Smrtonosno nadmetanje

Kolona oklopnih vozila sporo se kreće iz sigurnosti bagdadske Zelene zone ka autoputu kome je američka vojska dodelila kodno ime Ajriš. To parče od desetak kilometara druma koje spaja, u tvrđavu pretvorenu, administrativnu četvrt iračke prestonice sa Međunarodnim aerodromom, danas je najopasniji put na svetu. Išaran je kraterima, posut gvožđem uništenih vozila i oivičen oborenim stablima palmi koje su porušili američki buldožeri, pošto su krošnje služile kao zaklon za zasede iračkih pobunjenika. Na stotinak metara ispred sebe, komandir u prvom vozilu vidi čoveka koji sedi pored puta, i nešto dalje kartonsku kutiju na putu. Zaustavlja kolonu, a prevodilac na arapskom preko megafona komanduje čoveku da ustane i ukloni kutiju. Prestravljenom čoveku tresu se ruke dok podiže karton. Ni on ni vojnik koji ga prati preko nišana ne znaju da li se ispod kartona krije IED ili „improvizovana eksplozivna naprava“ (engl. improvised explosive device, prim. aut.), kako američka vojska zove ručno pravljene paklene naprave, odgovorne za smrt mnogih od oko 2900 poginulih američkih i koalicionih vojnika u Iraku.

MINSKO POLJE: Ova scena iz dokumentarnog filma Bagdad ER, koji govori o jednoj američkoj vojnoj bolnici u Bagdadu, slika svakodnevicu vojnika koalicionih trupa. Procenjuje se da je svaki drugi napad na okupacione snage izvršen upravo IED-ima, ali oni su samo deo pobunjeničke strategije. Zasede, upotreba snajpera, minobacački i raketni napadi i sabotaže, jezivo obezglavljivanje otetih stranaca, likvidacije vladinih službenika, masovna pogubljenja civila u verskim i političkim obračunima, sve su to sredstva kojima se pobunjeničke vođe koriste u iračkom haosu. Međutim, ono što najviše fascinira vojne stručnjake jesu eksplozivne naprave, pošto se pokazalo da od dobro organizovanog bombaškog napada ni tehnološki najnaprednija vojska na svetu nije u stanju da se odbrani. Mit je da se radi o primitivnim spravama od kartona i stajskog đubriva koje po budžacima sklapaju nekakvi ubogi Iračani prateći pisana uputstva. Činjenica da američka vojska i Ministarstvo odbrane do danas nisu našli pravi odgovor na bombaške napade govori da se u iračkoj pustinji vodi pravi tehnološki rat između komandanata okupacione vojske i pobunjenika.

Pobunjeničke grupe ispunile su prvi uslov za gerilsko ratovanje – snabdevanje naoružanjem i municijom. Posle sloma režima Sadama Huseina, prema zvaničnim procenama, iz kasarni i magacina u Iraku nestalo je 250.000 od ukupno 650.000 tona naoružanja. Pljačkaši su odnosili sve što su zaticali u kasarnama i magacinima koje su stražari napustili – puške, bombe, pešadijsku i artiljerijsku municiju, raketne bacače, pešadijske i protivoklopne mine. Sve je to materijal za sklapanje paklenih mašina. Koalicija je, s druge strane, propustila da ispuni prvi uslov okupacije – da razoruža domaće stanovništvo i to je, po mnogima, osnovni uzrok što se Irak posle Huseina pretvorio u pravi pakao. Istovremeno su američki stratezi, po svemu sudeći, potpuno potcenili sposobnosti Iračana, a radi se o naciji sa najvećom koncentracijom nagaznih i protivoklopnih mina na svetu, koja je svojevremeno bila i veliki proizvođač i izvoznik. Koalicione trupe su ulaskom u Irak zapravo umarširale na ogromno minsko polje sa neverovatnih deset miliona mina (prema procenama 2003. godine). Tokom iračko-iranskog rata, iračka vojska sprovodila je i poseban program obuke za sklapanje zamki i improvizovanih eksplozivnih naprava, kroz koji su prošle desetine hiljada vojnika.

Danas se to znanje najčešće koristi u borbi protiv okupacionih snaga i iračkih snaga bezbednosti, kao i u verskim ili političkim obračunima, gde stradaju uglavnom civili. Kada su u pitanju napadi na međunarodne vojne snage, izbor pobunjeničkih stratega je logičan, jer je protiv okupacionih trupa teško otvoriti i najmanju liniju fronta. Sa potpunom dominacijom Koalicije u vazduhu, većina pobunjeničkih konvencionalnih napada unapred je osuđena na propast. Zato su bombaški napadi, pre svega na vojne konvoje, vremenom postajali sve savršeniji i učestaliji.

UBILAČKA MAŠTA: Doslovno, svašta od municije i materijala koji spadaju u onih 250.000 tona nestalog naoružanja, pobunjenički tehnolozi koriste kao „srce“ paklenih mašina. Među „primitivnije“ sprave spadaju one koje se prave od protivpešadijskih mina, na koje se izolir-trakom vezuje kocka eksploziva. Takve su se zamke, zakačene za stubove saobraćajnih znakova, ili ostavljene u kakvoj gomili đubreta, pokazale kao veoma efikasne protiv vojnika, na otvorenom. Međutim, za dobro oklopljena američka vozila potrebno je jače eksplozivno punjenje, a za to služi artiljerijski arsenal bivše Huseinove vojske. Neeksplodirane minobacačke i topovske granate kalibra 120 milimetara i više, postavljene pojedinačno ili u grupama, pokazale su se kao izuzetno opasne, baš kao i nagazne protivtenkovske mine, modifikovane da se aktiviraju daljinskom komandom. Međutim, ono što podiže efikasnost bombaških napada jeste kombinovanje ove municije, gde granicu postavlja samo mašta pobunjeničkih tehnologa. Jedan od najmoćnijih efekata daje takozvani boosting, ili u slobodnom prevodu sa engleskog pojačavanje. To je metod u kome se u iskopanu rupu slažu mine i neeksplodirane granate jedna na drugu, s tim da je na prvu montiran detonator. Njeno aktiviranje pokreće lančanu reakciju koja za rezultat ima eksploziju ogromnih razmera. Ova taktika pokazala se kao efikasna protiv američkih borbenih vozila i tenkova, pa i onih čiji je oklop dodatno ojačan. Ipak, pobunjeničke vođe nisu bile zadovoljne uništavanjem samo jednog ili dva borbena vozila u patroli. Vremenom su shvatili da napadi na konvoje sa hranom, opremom ili municijom, zaista mogu da poremete funkcionisanje koalicionih trupa, mnogo više nego izbacivanje iz stroja jednog abramsa ili hamvija. Iako ojačani, kamioni i konvoji u iračkoj pustinji su relativno lake mete. Američka vojna statistika pokazuje da su konvoji izuzetno ranjivi kada se žicom više međusobno povezanih zamki postavi uz čitavu deonicu puta. Kada konvoj stupi na taj deo puta, aktivira se prva zamka, a onda i ostale ostale.

Američki stratezi, i tri godine po ulasku u Irak, češkaju se po glavi u pokušaju da pronađu odgovarajući način odbrane. Posao nije lak jer pobunjenicima mnogo toga ide naruku. Irački autoputevi su ravni, moderni i široki i koalicione trupe ih najčešće koriste za brzo kretanje kroz zemlju. Zato je i saobraćajne šeme lako „provaliti“. Uz to, autoputevi se protežu i preko dobrog broja mostova, nadvožnjaci su česti, a saobraćajne trake su odvojene betonskim ogradama ili vegetacijom. Sve to pobunjenicima nudi bezbroj zgodnih mesta za napade. Za sada se stiglo do tačke na kojoj je osnov taktike rano otkrivanje zamki i sprečavanje pobunjenika da je aktiviraju. U prvom slučaju, radi se tek o malom procentu šanse, jer je neeksplodirane granate ili mine lako sakriti. Njih će pobunjenici ostaviti u nekoj vreći ili na đubrištu uz put, zabetonirati u ivičnjak, zakopati ispod peska ili je spustiti u školjku davno napuštenog automobila. Često će napadači vezati bombu kanapom za nadvožnjak i onda je spustiti da se zanjiše pre dolaska patrole, pažljivo vodeći računa o dužini konopca kako bi bomba udarila direktno u šoferšajbnu vozila. Međutim, kada je sprečavanje daljinskog aktiviranja u pitanju, tu su se koalicione trupe nešto bolje pokazale, ali i je i dalje rezultat na strani „domaćina“. Naime, upravo je to tačka u kojoj se vodi ta bitka na polju tehnologije, u kojoj su, sa jedne strane, angažovani avioni, helikopteri i sateliti, a sa druge, zvonca za vrata, mobilni telefoni ili tasteri za daljinsko otvaranje vrata garaže.

