvo u rodnoj Dobrudži. A pare pljušte. Ataturk kameleonski menja boju na svim novčanicama (daltonista u Turskoj bolje nek se ubije).
7
Lokalci i ja delimo jednu opsesiju. Kad vidimo dugonogu plavušu, raskokodaču nam se čula i ticala. Dužina nogu i plavi pigment mogu varirati – ovde se nijedna ne oseća manje vrednom. Oni seldžu(ka)čki atakuju, beče se za curama, čak i u vodi im „dišu za ovratnik“.
8
Na sve strane barjaci. Tako se voli svoj čitluk. A ne kao kod nas gde svaka kasapnica i čačkalo auspuha imaju svoj steg – pa vijore gurtne i praseće glave (e, to ovde ne biva). Mene namamilo u Aqua park – vašar u strmoglavcu! Ne bih to ni da spominjem. Samo ću vam reći da sad, kad vidim i obični, dečji, suvozemni tobogan – padam ničice i batrgam nogama. „Partizanska bolest“, kažu doktori.
U fabrici kože, podvodač, želeći da nas zamanta ponudom – savija jaknu u tulumbu, fijuče njome, šamara pod, pa je razmotava u zaključak – nema nijednu boru (kao da je štavljena od kože Dorijana Greja).
Na tursko veče smo otišli očekujući zmije upletene u mornarski čvor, ili, u najmanju ruku, istočnjačkog opsenara koji bi nas naterao da se skinemo do gaća, škakljamo percima i teglimo za uši. Ama, ništa od toga. Uđe jedna vremešnica, gore svetluca grudnjak u tokama (kao u Vuka Mandušića, mislim toke), dole suknja od paučine. To uze da se izvija, propinje, trese pupkom i salom. Odabra par škembavih Engleza da je slede. Srećom, mene zaobiđe. Znam ja i sam praviti budalu od sebe, nije problem.
9
Dođe i dan polaska. Bilo je alamunjasto i zanimljivo. Opraštamo se sa osobljem. Oni napetijih živaca – plaču. Poslužitelj iz hamama švićka svojim prutićem i provokativno me fiksira migoljeći brcima. Skrećem pogled i, zbunjen, ulazim u autobus.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve