Sajberseks, netgejming, mejloholizam i druge bolesti

Prve reakcije na prošlogodišnje otvaranje Defektološkog savetovališta Entera, koje se bavi problemom zavisnosti od interneta, bile su da je u pitanju šala. Ali kako se do sada se za pomoć obratilo nekoliko stotina osoba – najčešće srednjoškolci i studenti apsolventi, muškog pola i natprosečne inteligencije – postalo je jasno da problem postoji, pa su pokrenute razne rasprave i sprovedena istraživanja.

Milan Radovanović, specijalni pedagog u Enteri, kaže za „Vreme“ da najčešće roditelji primete da deca zbog kompjutera izostaju iz škole, oni koji su bili odlični postaju dovoljni ili neocenjeni, i kasnije pohađaju vanrednu nastavu. „Greška roditelja je što kad primete da postoji problem, oduzimaju deci kompjuter, seku kablove. Deca se onda bune, prete samoubistvom ili da će otići od kuće, svete im se“, objašnjava Radovanović. On daje primer deteta koje je, da bi vreme provodilo za kompjuterom, napustilo školu, i koje je jedini kontakt s roditeljima imalo kad izađe iz sobe da bi otišlo do toaleta. Hranu su mu dostavljali do vrata.

SIMULACIJE: U Srbiji ne postoje ustanove koje se bave težim oblicima zavisnosti od interneta. U Enteri se ne leče lica sa klasičnim oblikom apstinencionalne krize, čiji su simptomi prema Radovanovićevim rečima blago preznojavanje, drhtavica, nervoza, nevoljni pokreti prstima i zglobovima, i nekontrolisano simuliranje upotrebe miša i tastature. Javlja se i problem sa nesanicom jer pacijenti razmišljaju o tome šta se dešava na internetu.

Zavisnici od interneta u Enteru dolaze svakodnevno, na individualni ili grupni tretman, već prema vrsti problema koji imaju. „Učenici za to vreme idu u školu i ne brani im se da koriste kompjuter“, objašnjava Radovanović. „Na početku se stvara svest o problemu i posledicama. Radimo edukaciju o bolesti, savetovanje, izmenu kritičkog obrasca ponašanja sa ciljem stvaranja novog, i kasnije, njegovo usvajanje. Deca dobiju nova interesovanja.“ On dodaje da su mnoga deca odrasla sedeći za kompjuterom i da su zbog toga „zaradila“ i fizičke probleme, zbog čega je nekima potrebna redukcija psihomotorike, pa svi zajedno idu na rekreaciju. Prva grupa od njih dvadesetak uskoro završava jednogodišnji tretman, a nakon toga biće organizovani i klubovi samopomoći u kojima će, zajedno sa stručnjacima iz Entere bivši korisnici tretmana raditi sa novopridošlim.

Najviše onih koji dolaze u Savetovalište imaju problem prekomernog igranja igrica na internetu. Ilustrativan je primer srednjoškolca iz Beograda koji skoro godinu dana posećuje Savetovalište jer je igrao igrice po osam sati dnevno, a iz škole je izostajao jer mu je, kako kaže, „postala nezanimljiva“. Najviše „gejmera“ zaokupljeno je igrom World of Warcraft. Za igranje je potrebno dokupljivanje dopuna (kao za mobilne telefone) u prodavnicama igara, ili uplata novca preko interneta. Korisnicima tretmana zabranjeno je da igraju popularni „WoW“, tako da već neko vreme nemaju pretplatu. Međutim, pošto je onima koji nisu duže vreme platili pretplatu prošlog vikenda data mogućnost da igraju besplatno, neki dečaci iz Savetovališta su to iskoristili. Kako objašnjava Radovanović, tek tada su uvideli koliko su „navučeni“ na ovu igru, a utisak da mogu lako da se vrate višesatnom igranju izneli su i na tretmanu.

DOMETI: Istraživanje koje je krajem 2006. godine sprovelo Pedagoško društvo Srbije među 756 učenika četvrtog i osmog razreda osnovnih škola, pokazalo je da 65 odsto beogradskih osnovaca igra povremeno igrice, a 21 odsto igra redovno, kod kuće ili u igraonici. Međutim, iako se granica uzrasta kad deca počinju da koriste kompjuter sve više spušta, istraživanja su pokazala da se u učionicama u SAD, gde su korišćeni skupi kompjuterski softveri u nastavi matematike i jezika, rezultati testova nisu značajno promenili i da deca više vole interakciju sa nastavnikom.

Kada je reč o odraslima koji se obraćaju Savetovalištu zbog prekomernog korišćenja interneta, preporučuje im se da ne koriste kompjuter kod kuće, ali ga mogu koristiti u toku radnog vremena ukoliko im je potreban za posao. Zavisnim od interneta se ne smatraju oni koji su poslom vezani za internet ili se preko njega obrazuju. Međutim, stručnjaci upozoravaju na opasnost od uređaja kao što je blekberi (blackberry), kombinaciju mobilnog telefona i drugih mini elektronskih uređaja, preko kojeg se može voditi posao od kuće i stvoriti neka vrsta zavisnosti i koji mogu imati vrlo negativne posledice na porodični život korisnika.

ZA I PROTIV: Psiholog Ivan Goldberg je 1996. godine prvi put je upotrebio termin „internet zavisnost“ sa namerom da napravi parodiju na brojne anegdote o ljudima čiji se život značajno promenio kao posledica intenzivne upotrebe interneta. Od tada su počele da se vode stručne rasprave i obavljaju naučna istraživanja. Neki stručnjaci smatraju da je termin „zavisnost“ preteran, jer prilikom upotrebe interneta ne postoji unošenje štetne supstance kao što je to slučaj sa drugim oblicima zavisnosti. Oni nude drugu dijagnostičku kategoriju koja bi se mogla iskoristiti za tumačenje ove pojave, a to je poremećaj navike i impulsa. Dr Aleksandar Jugović, docent na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju (bivši Defektološki fakultet), kaže za „Vreme“ da zavisnost od interneta ipak ima karakteristike drugih oblika zavisnosti: „Na prvom mestu to je tolerancija – potreba za povećanjem vremena na mreži kako bi se doživeli efekti zadovoljstva. Drugo su simptomi povlačenja – potištenost, anksioznost. Prisutni su i afektivni poremećaji u koje spada depresivnost i iritabilnost. Može se govoriti i o apstinencijalnoj krizi. I, naravno, dolazimo do poremećaja socijalnih odnosa“, kaže dr Jugović, dodajući da normalna potreba za boravkom na mreži prelazi u patološku kada se ispune dva kriterijuma. Prvi je vreme provedeno na internetu – četiri do osam sati dnevno u dužem vremenskom periodu. Drugi graničnik je „spajanje svetova“ koje nastaje kada „sajber-život“ postane svet za sebe i nije integrisan u stvarni život.

Istraživanje navika internet korisnika u SAD Medicinskog fakulteta Univerziteta Stenford pokazalo je da oko 70 odsto ispitanika redovno koristi internet. Oko 14 odsto je izjavilo da im je veoma teško da se suzdrže od interneta na nekoliko dana, a oko šest odsto da je odnos sa nekom od voljenih osoba trpeo zbog interneta. Dok Američka psihijatrijska asocijacija (APA) nije uvela termin „internet zavisnost“ u svoju klasifikaciju mentalnih oboljenja, ali je ponudila kriterijume za njegovo dijagnostifikovanje, Kinezi koji imaju 123 miliona registrovanih korisnika interneta tvrde da internet zavisnost postoji. U Pekingu je pri vojnoj bolnici otvorena klinika za veb zavisnike, a finska vojska počela je da oslobađa pojedine regrute služenja šestomesečnog vojnog roka sa zvaničnom dijagnozom „internet zavisan“. Do sledeće regrutacije ostavlja im se tri godine „da odrastu“.

INTERNET PARADOKS: U poređenju sa razvijenijim zemljama, Srbija ima mnogo manje korisnika interneta. Prema podacima Zavoda za statistiku Srbije 68,4 odsto ispitanika ga nikad nije koristilo. Ispitivanje izvršeno u septembru 2006. pokazalo je da je u prethodna tri meseca internet koristilo 23,9 odsto ispitanika, što iznosi 1,4 miliona ljudi. Od tog broja polovina ga koristi svakog dana.

Mr sci. Vojislava Bugarski, psiholog Instituta za neurologiju u Novom Sadu, vodila je tokom 2003. i 2004. godine istraživanje o navikama vezanim za upotrebu interneta u Srbiji. „Tumačenje dobijenih rezultata ukazuje na to da korisnici boravkom na internetu zapravo strukturiraju svoje slobodno vreme, koristeći pri tom mnoštvo internet sadržaja koji im se nude. Dostupnost i privlačnost ovakvih sadržaja može postepeno dovesti do želje korisnika da provodi sve više vremena na internetu, a ukoliko je ta želja osujećena iz bilo kojih razloga, moguća je pojava pratećih afektivnih smetnji, kao što su nervoza i napetost. Korisnici su spremni da zanemare neke od svakodnevnih obaveza kao i druženje sa prijateljima i partnerom“, kaže Bugarski. Ona ističe da je ispitivanje ukazalo na dominaciju muških ispitanika u odnosu na ženske, najčešće neoženjenih, većina sa srednjom stručnom spremom. Kada se posmatra vreme provedeno na internetu, ovo istraživanje ukazuje na to da korisnici koji na mreži provode više od deset sati nedeljno a da to nije u opisu posla češće imaju telesne tegobe, potrebu da sve duže borave na internetu, izraženiju potrebu za socijalnom komunikacijom preko interneta i doživljaj da ih internet opušta. Ovo istraživanje je pokazalo da je kod nas jedna od najučestalijih korisničkih aktivnosti socijalna komunikacija putem interneta, „četovanje“, razmena mejlova i komunikacija na forumima.

U internet komunikaciji svako može da promeni osobine, starost, pol, rasu. Ukoliko mogućnost komunikacije ne doprinosi obogaćivanju života, nego internet postane stvarnost za sebe i dovede do depresivnosti, doživljaja usamljenosti i slabije socijalne komunikacije korisnika sa članovima porodice, može se govoriti o pojavi poznatoj kao internet paradoks.

„Buduća istraživanja treba da idu u pravcu potrage za adekvatnim nazivom i još bližim sadržinskim određenjem“, kaže mr Vojislava Bugarski, ne želeći da precizira naziv ove pojave, ali smatra da je reč o određenoj vrsti psihičke disfunkcije. Dr Aleksandar Jugović ističe da čim neko ima problem koji ispunjava kriterijume zavisnosti, stručnjaci tome treba da se posvete, pa bila to zavisnost od hrane ili druge osobe.

GOSPODAR ILI POTČINJENI: Dok se bavio svojim hobijem – programiranjem – dr Goran Lažetić sa Instituta za mentalno zdravlje, zainteresovao se za ponašanje ljudi na internetu, pa je od 2000. do 2004. skoro svakodnevno pratio ponašanja i reakcije korisnika interneta. Na osnovu ovog istraživanja nastala je knjiga Internet – gospodar ili potčinjeni?, koja je objavljena prošle godine. Dr Goran Lažetić kaže za „Vreme“ da je najvažnija prevencija: „Treba da imamo određeni cilj kad koristimo internet. Kada se on ostvari, ne treba obilaziti svakakve sajtove da bi se izgubilo vreme, jer tako može doći do patološkog korišćenja interneta“. Zabeleženi su i slučajevi internet zavisnika koji ne mogu da prođu pored računara, a da ne pošalju i-mejl. Ukoliko nemaju kome, pošalju ga sebi.

Inače, u Institutu za mentalno zdravlje zvanično se ne bave problemom zavisnosti od interneta ali daju savete svakom ko im se obrati za pomoć. Međutim, mnogi od onih koji su se lečili u Bloku za alkoholizam i druge zavisnosti Instituta, kad iz njega izađu, kao jedan od oblika rehabilitacije birali su višečasovni rad na kompjuteru. Zbog svojih predispozicija, bili su skloni da zavisnost od supstance zamene zavisnošću od interneta. Dr Goran Lažetić, psihijatar na Institutu, objašnjava da zavisnici koji na internetu provode vreme igrajući igrice, pokazuju neke promene u ponašanju karakteristične za narkomane: kradu novac, lažu roditelje, izostaju iz škole…

BEZ DOMETA: U obrazovnim ustanovama pak postoji drugi oblik zavisnosti od tehnologije. Direktorka Osnovne škole „Kralj Petar I“ Milka Boškov, rekla nam je da se nisu susretali sa ozbiljnijim zloupotrebama mobilnih telefona, ali da određeni problemi postoje – kuckanje poruka, zvonjava na času i slično. Prva zemlja u kojoj je donet zakon o (zlo)upotrebi mobilnih telefona u školama je Italija. Sagovornik iz Ministarstva prosvete i sporta Velimir Tmušić, načelnik Republičke-prosvetne inspekcije za predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje, rekao je da takvog zakona kod nas još nema, već je svaka škola samostalna u određivanju kodeksa ponašanja. „Zakonskom regulativom je uređeno da sve škole donesu pravila ponašanja zaposlenih, roditelja i učenika. U okviru ove regulative je i upotreba mobilnih telefona“, ističe naš sagovornik. Direktor Pete beogradske gimnazije Savić Minić, negira da u ovoj školi postoji prepisivanje pomoću mobilnih telefona, odnosno SMS-a. U slučajevima permanentnog ometanja časa mobilnim telefonom sledi sankcija koja podrazumeva oduzimanje mobilnog telefona po koji dolazi jedan od roditelja sledećeg radnog dana. Ovo pravilo se ustalilo jer se pokazalo kao veoma efikasno.

U odnosu na osnovne i srednje škole, situacija na fakultetima Beogradskog univerziteta bitno je drugačija. Zloupotrebe mobilnih telefona su na nekim fakultetima manje, na drugima veće, ali su konstantan i ozbiljan problem. Različiti su mehanizmi odbrane kojima se fakulteti štite od sve češćih zloupotreba. Važećim zakonom o Univerzitetu, fakultetima je data potpuna samostalnost u izboru sredstava i načina borbe protiv ovog problema. U izradi je novi pravilnik o polaganju ispita, ali u njemu neće biti posebne odredbe koja će se baviti (zlo)upotrebom mobilnih telefona, rečeno nam je u Rektoratu.

Ekonomski fakultet se nekoliko godina unazad susreće sa ozbiljnom zloupotrebom mobilnih telefona po rečima profesora matematike dr Branislava Boričića: „Na desetine slučajeva prepisivanja otkrije se u svakom ispitnom roku. Prepisuje se najčešće SMS porukama, zatim tu su tzv. bubice i bluetooth. Fakultet je bio primoran da pre četiri godine stavi ometače koji blokiraju rad mobilnih telefona u krugu od dvadeset do trideset metara. Bubice i bluetooth su izvan frekvencije ometača, ali su za njihovo otkrivanje uvedeni detektori.“ Sagovornik nam je otkrio da je Mobtel 2004. prigovorio Ekonomskom fakultetu da ometa korisnike 063 mreže. Kazne koje očekuju studente uhvaćene „na delu“ su udaljenje sa fakulteta i zabrana polaganja ispita u narednih šest meseci do godinu dana.

Dr Jelica Protić, prodekan za nastavu Elektrotehničkog fakulteta, kaže da je na njihovom fakultetu u toku razmatranje o postavljanju ometača i pri tom su konsultovani mobilni operateri. Što se tiče prepisivanja, to se najčešće radi na testovima preko SMS poruka, dok je to kod problemskih zadataka znatno teže, što ne znači da ne postoji. Dr Nenad Mitić, prodekan Prirodno-matematičkog fakulteta, bio je isključiv rekavši da navedene vrste zloupotrebe mobilnih telefona na PMF-u – nema. Fakultet poseduje detektore za bubice, a ako profesor uhvati nekog da prepisuje na neki od navedenih načina, isključuje ga sa ispita. U slučaju da se „greh“ ponovi, i ovde sledi zabrana polaganja u roku od šest meseci.

Jedna danska klinika specijalizovana za lečenje onih koji su zavisni od kockanja i interneta počela je da pomaže i osobama zavisnim od SMS-a. Među prvim pacijentima bio je dvadesetpetogodišnjak koji je u proseku razmenjivao 220 poruka dnevno. Da ljudi mogu da postanu izuzetno vezani za mobilne telefone je i zaključak istraživanja u kojem je analiziran odnos studenata prema ovim aparatima: Dejvid Šefild sa britanskog Univerziteta Stafordšir ustanovio je da su reakcije ispitanika slične simptomima koje imaju patološki zavisnici od kocke. Od 106 anketiranih studenata 40 odsto je reklo da ne bi mogli da žive bez mobilnog telefona, a da bez njega nigde ne kreću, izjavilo je 90 odsto. Najviše zabrinjava to što je 35 odsto ispitanika reklo da im mobilni telefoni služe za bežanje od problema.