DOBRA VEST I LOŠA VEST: Stratezi u Vašingtonu su zapravo iznenađeni brzinom kojom se menja pobunjenička taktika. S početka okupacije, eksplozivne naprave su aktivirane detonatorom koji je žicom povezan sa okidačem. Okidač je napajanje dobijao uz običnih baterija. S vremenom, američki vojnici su počeli sve lakše da otkrivaju i eliminišu one u čijim je rukama bio okidač. Problem je bio u tome što je razdaljina na kojoj se krio napadač bila ograničena dužinom žice. Zato su pobunjenici prešli sa žica na radio odašiljače. Za stvaranje signala koristili su bilo šta – radio-stanice, obične kućne bežične telefone, mobilne telefone, odašiljače za otvaranje garažnih vrata ili automobilske alarme. Pentagon je ovog proleća panično, i uz ogromne troškove, svoje vojnike opremio ometačima radio signala. Međutim, pobunjenici su se munjevito prilagodili i počeli da koriste neprekidne radio-signale ka zamkama. Kada neko prekine taj signal, bomba eksplodira. Stručnjaci u Vašingtonu su se ponovo bacili na posao. Trebalo je uhvatiti signal i pobrinuti se da se ne prekine. I tu se došlo do nekakvog rešenja, ali se onda ponovo pojavio problem. Pobunjenici su počeli da odašilju signale sa enkripcijom. Sada se Amerikanci muče da „razbiju“ šifru „u hodu“ i pokušaju da imitiraju signal, ali do sada u tome nisu imali uspeha. Ipak, smanjili su broj žrtava bombaških napada tako što uspevaju da prekinu signal i aktiviraju bombu, pre nego što tuda prođu konvoj ili patrola. „To je dobra vest“, objavio je letos američki nedeljnik „Njusvik“ u analizi rata u Iraku. „Loša vest je što novi sistem aktiviranja bombi dosta govori o tehničkim mogućnostima kojima raspolažu pobunjenici“, dodaje se u analizi.

Ali, aktiviranje IED-a nije početak i kraj pobunjeničke strategije u ratu protiv Koalicije. Mnogi pripadnici radikalnih grupa bivši su oficiri iračke vojske, koji su decenijama obučavani za najrazličitije zadatke. Veruje se da su upravo oni osmislili strategiju iznenađenja, koja se do sada pokazala kao izuzetno efikasna. Naime, eksplozija paklene mašine uz put samo je početak akcije. Jedna klasična pobunjenička akcija napada na američki konvoj za snabdevanje izgledala bi otprilike ovako: grupa za napad podeljena je u dve ekipe. Jedna je zadužena da aktivira bombu i čine je najviše dve osobe. Druga grupa broji pet do deset ljudi, i njen je zadatak da zauzme što bolji položaj blizu mesta napada, a da zaklon bude dovoljno dobar da ostanu dobro sakriveni. Zato su, između ostalog, stradale palme uz put od iračke prestonice do Međunarodnog aerodroma. Neko će onda, blizu mesta napada, dovesti automobil ili autobus, koji će se naprasno pokvariti nasred puta. Komandir konvoja, čim vidi pokvaren automobil na putu, zaustavlja kolonu, sumnjajući da se u njoj nalazi bomba, ali to vozilo je samo mamac. Prethodne noći, baš na mestu gde je komadir zaustavio kolonu, pobunjenici su uz put postavili i povezali zamke u lanac, i čim se kolona zaustavi, prva ekipa ih aktivira. Tada nastaje metež u kome vojnici napuštaju zapaljena vozila, i dok pokušavaju da se povrate od šoka, druga ekipa iskače iz skloništa i počinje napad pešadijskim naoružanjem, često uz podršku minobacača i raketnih bacača. Taj napad traje samo minut ili dva, i napadači se povlače pre nego što helikopteri iz pratnje „zaključaju“ mete. Haos koji nastaje u tom kratkom vremenskom periodu noćna je mora svakog koalicionog vojnika.

Iračanin iz dokumentarca sa početka ove priče, na komandu američkog vojnika, široko zamahuje rukom i baca karton u prašinu, daleko od autoputa. Vojnik ga još gleda preko nišana dok on trčeći odlazi ka obližnjim kućama.

„Imali smo sreće“, kaže vozač dok daje gas, i patrola nastavlja put ka aerodromu. Kroz prašnjavu šoferšajbnu zuje automobili koji se ovim autoputem ne voze osim ako vozač ne stavi „ciglu na gas“.

„Nažalost“, kaže on, nekako više sebi u bradu, „neko drugi danas je neće imati.“