Bekam u fabrici snova

Iz činjenice da je Američka fudbalska federacija osnovana 1913. i podatka da je reprezentacija SAD 1930. na prvom Svetskom prvenstvu u Urugvaju stigla, zajedno sa Jugoslavijom, do polufinala kao i iz činjenice da je na Mundijalu 1950. u Brazilu pobedila Englesku sa 1:0, i da nije propustila nekoliko poslednjih izdanja svetskog šampionata, nedvosmisleno se nameće zaključak da fudbal u SAD ima tradiciju. Namerno ne upotrebljavam reč „koren“ jer ona podrazumeva čvršću vezu, što ovde nije slučaj. Naime, fudbal je u Americi više puta puštao korene, ali je isto tako više puta „čupan“ iz korena jer isti, očito, nije bio dovoljno čvrst. Međutim, neke „žilice“ su uvek ostajale i fudbal se uvek vraćao tražeći svoje mesto pod suncem u kolektivnim sportovima. I dalje je na petom mestu, iza bejzbola, američkog fudbala, košarke i hokeja, ali čini se da mu je današnja perspektiva bolja nego u prethodnim pokušajima. Već deset godina postoji relativno stabilna i po kvalitetu vrlo solidna MSL (Major Soccer League), koja je ovog leta dobila ono što joj je nedostajalo – megazvezdu u imenu i pojavi Dejvida Bekama.

Gazda kluba Los Anđeles galaksi, Ajnšulc, odvojio je 250 miliona dolara da bi popularni Englez narednih pet godina igrao za njegov klub. Iz činjenice da je nedavno odbio ponudu da proda klub za 100 miliona dolara, dâ se zaključiti da očekuje veću zaradu. Bekam će zarađivati 50 miliona dolara (bruto) po godini, po odbijanju poreza od nekih 40 odsto ostajaće mu „tričavih“ 30 miliona što je, otprilike, pet puta više nego što je zarađivao u Real Madridu, ali njegov glavni izvor prihoda ni dosad nije bio bazični ugovor. Bekam je još kao igrač Mančester junajteda, a posebno po prelasku u Madrid 2002, postao reklamna ikona, neverovatan rudnik para za sebe, ali i velike svetske firme koje su mogle da plate njegovo manekenstvo. Takav Bekam, pa još sa ženom kakva je njegova Viktorija, bivša članica Spajs gerls, kao da je projektovan za holivudsku fabriku snova. Tamošnje džet-set društvo, čini se, jedva je čekalo Bekamove, a jedino su u problemu „paparaci“ koji sada moraju da jure još jednu zvezdu više i to čine toliko zdušno da se Bekam požalio kako su španski fotoreporteri med i mleko u odnosu na američke…

DEN TANA, OSNIVAČ: Koliko će Bekamov dolazak u LA galaksi biti podsrek za razvoj fudbala u Americi, ostaje da se vidi, a dok se to ne sagleda, ostaje nam da se podsetimo nekoliko velikih pokušaja „presađivanja“ fudbala u SAD i potražimo razloge prethodnih neuspeha. Za priču o „sokeru“ teško je naći boljeg sagovornika od Dobrivoja Tanasijevića, alias Den Tana, našeg čoveka koji je trčeći za loptom od juniora Crvene zvezde preko Brisela i Kanade, početkom pedesetih prošlog veka, stigao do SAD i tamo napravio veliku karijeru u svetu filma, biznisa (već više od 40 godina drži jedan od najpopularnijih restorana na Beverli Hilsu u Los Anđelesu) i fudbalu. U poslednjih petnaestak godina Den Tana je uglavnom u Beogradu, član je uprave Crvene zvezde, dok u FSS-u vodi Međunarodnu komisiju i redovno predstavlja Savez na kongresima UEFA i FIFA.

„Prvi ozbiljan pokušaj proboja fudbala bio je početkom šezdesetih godina prošlog veka kada je multimilioner Bil Koks došao na ideju da investira u fudbal. On je bio vlasnik bejzbol kluba Filadelfija filis, ali je zbog kockanja bio kažnjen udaljavanjem iz ovog sporta. Okrenuo se fudbalu, dobio licencu od Federacije i 1964. je osnovao American Soccer League, koja je obuhvatala klubove od istočne do zapadne obale. Četvrtinu akcija prodao je Bilu Katleru iz Čikaga, a drugu četvrtinu meni“, seća se Den Tana.

Prvih godina igrali su isključivo evropski i južnoamerički klubovi koji su letnje pauze u svojim zemljama koristili da skoknu preko okeana i spoje lepo sa korisnim. Turneja je bila atraktivna za igrače, a u klupsku kasu stizala je lepa suma dolara. Sa prostora bivše SFRJ najčešći gost bila je Crvena zvezda, ali su išli takođe Hajduk i Dinamo dok se Partizan, valjda zbog imena, nikada nije pojavio među učesnicima. Dok pričamo u bašti Madere, Den Tana vadi program utakmice Crvena zvezda – Švehat (Austrija), igrane 8. jula 1964. U svojstvu predsednika Golden Eagles Soccer Cluba, Den Tana najavljuje atraktivan fudbal a imena tadašnjih Zvezdinih igrača (Mirko Stojanović, Vladimir Durković, Novak Tomić, Vladica Popović, Milan Čop, Vojkan Melić, Dragoslav Šekularac, Bora Kostić, Zoran Prljinčević, Dragan Džajić, Nikola Stipić, Dušan Maravić, Sele Milošević…) to su i garantovala. Najbolji strelac Lige 1960. bio je Todor Veselinović, igrač Vojvodine, pojačanje Zvezde na američkoj turneji. U maju 1966. Koks, Katler i Tana, uz podršku biznismena iz vodećih gradova SAD, donose odluku o osnivanju Američke profesionalne lige. Međutim, Džek Kuk, vlasnik LA lejkersa i hokejaškog kluba iz Los Anđelesa, dolazi na istu ideju i uz pomoć veza u policiji uspeva da dobije licencu Američke federacije iako su Koks, Katler i Tana dobili podršku tadašnjeg predsednika FIFA, Engleza Stenlija Rausa.

„Došlo je do opšte konfuzije, mi nismo odustali jer više nismo mogli nazad, bili smo angažovali grdne igrače i trenere iz Evrope i odlučili smo da igramo našu ligu pa šta bude. Bili smo proglašeni ‘ilegalcima’, ali u svim dokumentima postoje i rezultati naše lige. Ostaće zapamćeno da je prvi profesionalni prvak SAD u fudbalu bio Okland klipers, čiji je glavni menadžer bio doktor Aca Obradović, a trener Ivan Toplak. Od naših igrača nastupali su golman Mirko Stojanović, Ilija Mitić, Sele Milošević, Dimitrije Davidović…“, svedoči Den Tana.

Te sezone Mirko Stojanović je bio najbolji golman Lige, a zapažen je bio i tada već veteran Blagoje Vidinić, čuvar mreže Los Anđelesa. U „ol star“ timu su se našli Stojanović i Mitić.

Posle tri godine dualizma, dolazi do pomirenja i rađa se NASL (Nort American Soccer League). Pojavljuju se novi klubovi, u Njujorku se rađa Kosmos koji će 1975. dovesti Pelea, čime je definitivno otvorena breša za angažovanje najboljih evropskih i južnoameričkih igrača. Kosmos će ubrzo dovesti i Franca Bekenbauera, a veliko ime u tom klubu napraviće i Vladislav Bogićević Bleki, bivši štoper Crvene zvezde. Za američke klubove potpisuju Džordž Best, Bobi Mur, Gordon Benks, Piter Boneti, Đorđo Kinalja, Eusebio, Simoes…. Sve izgleda odlično, na utakmice Kosmosa dolazi i po 60.000 ljudi, ali posle nekoliko godina prividnog procvata ceo projekat još jednom propada.

„Nema jednostavnog objašnjenja zašto se to desilo. Moje je mišljenje da je Kosmos napravio prejak tim i takmičenje učinio nezanimljivim“, kaže Den Tana.

KLJUČ – MLADI: Međutim, ozbiljnije razloge treba tražiti u činjenici da su fudbal, iliti „soccer“ u američkoj terminologiji, igrali, gledali i voleli stranci, doseljenici svih generacija. Novi sport je teško nalazio mesta u srcima Amerikanaca starosedelaca. Jedan od razloga je i moguća monotonija, za Amerikance je nezamislivo da odu na sportski događaj a da rezultat bude 0:0… Zato su izmišljani penali koji su se izvodili tako što je igrač kretao sam ka golmanu sa nekih 30 metara, ali ni to nije pomoglo.

„Mislim da je poslednjih godina fudbal u SAD definitivno pustio korenje, a tvrdim da je najzaslužniji za to izvesni Hans Stirli, direktor marketinga u mom klubu Golden igls. On je prvi zaključio da fudbal u SAD neće uspeti bez Amerikanaca starosedelaca. Došao je kod mene 1967. i zatražio 6000 dolara da osnuje AYSO, American Youth Soccer Organization. Rekao mi je da planira okupljanje dece od pet do 14 godina i to oba pola! Bio sam šokiran idejom da devojčice igraju fudbal, ali smo moj partner i ja ipak odvojili po 3000 dolara i program je krenuo. Federacija je bojkotovala organizaciju jer je bila finansirana ‘ilegalnim sredstvima’… Danas ta organizacija ima 17 miliona članova a predsednik ima godišnju platu od milion dolara“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Den Tana.

U poslednjih dvadesetak godina svi američki univerziteti imaju u programu i „soccer“. Razlog je sve veća popularnost ovog sporta, naročito među ženskom omladinom, a drugi je praktične prirode: oprema za jedan tim američkog fudbala 100 puta je skuplja od opreme za „soccer“ tim, dok je kod bejzbola taj odnos 1:50 u korist fudbalera. Treći razlog su roditelji koji masovno upisiju decu oba pola u fudbalske škole. Ženska ekipa SAD je dva puta bila prvak sveta, a 1999. TV prenos finala imao je fantastičnu gledanost od 40 miliona ljudi!

Posle Svetskog prvenstva u SAD 1994. kada su Amerikanci pod vođstvom Bore Milutinovića prošli do osmine finala i časno izgubili (0:1) od budućeg šampiona Brazila, predsednik organizacionog prvenstva Alan Rotenberg ispunio je obećanje i osnovao MSL (Major Soccer League). U februaru 1995. održan je „draft“ igrača a inauguralnu utakmicu odigrali su San Hose i D.C. junajted (1:0) pred 31.683 gledalaca. Jedini gol dao je Erik Vinalda. Tako je počela nova era. U proteklih deset godina dresove američkih klubova nosili su mnogi slavni igrači, od Mateusa, Stoičkova do Zenge i Valdearme. Kulminacija je dolazak Bekama.

„Ne verujem da će Bekam bitno uticati na povećanje popularnosti fudbala jer je to već popularan sport koji će za deset-petnaest godina preskočiti hokej i NBA i stati na treće mesto“, kaže Den Tana i svoju tezu potkrepljuje činjenicama:

„Liga će se širiti, iduće godine ulazi San Hose, a čak 15 gradova čeka na mesto dok grade stadione koji su prvi uslov. Svaki klub mora da sagradi isključivo fudbalski stadion za minimum 27.000 ljudi i to je velika stvar jer nema više sto raznih linija od američkog fudbala i bejzbola.“

Kao i u drugim profesionalnim sportovima u Americi, u svakom klubu postoji „salari kap“, ograničenje budžeta za kupovinu igrača. Međutim, dolazak Bekama doneo je izmenu propisa tako da sada postoji takozvano Bekamovo pravilo: svaki klub ima pravo da jednog igrača plati koliko hoće!

Na ključno pitanje da li je „soccer“ u SAD sport ili biznis, Den Tana odlučno kaže da na fudbalu u Americi „još niko nije napravio pare“, ali i dodaje „što ne znači da neće“. Zasad je, dakle, to još sport, ali će dolazak Dejvida Bekama možda obeležiti američko fudbalsko vreme na „pre i posle Bekama“.