Zdravlje za sve

Zdravstveni sistem mora biti dostupan pre svega onima kojima je najpotrebniji, a ne obrnuto, onima kojima je to najlakše dostupno jer su bogati.

Na evropskoj regionalnoj konferenciji Svetske zdravstvene organizacije (SZO), koja se održava u Beogradu od 17. do 20. septembra, razgovaramo sa počasnim gostom dr Markom Danzonom, direktorom Regionalnog komiteta za Evropu SZO-a.

„VREME„: Nalazite se na čelu regionalne kancelarije koja obuhvata 53 zemlje sa više od 880 miliona stanovnika. Zdravstvene potrebe stanovništva stalno se menjaju. Kako u različito ekonomski razvijenim zemljama vaša organizacija pokušava da utiče na unapređenje zdravlja stanovništva?

MARK DANZON: Naš zadatak je da se adaptiramo u ulogu raspolaganja resursima koje imamo, da napravimo najkorisniju moguću strategiju. Nije naš zadatak da brinemo o 880 miliona ljudi i mi nemamo te ambicije. Imamo obavezu da pomognemo već organizovanim sistemima, vladama, da ispune svoju misiju da na bolji način rade ono što im jeste zadatak i dužnost. Prvenstveno pružamo informacije o tome na koji način da rade, kao i informacije o tome šta se dešava u drugim zemljama. Naša uloga je da svojom misijom doprinesemo i sistemima vrednosti u koje verujemo a to je bolje zdravlje. Zaposlene u Reginalnoj konferenciji SZO-a čini 800 ljudi. Da nas je osam hiljada bili bismo drugačije organizovani. Umesto toga, oslanjamo se na partnere, na Svetsku banku, Evropsku uniju. Naravno, kad bih rekao da imamo više novca sigurno bismo mogli da uradimo mnogo više. To važi i za svaku vladu na ovom svetu. Mislim da u ovom momentu radimo veoma dobro. Imamo dobre ljude, treniramo ih da budu dobri menadžeri, imamo dobre partnere umesto da se tučemo s ostalima na istom terenu. Dakle, mi činimo sve ono što možemo da bismo ispunili svoju misiju. I naravno, dobro postavljamo svoje prioritete. Mi ne radimo i nećemo da radimo sve po malo. Izaberemo nekoliko prioriteta, ali njih radimo najbolje što možemo. To je umešnost i umetnost.

S obzirom na neprofitnost, zdravstvene usluge bi morale da se pružaju u skladu sa potrebama pojedinca, a ne sa njihovom sposobnošću da je plate. Kako prevazići nejednakost u pravu na lečenje koja, kako stoji u zvaničnim upozorenjima vaše kancelarije, postaje najveći problem Evrope ?

Ako neki lekar ili ministar misli da može da reši problem siromaštva i nejednakosti samo kroz zdravstveni sistem, onda ću reći da je to preambiciozno. Naravno, zdravstveni sektor nije taj kroz koji će se prevazići siromaštvo, ali njegova uloga jeste da na najbolji način ukaže kojim akcijama se može povećati dostupnost zdravstvenih službi onima kojima su najviše potrebne. Kad kažem dostupnost zdravstvenog sistema, mislim i na promociju zdravlja i na zdravstvenu zaštitu, na sve elemente. Treba to napraviti dostupnim onima kojima je najviše potrebno, a ne obrnuto, onima kojima je to najlakše dostupno jer su bogati. Mi smo još 2001. izdali publikaciju o iskustvima iz evropskog regiona i to je uloga SZO-a – da na taj način objasni i pomogne zemljama kako da adaptiraju zdravstvene službe kako bi se prevazišla nejednakost koja postoji. Dakle, čitav zdravstveni sistem treba na neki način da bude dostupan onima kojima je potreban. Mi možemo reći šta je potrebno i na koji način da se službe prilagode. Imamo centar koji se bavi upravo tom vezom prilagođavanja zdravstvenih službi siromaštvu i nejednakosti i na koji način da se to prevaziđe kroz zdravstveni sistem, bez ambicija da ćemo rešiti problem siromaštva u jednoj zemlji.

Prema zvaničnim podacima, razvijene zemlje su suočene sa masovnošću nezaraznih bolesti, a nerazvijene sa masovnošću i zaraznih i nezaraznih. U vezi sa tim, pripremate novu strategiju regionalne kancelarije koja se odnosi na jačanje zdravstvenog sistema. Dokle se stiglo?

Danas je ponovo u celom svetu u fokusu primarna zdravstvena zaštitita koja uključuje primarnu prevenciju. Jako je bitno da se daju pravi sitimulansi da se u primarnoj prevenciji napravi pravi izbor. Trenutno SZO radi na ažuriranju svoje strategije „Zdravlje za sve“. Pokušavamo da povežemo svoje osnovne vrednosti (solidarnost, jednakost, etičko upravljanje…) sa time kako to postići. Dakle, nije u pitanju teoretska priča, već kako postići cilj kome težimo. Na kraju, odgovornost svake vlade i jeste da ulaže u svoj zdravstveni sistem i to da ulaže pametno.

Kad nemate para, ne možete ništa da uradite sa zdravstvenim sistemom. Nula dolara vam znači da nema šta da se uradi. Ali ako imate deset dolara, vi već možete na neki način da poboljšate sistem, ali morate da napravite dobar izbor i to je ono što je danas ključna stvar. Svakoj zemlji potrebno je više novca za zdravstveni sistem. To je realnost bez obzira na bogatstvo. Kod siromašnijih zemalja neophodno je da se razmisli dva puta koju ćete intervenciju preduzeti da biste popravili sistem. Dakle, nepohodan je dobar izbor i dobro raspolaganje sredstvima koja imate. Nijedna vlada ne može da ignoriše zdravstveni sistem jer će time postati nestabilna. Naravno da postoje različita rešenja i SZO gleda na nekoliko načina na zdravstveni sistem. Na prvom mestu je pitanje dostupnosti zdravstvenom sistemu. Ono što je bitno za svaku vladu jeste da identifikuje populaciju koja nema dostupnost ili pristupačnost zdravstvenoj službi: ko je taj koga sistem ne vidi ili ne može da priđe sistemu, ko su ti koji su isključeni ili marginalizovani. Vlade moraju usmeriti svoje napore prema populaciji koja nema dostupnost zdravstvenom sistemu. Da bi to moglo da se uradi mora se tačno znati koja je to populacija.

Drugo: ako vam se dogodi neki nesrećni slučaj, u zdravstvenom sistemu imate dva izbora: ili da stvar zataškate i da se ponašate kao da se ništa nije desilo ili da dobro pogledate i analizirate šta se i zašto desilo, sa jednim jedinim ciljem – da se takav slučaj ne ponovi u sistemu, a ne da biste nekog optuživali.